nemam vremena da ulazim u detalje, ali mislim da je srbija mnogo pritupavna  sto ne organizuje Franetov dolazak. toliko bi profitirala. ali dobro. mi ionako ne smemo nista da radimo dok nam putin ne dozvoli, posto smo komunisticko-kagebeovska zemlja, zarobljena zauvek u feudu glupih, ostrascenih i plitkoumnih ljudi... 

u mračnim predikcijama trenutne eskalacije između izraela i palestine, muči me jedno pitanje: na koji način, tačno, bi trebalo dogovoriti mir sa zelenim nindžama? okej, nije sporno da je neophodno palestincima dodeliti državnost. ali, o čemu mi tačno govorimo?  

gotova mi sezona. prvi deo je bio neverovatno uspešan, ugostili smo čak i katoličkog mendelu ili kenedija, papu njofru, čoveka kojega će mafija sasvim sigurno slomiti ili likvidirati. svašta smo nešto radili. imali smo i sumanuti raketni rat, kao i nasilne sukobe oko vere, danas u xxi stoleću.

svedočili smo određenom otvaranju srba za drugačije moderne sadržaje, te otvaranju hrvata, i jedni i drugi s težnjom da prevaziđu vlastiti etnofiletizam.

Svestan pomalo da pišem hiperneteističnoj publici, pritom, zahvaljujući ulozi Srpske pravoslavne crkve u oformljenju državnosti Republike Srbije tokom poslednjih dve ili tri decenije, takođe i vrlo neprijateljski nastrojenom auditorijumu kada su teme vezane za pravoslavlje po sredi; upuštam se nevoljno u ovu temu, jer mi se čini svakako da će krajnji doprinos moje teme biti, kada se svede poslednji račun, još manja doza tolerancije prema Pravoslavnoj crkvi. To, međutim, nije moj cilj.

Zato pre svega želim da se ogradim od takvih ljudi. Moja poruka je upućena normalnim ljudima iz Srbije, kojima nije frka od prošlosti i nije ih blam što imaju neke bake i dede koji su nekada slavili slave i koji znaju da imaju, duhovno govoreći, pravoslavno poreklo, bez obzira na to ko su i gde su sada trenutno.

Okej, postoje nekada ti čudni trenuci koji ti odrede život - u mom slučaju započnu unutrašnju emigraciju . Tako je bilo i sa mnom tog novembra kada je ushered new world order, za mene, krajem odnosno početkom kraja jugoslovenskog identiteta. Bilo mi je jasno od tog trena da se staro više neće vratiti.

Poslednji libertino Srbije, iliti Kucamo na vrata zaboravljenih blogera

– Niko i ništa od onog što spominjete niti me je uvredilo niti pogodilo. Ipak su to neki drugi, meni strašno daleki svetovi. Previše je u njima egzotike i besmrtnosti za moj ukus… Čuo sam od ovih iz rukovodstva antisrpskog PEN-a da Jelena Bačić povremeno objavljuje pod pseudonimima Vida Ognjenović i Dragan Velikić. To je zanimljiva koncepcija, ali ipak verujem da se tu radi o mondijalističkoj zavisti usmerenoj na kosmopolite starinskog, titovskog tipa… A Legiji nikad neću oprostiti peti oktobar. Jeste da svi znamo da nije on ubio Đinđića već Amerikanci, ali zbog njegove uloge u petooktobarskom armagedonu zaslužio je šaržer u glavu. Uostalom, zna on vrlo dobro šta Magični misli o njemu, čak su govorili da sam ja koautor njegovog prvog romana. Nisam se obazirao na takve budalaštine… Vidite, od Crnjanskog sam, pored drugih trikova, naučio kako da odjebem istoriju kao književnu temu, da je nipošto ne uzimam za ozbiljno, već kao niz tračeva na čijem fonu se odvijaju autentične ljudske drame i komedije… I čitava zbrka i haos kojim se hrani politička korektnost potiče od banalne istine koju ljudi iz nekog razloga ne žele da shvate i prihvate: Stari zavet su pisali umetnici, a Novi zavet su pisali političari. Zato je Stari zavet tako krvoločan, bestijalan, maštovito surov i vala poprilično dosadan. Njega su pisali istinski poznavaoci ljudske duše koji se nisu libili da je opišu upravo zbog težine sticanja svetačke aure. Dok je Novi zavet udžbenik o diplomatiji i trgovini, koji propoveda da je ovaj svet džinovski buvljak. 

Jelena Kručičanin, profesorka srpskog: "Na fotografijama je Spasićev paviljon. Ovo je zgrada koja je podignuta u prvoj fazi izgradnje Beogradskog sajmišta 1937. godine kao zadužbina bogatog beogradskog veletrgovca Nikole Spasića (gornja fotografija preuzeta je sa sajta zadužbine http://www.zaduzbinanspasica.rs/galerija2-lat.html). Tada niko nije sanjao da će ovo mesto, samo nekoliko godina kasnije, postati - neko sasvim drugo mesto - najveći koncentracioni logor u jugoistočnoj Evropi. Ova zgrada je u Jevrejskom logoru (Judenlager Semlin), a kasnije i u Prihvatnom logoru (Semlin Anhaltelager) služila kao bolnica, koju su vodili lekari zatočenici... U ovoj zgradi dobrovoljno je radila kao medicinska sestra Hilda Dajč, studentkinja arhitekture iz Beograda... Poslednjih decenija Spasićev paviljon udomljavao je čuveni noćni klub "Posejdon"... Tamo se nalazi teretana... I restoran... A od skoro i "Savsko obdanište" - "MESTO U KOJEM ĆE SE VAŠE DETE OSEĆATI SIGURNO I VOLJENO" (fotografija ispod)."

Dokonam,

dok anđeli spavaju, pa razmišljam šta su naši praroditelji, Adam i Eva (nema prezimena u originalnom tekstu pa ne znamo koje su nacionalnosti bili, ali po geografiji sudim da su bili Indijci), zapravo napravili do te mere da smo svi potonji rođaci kažnjeni tako drastično da moramo stalno da trpimo neke boli i da živimo u nesavršenoj egzistenciji?

Ema Goldman: Slobodna ljubav? Kao da ljubav može biti išta drugo osim slobodna! Muškarac može da kupi pamet, ali svi milioni na svijetu nijesu uspjeli da kupe ljubav. Muškarac je potčinio sebi tijela, ali sva moć ovog svijeta ne može da potčini ljubav. Muškarac je potčinio cijele narode, ali sve njegove vojske ne mogu da potčine ljubav. Muškarac može da okuje i ograniči duh, ali je potpuno nemoćan pred ljubavlju. Visoko na svom prijestolu, sa svim svojim sjajem i pompom koja se zlatom može kupiti, muškarac je ipak samo siromašan i očajan, ako ga mimoiđe ljubav. Ali, ako ljubav postoji, i najsiromašnija kuća sija toplinom, puna je života i boja. Tako ljubav poseduje čarobnu moć da od prosjaka napravi kralja. Da, ljubav je slobodna i ne može da egzistira u nekoj drugoj atmosferi. Kada je slobodna, ona se daje bezrezervno, u velikim količinama i potpuno. Svi zakoni zasnovani na statutima, sve sudnice ovog svijeta, ne mogu da je iščupaju iz korijena. Ali, ako je tlo sterilno, kako brak može da dâ plodove? To je kao poslednja velika i očajnička bitka prolaznog života protiv smrti. Ako se ikada ostvari istinsko drugarstvo i postigne jednakost među polovima, onda će ljubav, a ne brak biti ona snaga koja je dovela to toga.