Drage moje i dragi moji, danas je taj dan. Danas je Vlasti rođendan.

Tek sam se probudila, pljušti kuša, bauljam, ne vidim ništa, tražim Vlastu...

...ne, ne, čekaj, prvo rođendanska muzika...

Vlastua, gde si hani?

I! Evo je Vlasta, priprema žurku, pravi najbolju moguću klopu i najbolje moguće kompilacije, već tri dana ne spava, kosa joj se malo poremetila, ali lice i dalje sije i osmeh i dalje seva:

Happy birthday dear!!! R.E.S.P.E.C.T.

Pa kaže Vlasta:

Damn! K vragu! Nisam mislila da si činim ovo jer je uzelo maha, ali ne mogu da odolim, nepopravljivo sam neozbiljna i volim žurke. Rođendane naročito, svoj najviše. Svi te zovu, čestitaju, žele najbolje, u centru si pažnje, torta, salate razne, party, pokloni. Pošto već jedno deceniju unazad, a možda i više, pravim velike žurke - znate one kao pre, sa puno sveta, a bez nameštaja, da ne mogu da sede već moraju svi da đuskaju - onda već početkom novembra počne da zvrcka telefon: «Vlasto, hoćeš praviti onaj vikend pre ili posle 26? Šta da obučem? Šta ćeš ti obući? Ko će sve doći? Jel treba nešto da ti pomognem? Jel imaš ajlajner? Da donesem onu moju salatu?...». Donesi. Svega mi lepog donesite.

Upravo sam gledala deo filma Savršena meta i ovo je jedan od onih momenata kad pomislis kako je zivot kratak i kako ti je zao sto ti je pola sata dragocenog vremena otislo u nepovrat na najgori moguci nacin. Ako to nije film na koji treba staviti upozorenje, recimo da se ne preporucuje deci, onda nije ni jedan. U ovakvim filmovima svi jako pate, a glavni junak, "pozitivac", kolje druge ljude sve vreme, pod parolom "Volim svoju Domovinu i verovatno i Boga, posle cu se pokajati i ja sam heroj." Takvi filmovi su jedan od razloga zasto ljudi gaje predrasude o Americi.

Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove

Kada se u novinama pojave naslovi kao “Tajne službe vojske bez ikakve kontrole”, “Magija tajnih službi “  i izjave ministra odbrane da sa direktorima službi sarađuje na bazi promenljivog poverenja, a ne da sa njima rukovodi iako su mu potčinjeni, to naravno izazove niz dobronamernij ali i onih drugih pitanja u vezi tih “misterioznih” službi.

Već devet godina priča se o reformi sistema odbrane, svaki ministar odbrane na kraju svake godine govori o značajnim rezultatima koji su postignuti a posebno svaki ističe kako je upravo “od kako je on ministar napravljen ogroman i suštinski pomak“. Bilo bi krajnje neodgovorno reći da nisu ostvareni značajni reformski procesi, uz isto tako značajne promašaje, počev od masovnog i neselektivnog penzionisanja i lutanja oko koncepcijskih pristupa.

Inače, održano je na stotine konferencija, seminara, savetovanja, javnih rasprava, stručnih konsultacija, realizovano mnogo mnogo uzajamnih radnih poseta na različitim nivoima sa ciljem da se razmenu iskustva o reformi sistema bezbednosti.

Neka ranija  ekipa iz Generalštaba i Ministarstva odbrane predlagala je ujedinjenje VOA i VBA u jednu službu, iako nigde u svetu nema primera da su te dve službe objedinjene. Državni sekretar za politiku odbrane Dušan Spasojević odbacio je taj model spajanja i naložio da se nekadašnji model tih službi u JNA modifikuju za današnja vremena, jer se, po njemu, a što je i tačno , pokazao kao bolji i funkcionalniji od predloženih rešenja.

Naša navika je izgleda da patimo od naše posebnosti pa tako prikupimo iskustva mnogih zemalja, izučimo različite modele, ukrstimo ih i onda umesto da odaberemo najbolji mi napravimo kombinaciju najlošijih rešenja i to zovemo kao naš specifični model.

Poređenje Kosova sa Južnom Osetijom i Abhazijom kako ga je prezentovao ruski premijer Putin izaziva nedoumicu oko ubeđenja da nas Rusija apsolutno podržava kada je Kosovo u pitanju. Biće da se Kosova dotakao usput, vereovatno na pitanje novinara, ali je ostao utisak da ga to baš mnogo i ne zanima.

Dakle,  Putin je izjavioda su Južna Osetija i Abhazija stekle međunarodni pravni subjektivitet od trenutka kada ih je priznala makar i jedna država. "Međunarodni pravni subjektivitet Abhazije i Južne Osetije nastupa od trenutka njihovog priznavanja od strane makar jednog subjekta međunarodnih odnosa", rekao je Putin novinarima nakon susreta sa predsednikom Južne Osetije Eduardom Kokojtijem. On je naglasio da je "time priznanje od strane Rusije dovoljno". Kako je prenela agencija Itar-Tas, Putin je ocenio da je u tom smislu poređenje Kosova sa Južnom Osetijom i Abhazijom potpuno osnovano. "S moralno gledišta, potpuno je osnovano poređenje Kosova, presedana Kosova, sa Abhazijom i Južnom Osetijom.

Srbi na Kosovu su po ko zna koji put u dilemi, a mnogobrojne poruke, saveti pa i pretnje sa strane, uz inače visok stepen podeljenosti među njima, čine dileme i probleme još većim. Poruke koje im se upućuju su toliko oprečne, konfuzne i zbunjujuće (“kreni, stani”), tako da bi se pre moglo reći da su to instrukcije koje ih zbunjuju i dovode u poziciju onih gusaka u magli. Dakle, ko izađe pogrešiće, ko ne izađe pogrešiće, a opet je dilema ko će više pogrešiti ili više biti u pravu. Da bi sve bilo još komplikovanije i za Srbe na Kosovu zbunjujuće eto pojavi se i jedna NVO sa pozivom da izađu na izbore. S obzirom na  imidž te NVO, eto još jedne dileme da li izaći ili ne i da li će efekti biti odziv ili bojkot. 

U situaciji kada se pitanje Kosova i Metohije nalazi pred raspravom u Međunarodnom sudu pravde izlazak Srba na Kosovu na lokalne izbore je vrlo osetljivo pitanje, a pogotovo ako se to dovodi u direktnu vezi. Naravno da bi bilo povoljnije da se lokalni izbori održavaju nakon odluke MSP, ali Srbi na Kosovu na to nisu mogli uticati.

Na prostoru gde još uvek emotivno, mitsko i nacionalističko ima dosta uporišta, prava je hrabrost odvažiti se i uraditi ili reći nešto što od toga odudara.

Predsednik Tadić je već nekoliko puta rizikovao da zbog razumnih i hrabrih postupaka bude napadan, počev od izvinjenja, odlaska u Srebrenicu i najnovije poruke Srbima u regionu da moraju da budu lojalni građani u zemljama u kojima žive i da samo tako mogu biti most dobrosusedskih odnosa. Razumno, jer Srbija može najviše pomoći Srbima van Srbije ako sa državama u kojima žive ima što bolje odnose.

Ovo je, činimi se i ključni stav za regionalnu stabilnost i bezbednbost, što je naš interes i obaveza. Da je nekadašnji predsednik Srbije to izgovorio i tako mislio 1989, 90, i 91.godine, verovatno bi rasplet jugoslovenske drame bio drugačiji i verovatno Tadić danas ne bi morao to da ističe jer bi se podrazumevalo.

Sviđalo se to nekima nama i nekima njima ili ne, ni mi ni oni iz regiona pobeći ne možemo.

U Srbiji, zemlji gde se socijalne tenzije opasno približavaju kritičnoj tački ključanja, gde je ogroman i svakog dana sve veći broj nezaposlenih, siromašnih, na ivici i ispod ivice egzistencije,  svaka kritika razbacivanja budžetskih sredstava i zalaganje za više socijalne pravde, za zaštitu siromašnih i nezaposlenih, zalaganje za beskompromisno iskorenjivanje kriminala i korupcije su prijatne za uho, narod voli da čuje i u tome traži trunku nade i optimizma. Znaju to političari dobro i njihovi štabovi  pa s vremena na vreme daju upravo izjave koje narod želi da čuje. Što se češće to ponavlja, a rezultati se ne  vide, sve manje je ubedljivo i ima sve manju težinu.

Deluje apsurdno ali ispada da što je situacija teža i beznadežnija demagogija postaje sve efikasnije sredstvo vladanja . Druga stvar je što je to zabluda i onih koji je koriste i onih na koje se primenjuje, a neminovno rezultira produbljivanjem jaza i gubljenjem poverenja.

U ovom kontekstu može  se posmatrati i ono što u intervjuu govori gradonačelnik Đilas.

"Potpuno je neverovatna odluka prema kojoj svi u državnoj upravi koji imaju platu do 80.000 dinara treba da dobiju bonuse od Vlade Srbije", rekao je Đilas.
On je objasnio da "ako država treba da pomogne, neka pomogne onima sa platama od 20.000, ili onima koji nemaju posao, a ne da činovnici dobiju po 5.000, a siromašni penzioneri po 2.000 dinara".

Još se portreti predsednika/ca u skupštinskom holu nisu ni osušili a čaršija je već lansirala dosetku  “Lep/a si  kao portret u skupštini”.

Objašnjenje predsednice Skupštine

da je lepota portreta kad to radi umetnik jer “to je ono kako vas umetnik vidi”, “na jedan način koji je malo drugačiji od onoga što ja o sebi mislim, ali prosto nije mesto da govorimo o tome da li sam na portretu lepa ili nisam” može da bude prihvatljivo ako se radi o portretima za privatne potrebe. Inače, umetnik je, uprošćeno govoreći, mogao da smatra da bi i karikature zadovoljile njegovo viđenje i umetnički dojam.

Nije mi namera da ulazim u umetničke dojmove glede portreta predsednika Skupštine ali je to još jedan povod da se prosto zapitamo ko to i kako troši naše novce.

Nalazimo se u situaciji u kojoj smo ali tako je kako je – ljudi su sa manje ili više pesimizma/optimizma, manji broj je impresioniran a mnogo veći depresioniran, malo njih ima mnogo, a mnogo njih malo. Dok neke stranke pozivaju na strpljenje,druge nude spas za glas, treće se formiraju i tako u krug.

Optimizam nalaže da se stvari posmatraju više belo nego crno što mu dođe sve više sivo i sumorno. Sigurno je da može i mora biti bolje ali sa mnogo više volje.

 “Za ovo gde smo stigli, niko nema alibi. Svi smo krivci. Jedni druge ne slušamo i ne razumemo, svako radi protiv svakoga, površni smo, lakomisleni, i ne nedostaje nam samo poslovni nego i lični moral. Zato je kod nas sve relativizirano, za svaki pogrešan postupak postoji opravdanje. Ovde se oni koji umeju da lažu,

Nije ovo priča ni rasprava o četnicima i partizanima, o komunistima i antikomunistima već o načinu poimanja naše stvarnosti i budućnosti, o tome kakvi smo i kakvim sami sebe zamišljamo i izmišljamo.

Slušajući, razgovore, rasprave i diskusije koje se vode oko raznih pitanja i na različitim nivoima počev od običnih ljudi, analitičara, akademskih građana, novinara, političara, partijskih glasogovornika i lidera, poslanika pa  do akademika,  primetno je da svi sve znaju i nema te teme o kojoj se neće izneti “kompetentno” mišljenje.

Evidentno je da su politika, istorija i nacionalno pitanje oblasti u koje se svi razumeju, znaju sve, imaju primere, lična iskustva, dokazane “zasluge” u smislu  “ja sam to davno rekao, napisao”.

Primetno je takođe da se svaka rasprava vrlo brzo prenese u prošlost, tražeći u njoj opravdanje ili uzroke sadašnjeg stanja, a ne libe se da čak predviđaju i budućnost.

Romantična prošlost, surova stvarnost i nepoznata budućnost su okviri i dometi te »analitike i umovanja», koja se može tolerisati kada su u pitanju obični ljudi, s obzirom i na njihovo obrazovanje, ali ne i onima koji se razmeću naučnim zvanjima i političkim funkcijama.

Interesantno je takođe da što se dalje ide u prošlost to je stanje bezgrešnije, a sva surovost se iskaljuje u obračunu sa bližom prošlosti i aktuelnim političkim neistomišljenicima. Evidentno je takođe, da se se u toj raspravi operiše sa izmišljenim i zamišljenim, iskonstruisanom na poiluistinama, neznanju i nekritičkom prihvatanju neistina i poluistina.

Naravno, takav pristup je više predmet razmatranja sociologa, psihologa, a neretko i psihijatara.

Ovo je samo mali uvod da bih preporučio sjajan tekst profesora Branka Milanaovića

Izjašnjavanje na popisu je  privatno, građansko i demokratsko pravo stanovnika, izraz slobode ličnosti. U demokratskim društvima i sekularnim državama, kakvim se svi predstavljaju, nepojmljiv je bilo kakav pritisak i mešanje crkve u državne poslove, a popis je državna a ne crkvena stvar.

Indikativno je sa kojom  agresivnošću verski poglavari i vrhovi crkava i IZ  pokušavaju da utiču na građane i direktno se mešaju u državne i političke poslove. Valjda se Crkve bave onima koji su se slobodnom voljom izjasnili kao njeni vernici a ne da propisuju kojoj naciji će da pripadaju i kojim jezikom će da govore. Definitivno, sve verske zajednice podstrekavaju nacionalne podele, ističući uzvišenim to što će se neko izjasniti baš kao pripadnik te i te nacije.

Čemu toliko mešanje crkve u državne poslove, da li zato što nema poverenje u državu ili zato što je država stvarno toliko slaba. Da li to crkva nema poverenja u sopstvenu državu i njenu sposobnost da garantuje građanima slobodu izjašnjavanja ili koristi svaku priliku da se eksponira kao politički faktor.

U ime Boga poziva se na nove podele jer sva tri proglasa ili uputstva  liče kao jaje jajetu a rečnik i poruke su mnogo sličnije onim pogubnim  koje su upućivane početkom devedesetih.Očito da se crkve i IZ nisu baš mnogo odmakli od  ondašnjih mantri.

Evo sva tri upustva, (uputa ili naputka):

Većini stanovnika na prostoru bivše SFRJ nisu potrebna nikakva istraživanja, analize ni naučna dokazivanja da bi im pokazalo kako žive. Zna narod dobro šta je sve prošao i dokle je došao ali zna dobro i oseća na svojoj koži onu mudru narodnu da se kasno kajati.

Eto na B92 je objavljeno kako istraživanja pokazuju da većina u četiri bivše jugoslovenske republike, danas nezavisne države, danas živi lošije nego pre 91.  Istraživanje „Javno mnenje. 20 godina kasnije“, zajedno su sproveli ljubljanski Dnevnik, zagrebački "Jutarnji list" i B92.

U tekstu se navodi da:

Čerčil je davno rekao da se najviše  laže u ljubavi, u lovu i u predizbornoj kampanji.

E vala iako je od Čerčila tačno  je, a ovi naši to ne samo da potvrdiše no i ”prećeraše” preko svake mere i dokazaše da predizborna obećanja i ne služe da bi se ispunila već da bi oni koji ih daju došli na vlast.Kao što neko reče, u predizbornoj kampanji i „žaru političke borbe“ može da se kaže mnogo šta , a kod nas i baš svašta.U predizbornim kampanjama sve stranke obećavaju narodu raj, a posle se građanima desi slično kao u onoj staroj priči o raju i paklu.

Da su komunisti lagali i držali narod toliko godina u iluziji da dobro živi i to vešto prikrivali tamo nekim ideologijama , to je opštepoznata stvar i ne treba je dokazivati , a pogotovo ne inače nedokazanim.

Bilo kako bilo, komunisti su bili malji deca  u odnosu na njihove  naslednike koji su brate pošteniji i transparentniji u raskošnim obećanjima, ne krijući da je to  u demokratskoj političkoj areni normalno.

S obzirom na rezultate, ispada da u  proteklih 20-ak godina narod nisu prevarili samo oni koji  mu ništa nisu ni obećavali.Ili , što neko reče, nije ga prevario samo onaj ko je žurio na voz.

Čudan je narod - što je više puta prevaren, umesto obazriviji bivao je sve lakoverniji. Što ga više jedni prevare on je skloniji da nasedne na još veću prevaru drugih.

Dođe mu nekako kao da su svi ubacivali u one ćorave kutije,  jer posle izbora predizborna obećanja su ostajala samo priče za naivne. A podsećanja radi:

 “Politika”  je u nedeljnom broju dala pregled najvećih predizbornih obećanja od 1989. do 2011.  Godine, iz čega je vidljivo da politička laganja nemaju ni mere ni ukusa ali i da što su ga više lagali narod je bio sve lakoverniji i živeo sve gore, pa tako čeka i naredne izbore.

Dakle,

“Britanski istoričar Dominik Sendbruk predviđa da će 2018. godine velika kriza biti uzrok rata u Evropi. Francuska će napasti Britaniju, ruski tenkovi će ući u Letoniju,.......“

Ne verujem, ne želim da verujem, da će  doći do rata kako ga predviđa vidoviti Englez, , ali da će biti velikih turbulencija unutar država, unutar EU pa i između država sigurno će biti, a već je počelo.Bez obzira što je neverovatno, da će se Evropa vratiti na u vreme 100-godišnjeg francusko-engleskog rata,  treba pročitati članak  britanskog istoričara Dominika Sendbruka.Dakle:

„Britanski istoričar Dominik Sendbruk predviđa da će 2018. godine velika kriza biti uzrok rata u Evropi. Francuska će napasti Britaniju, ruski tenkovi će ući u Letoniju, a nemačka vojska u Grčku...

Posle izjave nemačke kancelarke Angele Merkel da bi propast evra mogla da isprovocira novi rat u Evropi, Sendbruk tvrdi da je "rat ionako pred vratima" i da će započeti 29. oktobra 2018. godine, objavio je "Daily Mail".