Ovo su najčešće lozinke prema izvoru ovde >>>.

Digla se velika galama ovih dana oko pravih i lažnih (engl. fake) naloga nekih od naših političara i drugih poznatih ličnosti na Twitteru. O tome pišu novine, govori se na televiziji, diskutuje i na samom Twitteru. Međutim, ne znam da li je dovoljno pažnje posvećeno pravilima koje sam Twitter propisuje, a koje prihvatate samim otvaranjem naloga na ovom servisu.

Da li su kineski hakeri toliko vešti, moćni i opasni? Veliki broj računarskih napada, koji su se odigrali u proteklih par godina su pripisani njima. Neki od njih su izvedeni vrlo pažljivo i vešto, sa primenom vrhunskog znanja i umeća, neki su dugo ostali neotkriveni, neki možda nisu ni objavljeni, a neki možda nikada i neće biti objavljeni ili čak niti otkriveni. Ovih danas se priča ponovo zahuktava. Ponovo se otvaraju brojna pitanja: Da li su Kinezi neopravdano optuživani ili stvarno stoje iza napada? Da li je u pitanju hakerisanje koje je organizovano i sponzorisano od strane velikih firmi ili čak od strane države? Da li je, pak, u pitanju samo rekreativno hakerisanje? Da li se nešto veliko "valja iza brda"?

Iranci su početkom decembra objavili da su uspeli da prizemlje ovu "nevidljivu" bespilotnu letelicu, nakon što je ušla u njihovu teritoriju nekih 140 milja od avganistanske granice. U svetskim medijima se, povodom tog i daljih događaja, postavljaju brojna pitanja kao što su:

• Šta se tačno desilo i kako su Iranci uspeli da prizemlje ovu letelicu?
• Da li će i u kojoj meri uspeti da urade reverzni inženjering i otkriju tehničke detalje izgradnje i rada tehnološki vrlo naprednih sistema?
• Koliko će u ovaj proces biti uključeni Kina, Rusija i možda još neke druge zemlje?
• Kako će događaj uticati na međunarodne odnose?
• Koji potezi će biti povučeni, na raznim stranama, kao posledica ovih događaja?

Svet dobija novog (novcatog) svetskog prvaka u fudbalu.

Prvi put evropska ekipa osvaja trofej van Evrope.

Utisci o igri

Fudbal je bio ispod očekivanja. U grupama relativno loš, ali kako je takmičenje odmicalo utakmice su bile sve kvalitetnije.  Prvo kolo je bilo očajno (naročito mi), u drugom kud i kamo bolji fudbal, u trećem su počele eliminacije, jer u prva dva skoro niko nije obezbedio dalji plasman (ni ispao). U osminu su prošle uglavnom ekipe koje su i zaslužile (osim Gane :P). 1/8 finala je donela mnogo bolju igru, mnogo jači tempo i puno neizvsnosti, a četvrtfinale sve to na kvadrat. Iskreno, meni je najbolja utakmica bila Urugvaj - Gana (ne sećam se da sam gledao jednostavniji i zdraviji fudbal) tako da je Gana pokazale da nije džabe među 8 najboljih. Nemci su devastirali papirno jake Enleze i Argentince, ali su oslabljeni u polufinalu naleteli na prejake Špance koji su im bukvalno sakrili loptu (opet). Dodatni strah fudbalskom svetu je ulila mladost Nemačke reprezentacije. Takođe oslabljeni Urugvaj nije mogao dalje. Holanđani deluju ozbiljnije nego ikad (mada su im i sudije tolerisale van bomela - najveće govno na mundijalu). Španija - jaka ko zemlja.

Odbojkaši Srbije su osvojili ZLATNU bronzanu medalju na SP u Italiji pobedivši domaćina.

Juče smo više nego nesrećno ostali bez finala koje smo zaslužili (ali i Kubanci su, to je sport) i koje bi bilo najlepši način da se od reprezentativnog dresa oprosti jedna od najvećih legendi ovog sporta - naš kapiten Nikola Grbić.

Ovo je na neki način i priča o njemu, jer je on nezamenjivi deo reprezentacije koja je već deceniju i po u samom svetskom vrhu.

A kako je sve počelo...

     Таko glasi naslov romana Nikoloa Amanitija, najpoznatijeg italijanskog pisca mlađe generacije, koji u svojim romanima i pripovetkama oslikava mračne strane svih slojeva savremenog italijanskog, ili bilo kog Zapadnog društva. Njegovo stvaralaštvo moglo bi se odrediti kao crnohumorni, satirični horor. Sve slabosti jedne civilizacije lišene ideala i velikih ciljeva ispoljavaju se u ponašanju i postupcima mladih ljudi, koji u Amanitijevim pričama neumitno upadaju u vrtlog nasilja, kriminala, droge. Ni vinovnici takvog stanja stvari, njihovi roditelji, nisu prikazani u boljem svetlu. 

Čisto na samom početku da napomenem da se tekst ne bavi izumiranjem stočnog fonda u dragoj nam Srbiji. Krave su u mom selu odavno pocrkale, što zbog totalne neisplativosti čuvanja, što zbog komšijskih kletvi. E, sada ne znam šta je prednjačilo ali u svakom slušaju efekat je isti.

Čovek iz mog sela je preminuo pre desetak dana. Nije bio star, 1951. godište. Lekari kažu srce. Selo kaže sve ostalo. Nije govorio sa svojim prvim komšijom i bliskim rođakom, bratom. Razlog? Kao i u celoj Srbiji, međa između imanja. Dotični je za života sazidao kuću čija je streha (ili streja na lokalnom ribničkom) prešla nekih par desetina centimetara u susedovo. Sada kada je umro, nije mogao sa sobom da ponese taj deo "ukradenog" vazdušnog prostora sa njim "na onaj svet". Brat, mu je došao na sahranu i sada su kao super. Sada kad više jednog nema među živima. Šta je bilo potrebno da jedan drugom ranije pruže ruku? Ko to zna, možda neka svota zelenih novčanica, a možda i sama pomisao koliko je sve to glupost i oko čega se svađaju. Što je još gore dvorišta u selu su toliko velika da bi mnogi mogli da pozavide, odokativno 30-40 ari. Da li je u pitanju ljudska pohlepa ili samo klasična srpska tvrdoglavost?

Nisam neki politički analitičar i nemam nijedan tekst na tu temu, ali ovo sada nisam mogao da prećutim. Ima već poprilično materijala na temu o kojoj pišem ali ja sam sada otišao korak dalje. Ovo su stvari kako ih ja vidim svojim očima lakovernog detlića.
Velika prašina se digla što je neka snajka pri UNESCO-u bezecovala stan od 7000EUR mesečno. Da li je to njena odluka ili odluka nekog drugog, to je sada nebitno efekat je isti. Neko je trebao da se uzme u pamet a očigledno nije. Džaba se mi mlatismo onoliko za pomoć gladnima i akcijom "Hrana

2 dan

Evo nas kod drugog dana obilaska Rima. Drugi dan je najvećim delom rezervisan za obilaženje Vatikana odnosno muzeja u Vatikanu i znamenitosti u njegovoj okolini ali o njima ćemo malo kasnije. Ono što je najbitnije da znate što se Vatikana tiče je da za ovaj muzej vlada ogromno interesovanje nebitno koje je

U jednoj grupi je primjerak od 200 ljudi. Svi su zavrsili srednju skolu i rade kao auto- mehanicari. Sad neki su bolji neki gori, nebitno.
Druga grupa ima isti broj ljudi; zavrsili su visu ekonomsku. Rade u administraciji. Privatnih firmi, il' drzavnih, opet nebitno.
Treca grupa su fakultetski obrazovani ljudi. Fakultet filozofije; Vecina ih radi u prosvjeti. Kao ucitelji srednje, il' osnovne skole.
Cetvrta grupa, brojcano ista kao predhodne tri, sastoji se od ljudi sa titulama doktora. Rade vecinom kao profesori, neki se bave istrazivackim radom. Doktorat moze biti iz oblasti

Драган Јовановић је имао озбиљан проблем. Све је почело пре пар недеља, одмах по објављивању изборних резултата.

Реакција у највишим круговима је, како и приличи, била брза и кривац, Јован Лазаревић из Мале Иванче, општина Сопот, је одмах пронађен. Председништво је усвојило хитне мере, јер се са таквим стварима никако није шалити нити одлагати их, и одлучено је, онако како је једино и могло, строго, веома строго, али примерено пропусту, да се показана неодговорност Јована Лазаревића казни искључењем из свих управних одбора.

Šta da vam kažem, nije lako a biće još teže. Jebemliga, to je taj toliko izvikani život. Dan pre nego je moja majka Radmila polomila kuk, ja sam preturajući po fijokama/ladicama, tražio sam na papiriću zapisan telefonski broj, naišao na crno-belu fotografiju sa još dobro vidljivim ljubičastim pečatom na desnoj margini: Foto Lokrum-Dubrovnik. Na fotki ona, moja majka, brat i ja, na steni s nogama u morskoslanoj vodi. Ja petogodišnjak,

"Oh shit, f...f....f...." pomislila sam 20 km pre granice sa Srbijom.  Naime, kao brižno-perfektna majka, domaćica, spremajući se da provedem par nedelja u Srbiji pripremila sam bukvalno dvesto stvari koje su mi u zadnjih mesec dana navirale u snu i javi, od lekova, zelenog kartona za auto, zdravstvenog osiguranja, garderobe za toplo i hladno vreme, bojica za crtanje u kolima, poklončića za rodbinu i drugare, sendviča, vode i keksa, jedino se po običaju nisam setila te jedne ali najvažnije stvari - da pogledam detetu u pasoš.  Da sam to uradila videla bih da je detetu američki pasoš