Nakon celodnevnih pregovora i oprečnih izveštaja iz Brisela, za novinare koji su čekali bilo kakvu konkretnu vest, a pre svega za javnost u Srbiji, takva vest je konačno stigla. Prevaglo je mišljenje da se Srbiji bezuslovno da status kandidata. Ministri spoljnih poslova EU otpočeli su diskusiju oko 14h, a završili je tek oko 23:30. Ipak, odluka će biti doneta za par dana, u petak, na sastanku lidera EU.  

Ranko Krivokapić ovih dana popravlja trojku iz demagogije, pa ...

Neku je temu za ovaj svoj uradak i karijerni napredak morao da uzme. I, da bi uradak bio ubedljiviji, neke je ljude morao da pomene, rastumači njihov lik i delo... Možda je bolje da nije. No, šta se može. Njegova odluka.

Evo teksta sa B92. Nije loše za porazmisliti. Ovako grčevita odbrana principa slobode zavredela je da se nađe među postovima. 

Izvlačenje brojeva i imena završeno:

1.   Zoran Stanković

2.   Vladan Glišić

3.   Boris Tadić

4.   Vojislav Koštunica

FIFA odlučila da Kosovo može da igra prijateljske fudbalske utakmice. 

Da li treba poslati poruku da Srbija nema ništa protiv da Kosovo ima svoju fudbalsku reprezentaciju i da igra svoje utakmice, prijateljske, ali i zvanične? Kao Irci, Škoti...

Eto, da se time između Srba i Albanaca postigne makar jedan „mali fudbalski detant“, ako ga već nema na drugim poljima. Ma, drugačiji je slučaj kod Iraca i Škota, usledilo bi verovatno objašnjenje, jer u našem kontekstu ovo sa kosovskom reprezentacijom je dalje podrivanje ustavnog poretka i celovitosti države Srbije...itd, u već poznatom stilu.

A možda... možda ipak ne bi bilo sasvim štetno ako bi Srbija uputila signal odobrenja

Srbija, uspavana, sumorna, osiromašena ... – stoji i čeka. Čeka formiranje vlade. Ništa neobično da se među različitim akterima političke scene, koji su tokom predizborne kampanje imali različite, čak i potpuno suprotstavljene programe sada dugo i teško pregovara oko sastavljanja vlade, u kojoj bi, ako se napravi, svi trebalo da budu pobornici jedne politike. Ima i ona teza da tako ozbiljan sklop, kakav je vlada, ne može da se pravi za par dana, a da bude efikasan i stabilan. I to donekle stoji. Međutim, Srbija je toliko vremena potrošila, i toliko nade, jednom rečju, svih mogućih resursa, da je sada svaki dan odlaganja preskup - i sve skuplji. Nakon 20 godina teškog posrtanja, jedvitog pridizanja... - novo stajanje. Koliko to opasno tavorenje košta?! Sklon sam da pomislim da u zatečenom stanju jedan ili dva meseca zastoja troši još čitavu jednu narednu generaciju u Srbiji. Možda to zvuči panično, pesimistički, ali baš tako mi se čini.

7. jul se decenijama slavio. Danas tihuje. Ali ne kao nešto čija je namena definitivno određena i odloženo je da miruje među poštovanim antikvitetima istorije. U tom tihovanju ostadoše pritajenost, nemirne vizije, podeljenost... Jer, i dalje o ovom datumu jedni govore jedno, drugi drugo...

Šta je u stvari bio onaj sedmojulski pucanj? Startni znak u borbi protiv fašizma i u borbi za slobodu? Ili spontani bratoubilački akt koji je posle godinama u udžbenicima štampan kao mit o besprimernoj hrabrosti u ratu protiv zla? Ili, pak, samo početak još jedne od nesreća u seriji koje su preko nas protutnjale tokom 20. veka? Ili samo delić večitog srpskog klatna, gde je istina čas jedno, čas drugo izdanje privida, zavisno od toga u kom se položaju klatno u datom deliću sekunda zatekne? 

Antifašizam... Tema stalna.

Milioni ljudi stradali su od fašizma, na najraznovrsnije načine. Posebno u Drugom svetskom ratu. Rusi, Kinezi, Jevreji, pa i sami Nemci... a kad je u pitanju stradanje, uključeni su, najčešće, i Srbi. No, ko god da je, koja god nacija, nije bila pošteđena. Dehumanizovani mehanizam fašizma se jeste koristio (i) nacijom, ali zapravo nije štedeo pripadnike bilo koje nacije. 

Danas je antifašizam, pomalo, postao i pomodarstvo. Prilika

Poslednjih nekoliko dana izvesne novine su pune naslova u kojima se Ratko Mladić poziva da izvrši samoubistvo. Uporedo sa pozivima zvaničnika da se preda i da se time Srbija oslobodi daljih uslovljavanja vezanih za evropske integracije odjekuju i oni suprotni glasovi koji ga zaklinju da se nipošto ne predaje. To, da ima dosta ljudi koji smatraju da je bolje biti na slobodi, pa makar se i kriti, nego u zatvoru - to mi, nekako, deluje normalno. Ko bi još reklamirao odlazak u zatvor. Koliko se sećam to je radio samo Vojislav Šešelj.

Ne ulazim, medjutim, ovde ni u kakve

Vest o tome da je Staljin stigao na ikonu kojoj se neki hrišćani u Rusiji klanjaju, bez obzira što je Ruska pravoslavna crkva naredila da se ikona ukloni iz male pravoslavne crkve na periferiji Sankt Peterburga, deluje nekako latinoamerički. (Mislim na latinoameričku književnost ali i originalnu mešavinu paganstva i katoličanstva.)

Ikona, piše u vesti, prikazuje susret generalisimusa Josifa Visarionoviča Staljina i Svete Matrone Moskovske u jesen 1941. godine. Tada je, prema legendi, sovjetski diktator sveticu pitao za savet da Moskvu odbrani od ofanzive nemačkih nacista.

  Pocetkom tih krvavih I  nesretnih 1990  neki clanovi  partije spretno su obukli odjela nacionalista I od velikih zagovornika Socijalizma I komunizma postadose veliki branioci Srpskog  nacionalnog interesa.  Pre samo koju godinu oni bi  zatvarali  bilo koga ko spomene rec “srpski” il Srbi  braneci tekovine  revolucije.  Izmedju ostalog I to je valda razlog sto je Srbija jedina  istocno evropska zemlja gdje nije doslo do promjene vlasti posle prvih visestranackih izbora vec do promjene imena  vladajuce partije.     Naravno ako izuzmemo susjednu Crnu Goru gdje su Komunisti

Stanovnik sam svijeta I tako se osjecam. Ne stidim se svoje nacije srpske sve dok sam covijek I kao covijek  optuzujem svaki zlocin a narocito onaj pocinjen u "moje" ime. Sve ovo me ne tjera da cutim vec  naprotiv da imam prava   pricati o zlocinima druge strane. Jedan sam od onih koje je rat  nacinio  trajnim  invalidom , ali tako se ne osjecam I mislim da mi je to velika prednost. Sreca je moja sto sam uspio doci u stranu zemlju I usprkos  svemu zavrsiti studije. Studirajuci politiku I istoriju   nije me moglo zaobici zanimanje za istu o zemlji iz koje sam dosao. Smatram

Religija se  nedovoljno distancira od tkzv "religioznih" bez obraza ljudi koji  svoju  grupu ,gle paradoksa upravo " obrazom nazvase. Manipulacije na izvoz .

Oni drugi sto sebe prozvase borcima za ljudska prava ,gle  paradoksa , sami sebi dadose pravo na  jednu jedinu jedinstvenu  I apsolutno jedinu  legitimnu  politicku percepciju.  (Na ovakvom  monopolu na  politicki legitimetet I sam Miskovic     im moze komotno zavideti naravno u sferi trgovine).

  Ne ne gospodo ne pricaju oni nama o  zlocinu jer svaki normalan covijek zlocin osudi oni nama spocitavaju 

Koliko puta ste se zaustavili na semaforu I netko bih prisao vasim kolima trazeci ako imate neki cent I dolar? Naravno u pitanju su ceste I putevi sirom SAD. Neki od njih stvarno su originalni I nadasve iskreni pa odluce jednostavno napisati na kartonskoj kutiji:zasto da vas lazem trebam novac za pivo" I to vjerovatno I upali kod nekih vozaca sto hajde u ovom vremenu lazi cijene  iskrenost I jos vise spremni su da plate tj da ostave sitnis.  S druge strane  nije rijetkost   da naletite  na  osobu  koja ce vam pricati kako  je majka uzasno bolesna I kako novac  mu treba

Neke pjesme  bas   mogu  da probude usnule uspomene bas kao I odnekuda dobro poznat miris parfema.  Svako od  nas je bar jednom u zivotu bio ostavljen , a bogami neki malo nes(p)retniji  I vise  puta .   Neko utjehu ili  izgovor   manje il vise usppjesno traze na dnu case ;drugi se filmski brzo snadju I   lakes sve zaborave   u  necijem  drugom     narucjju,  Dok opet neki  drugi u     trenutcima samoce   svoje osjecaje pretoce u misli  koje se opet nekom cudnom  carolijom  sklope u stihove.  "Sve prave Lljubavi  su tuzne  ", tvrde ostavljeni. 

  Unatoc tome sto je prosle godine uragan Ajk opustio malo ostrvo Galveston na meksickom zalivu crkva Sv Konstantina I Helene I ove godine za bozic primila je svoje vjernike I sve ljude dobre volje. Nije rijedak slucaj  da netko pozove svoje prijatelje neke druge vjeroispovijesti kojima je po prvi put da dodju u SPC  koje ovdje na jugu Amerike nisu toliko rasprostranjene  reflektirajuci relativno malu srpsku zajednicu u odnosu na  sjeverniji dio SAD ponajvise Chicago.  Ovog puta sa nama su bile I Branka I Irina moje nove komsinice koje su nam nedavno stigle u posjetu I zbog