na molbu kolege b.k. postavljam blog

na kome ćemo lakše da  komentarišemo

događaje na  igrama.

 

gosti autori: biljana pajić i milica iličić margarita

Polako se pakujemo – čeka nas dug put na relaciji Beograd-Štutgart-Beograd! Povod je još jedno međunarodno takmičenje u irskom plesu (feis) na kome ćemo učestvovati. Već smo pisali o tome kako jedno ovakvo takmičenje najčešće izgleda, a imali ste prilike da vidite i naš foto-blog o utiscima sa poslednjeg na kome smo bili – Vienna Feis 2012.

 trideset godina od smrti klausa nomija obeležava se u petak
u domu omladine beograda filmom the nomi song.
ulaz je besplatan

 

 

22. decembra u nedelju u 8 uveče, trupa erin's fiddle
u domu omladine beograda organizuje jednočasovni
novogodišnji koncert.

Ovih dana hodam Kopaonikom po stazama Nacioanlnog parka i vidim neverovatnu količinu posečenog drveća svugde okolo, stotine primeraka uglavnom zimzelenog soja mada ima i drugih vrsta, onih listopadnih. Oboreno drveće je značajnog obima, impresivne visine a po ogoljenim godovima gde je testera prošla može se zaključiti da je zdravstveno stanje stabala bilo u veoma dobrom stanju. Kažu očevidci ove necivilizovane i drske akcije koja degradira ili čak poništava sve državne priče o navodnom očuvanju životne sredine da to traje nekoliko proteklih meseci a nastavlja se nesmanjenim obimom.

 

  Uživanje je gledati tu našu dvosmernu komunikaciju sa jevropom, dvosmerna ali u mimoilaženju, zaobilaženju i gde svako čuje ono što mu se dopada a posle priča šta mu odgovara ... more mani priču onog drugog, i onako se zna tekst unapred ... 

Pijaca ili ispravnije Pijac, ne gramatički već zato što se u Beogradu tako kaže, jeste kultno gradsko mesto. Tako rečeno može oveštalo i pretenciozno da zvuči, ali zaista, mnogim građanima ali i onima koji se povremeno pridružuju Pijac je mesto gde doživljavaju grad i nalaze mu smisao. Moglo bi se reći da pored drugih važnih gradskih zdanja i mesta kao što su crkva, sud, pozorište, škola, dvor, Pijac u sistemu gradskih vrednosti ima veoma visoko mesto, ne može se reći prvo i najviše, ali sa aspekta nastanka i opstanka grada veoma važno i to neosporno, jer osobenost ovog gradskog mesta je da svaki građanin na tom placu ima svoj doživljaj i viđenje gradske vreve, sasvim individualan i slobodan. Pijac je, pored toga što je mesto prve, najstarije inicijacije grada i mesto nastajanja građanske slobode, mesto komunikativnije nego zvanično obeleženi trg (onaj kod Kneza oko čijeg imena se dvoume, na primer) ili Parlament.

Pre sto ili više godina, ustvari krajem devetnaestog veka, Igor Eugen Hrebeljanović - Lazarević sedi tako u Americi i jedno po podne pade mu na pamet da prokopa kanal od Dunava do Soluna kroz predele Moravske i Vardarske doline te naruči projekat u Beogradu. Posle je bilo još projektovanja istog kanala tokom proteklog veka u tri maha i onda je stalo sasvim, bili neki ratovi i bilo je drugih poslova, pruga Šamac – Sarajevo, autoput Bratstva i Jedinstva,  industrijalizacija, kasnije demokratizacija i privatizacija i stvarno je bila gužva pa kanal nije bio na tapetu. Ali, pošto nada umire poslednja, eto, pre neki mesec u Beogradu čovek dužnosnik, ministar za prirodne resurse i još čega i naučnik obelodanio je javno narodu recidiv vizije o prokopavanju kanala i ne samo to, efikasan čovek poradio je na tome bez oklevanja i dogovorio sa Kineskom kompanijom da besplatno urade studiju izvodljivosti i isplativosti ovog poduhvata.

 Ovi baštovani (baštovanci, baštovančine, baštovančići ... ) umesto rekonstrukcije u formi španske serije mogli su uredno i na vreme da zalivaju tu posrnulu biljčicu ... ili da porade na pronalaženju i angažovanju baštovana koji se u biljke razume, ne mnogo, ali da svakako može uočiti na prvi pogled razliku između karanfila, lepog Jove i hrasta ...

 

Odvajkada arhitektura u Beogradu sledi ritam i moć grada i reaguje na događaje koji određuju okvir za živote građana, pa i sada. Beograd je nastajao u vremenima i u njemu su bili, dolazili i odlazili, ali i ostajali  razni - od Rimljana, Turaka, Austrougara, onih iz okolnih prostora ali i onih iz lokalne netaknute prirode - i svako je u grad donosio deo svoje kulture i svog viđenja sveta i svog okruženja, pa je i arhitektura u Beogradu takva, raznolika i liči na muzejsku zbirku, na sajamsku postavku ili avangardni arhitektonski performans. Zato neki delovi grada izgledaju kao zaostale turske kasabe, drugi kao da su preneti iz Evrope a neki nastali proteklih nekoliko decenija  liče na stovarište izgrađenih kuća, a onaj ko treba da ih razmesti na pravo mesto - kasni na posao!

Zanimljiva je priča o gospođi iz Kragujevca kojoj je skinuto sa bankovnog računa 80.000 dinara radi neplaćenih kazni za parkiranje po nalogu potražioca „Parking servisa“ zbog čega je ona bila jako nervozna i ljutita jer je navodno nisu o tom činu predhodno i na vreme obavestili. Akcenta je u njenom viđenju stvari na neobaveštavanju a krađu koju je izvršila, za te pare je parkirala svoj automobil bar nekoliko stotina puta, ne doživljava kao nešto loše i uopšte je nije stid da o tome javno protestvuje   

U novinama koje su to objavile naslov slučaja je „SKANDALOZNO, NE BIRAJU NAČIN DA NAPLATE KAZNE”.

Kada su zblanuti bioskopski gledaoci "Terminatora" ispustili kolektivno "aaah", kao reakciju na lagano otkrivanje brižljivo vajanog tela Arnolda Švarcenegera, a Vitni muzej izložio živa ljudska tela Frenka Zejna, Eda Kornija i fenomenalnog Arnija - bio je to jasan dokaz da je došlo vreme za filmske momke koji liče na fotke iz Fitnessa i Shapea, razlikuju dobro od zla i pomažu čoveku da bar nakratko kidne od stvarnosti.

Zakržljalih intelektualaca, nadobudnih drkadžija, zlih snagatora i nervoznih prznica ionako je pun ekran. "Asta la vista, baby" - rekao bi Arni, dobri momak u odelu od tečnog metala sa holivudskom etiketom.

Deca me hvale da mi se ukus iz godine u godinu bitno poboljšava. Ne gledam dnevnik, ne slušam vesti, boli me uvo za okrugle stolove. TV kutija samo je ekran za video, a moja potera za dosnimljenim nastavcima filmova gde dobro pobeđuje zlo, a dripci uvek izgube - obično uspešna.

U jednom od prethodnih blogova (08. 06. 2012.) pisao sam o odbijanju Republičke izborne komisije (RIK) da mi kao građaninu i kao novinaru omogući pregled glasačkih listića, posebno tzv. belih listića. Želeo sam da pročitam „bele listiće“ kako bih od najduhovitijih i najsatiričnijih komentara na njima napravio monografiju o monotoniji zvanoj – izbori.

Zbog ovog neshvatljivog postupka RIK-a, sa potpisom sekretara Veljka Odalovića, bio sam prinuđen da uputim žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja, gospodinu Šabiću. I, evo, posle dva meseca borbe za slobodan uvid u „bele listiće“, RIK sa potpisom istog sekretara menja mišljenje.

Sticajem srećnih, predratnih okolnosti, prva knjiga sa mojim imenom kao autorom objavljena je decembra 1990. godine zahvaljujući velikom trudu nekadašnjeg košarkaškog reprezentativca, a sada košarkaškog trenera Zorana Prelevića. Knjiga „To je samo rock and roll" nastala je Zoranovim izborom satiričnih komentara i aforizama, koje sam od 1984. do 1990. govorio u emisijama II programa Radio Beograda „Niko kao ja" (urednica Tanja Nikolovski) i „To je samo rokenrol" (urednik Radoman Kanjevac). Dragulj ove prve publikovane knjige je duhoviti, vrcavi pogovor Zorana Prelevića. Hvala mu na svemu!