gost autor: ludipingvin

 

Deset godina je prošlo od bombardovanja i urušavanja zgrada Generalštaba u ulici Miloša Velikog u Beogradu. Jedne majske noći 1999 godine, bacilo je bombe i ozbiljne ranilo zdanja. Od tada arhitektura čeka da rane budu izvidane i građevine vratćene u gradsku vrevu. Zgrade za potrebe Generalštaba Jugoslovenske narodne armije je projektovao arhitekta Nikola Dobrović, po njegovim nacrtima sazidane su i useljene 1965. godine. Otada su svojim likom obogaćivale Beograd i obeležavale metropolu, bile su znak prepoznavanja na raskršću dve glavne gradske ulice. U najboljoj tradicji moderne sa prepoznatljivim Dobrovićevim rukopisom, šezdesetih godina predstavljale su iskorak u nove predele arhitekture, u osvajanje novih stvaralačkih prostora i to ne samo u Beogradu ili Jugoslaviji, stizale su te poruke daleko po planeti.

 

Samo lagano i bez nervoze ... prvo noga, pa ruka ... opet ruka, leva noga ... sada udahni, ama kretenu ne zadržavaj taj vazduh, šta si se ukipio, moraš posle i da izdahneš ... osmehni se, veselo, da izgleda optimistički ... dobro, i ako lepo, pažljivo i prilježno slediš moja uputstva i ne pokušavaš na svoju ruku kao do sada, dovešću te ja do jevrope ... i posle ćeš dobiti keks ... 

Pisao sam kojekuda o tome nekoliko puta ali moram još jednom, tek da se ne zaboravi.

Na ivici Trga Republike, usred Beograda, između ulica Despota Stefana, Braće Jugovića i Makedonske zatekla se čudna skupina zgrada nastalih u raznim vremenima i tih nekoliko zdanja čine neveliki gradski blok kao zgusnuto, nelepo do uvredljivosti ostrvo u gradskom moru. Uočljiv je, nezaobilazan, pokazuje svoju tužnu golotinju, onu građevinsku, arhitektonsku, prodire u okolinu gušeći je ali je vidljiva i ona nagost iznutra, primitivna, osiona, nekulturna ali istovremeno i tužna, obavijena nemirom zbog nebrige onih koji bi trebalo da bdiju a možda i nije nebriga već nemoć pred silama koje nadiru u grad i osvajaju ga neumoljivo. Urbani arte fact u sred grada jasno i nedvosmisleno pokazuje gde je Beogradski kulturni model stigao, kojim jezikom grad sada govori i šta će mu se desiti ako se ovakav govor u gradu nastavi i neko mu ne stane na put i zapuši usta koja izovarajući svoju mantru kojom zagađuje i unazađuje Beograd.

Pre tri godine sam pisao o Starom sajmištu pa eto, opet da podsetim jer se u međuvremenu ništa tu nije dogodilo. Ne izgleda ni da hoće ali upravljam se po onoj mantri o nadi koja umire poslednja ...  

 

Prolazeći pored tog zapuštenog arte facta obnovio sam sećanje i vratiše mi se priče odvajkada i kako je to bilo, kao i uvek kada mimohodim tuda. Prvo je, tridesetih godina prošlog veka, pred Drugi svetski rat, bilo sajmište, grupa objekata oblikovanih u najboljem maniru tada vladajućeg mišljenja u urbanizmu i arhitekturi i jeste bilo značajan doprinos evropskoj provinijenciji modernog Beograda. Staro sajmište je izgrađeno za potrebe kontakata sa Evropom, mesto za komunikaciju sa svetom, za razmenu ideja, umeća, robe i dostignuća civilizacije, i kako je ko i dokle stigao, pokazivao je to ovde blizu reke Save u Beogradu. Posle je stigao rat i sajmište je Gestapo pretvorio u prihvatni logor, pripremu za stratište, a pri kraju rata, 1944. godine, saveznici su logor bombadrovali i srušili znatan deo građevina. Posle pobede u ratu, nova država je imala preča posla od bavljenja Starim sajmištem i predmet je odložila u ladicu, sa namerom da o time misli kasnije.

Čitam jutros na vestima Bdevedesetdvojke a po izvoru DOJCE VELE da je:

Izvestilac EP za viznu liberalizaciju Tanja Fajon izjavila da posle leta treba očekivati usvajanje mehanizma za suspenziju bezviznog režima EU s nekim državama.

Posle se vidi iz iste vesti da su te neke države ustvari Srbija i Makedonija i da će se vize ukidati tako što će pojedine članice EU uvoditi vizni režim po sospstvenom htenju. Šuška se o tome već neko vreme jer se preteralo sa azilantima koji tamo hrle zato što im se boravak dok se njihov zahtev ne reši lepo plati u vidu neke socijalne pomoći pa u vreme krize te zemlje počinju da imaju problem a i njihovi građani se izgleda bune jer postoji opasnost od preuzimanja radnih mesta i tako to.

 je napravio ovo i meni se jako sviđa:)

Hoću da kažem, baš sam ponosna što su mi mladunci kreativni. To me čini i srećnom:) A i njih ispunjava, pa eto radosti:)

Virtuelno pretraživanje polako nagriza i jede naše pamćenje i asocijacije, čak i kada su u pitanju tako obične reči kao "jabuka", jer ako u Google ukucate "apple" dobićete šest milijardi verzija logoa kompanije iz Kupertina, i samo tu i tamo po neki primerak ove biblijske voćke.

Kuvare sam skoro prestala da kupujem kada mi se internet prikazao kao Eldorado za recepte. Tikvice na sicilijanski način? Ima! Škotska

Ruksak sam spakovala i odoh za Istru, treking, planinarenje i tako to, ujutro sam u Rijeci, pa onda Učka, Čičarija, Cres, Lošinj, Motovun, Grožnjan, tirlidutirlida:)

Srećan Prvi maj svima!

Smrt fašizmu, sloboda narodu.

U to ime, Adi Smolar:

Zagrljaj svima:)

 Ah, da, pre  neki dan, pokaže mi prijatelj u Sloveniji jedan odličan tekst o planinarskoj opremi i planinarenju uopšte, ono boliglava od uputstava, pa još pametno i duhovito, stiglo mu ko zna odakle, mailom. I čitam ja tekst, kad ono, naš Srđan Pajić pisao:)

Ih, kako sam

U Srbiji politički obojenih e-peticija gotovo i nema, ali zato e-peticijaši zahtevaju skejt-park u Odžacima i Kraljevu, pivski festival u Babušnici, normalan vikend u Sremskoj Mitrovici, uvođenje slovenske mitologije u srpske škole, da Batajnica bude opština, a "Dubioza kolektiv" dođe na Apatisnke ribarske večeri, da se skine zabrana prodaje alkohola posle 22 h, a bojkotuju turske serije, nošenja krzna, smanji cena autobuskih karata za Beočin i pokretanje Srpski svemirski program radi osvajanja univerzuma.

Kada se država, crkva, partija ili neka druga interesna zajednica poput čudorednog frizera obruše na brijanje, šišanje i farbanje onog što ljudi gledaju, slušaju i čitaju, zapravo je reč o strahu koji je još Napoleon sažeo u rečenici „ako bi pustio uzde štampi, ne bi se održao ni četiri meseca na vlasti".

A pošto su u strahu velike oči, opasnost vreba odasvud, pa i iz crtaća. Ukrajinska Nacionalna komisija za moral tvrdi da je Šrek sadista, Sunđer Bob gej, Teletabisi nenormalni, a japanski crtaći seksistički. Zato ih treba zabraniti, jer je, kako kažu, sve to deo šire zavere, odnosno "ciljani eksperiment velikih razmera na ukrajinskoj deci" kako bi postali "kriminalci i perverznjaci".

Udeo zaposlenih u javnom sektoru u odnosu na ukupan broj zaposlenih (oko 26%, ne računajući javna preduzeća), koje je znatno viši nego na Zapadu, glavni je argument za otpuštanje zaposlenih. U najnovijoj analizi Fiskalne strategije (od strane Fiskalnog saveta RS) navedeno je da se na osnovu analiza Svetske banke, procene Fiskalnog saveta ukazuju da je ''breme'' od 440 hiljada zaposlenih u javnom sektoru moguće smanjiti za najmanje 5%, i to pre svega u oblasti obrazovanja, zdravstva, lokalne samouprave i javnih agencija. Dakle, radi se o broju od oko 22 hiljade ljudi, što zaista nije ušteda

Jedna od naročito perverznih i licemernih dimenzija stvarnosti u Srbiji svakako je zelenašenje. Skoro da nema većeg ili manjeg grada u Srbiji u kome u sadejstvu sa advokatima i uz prećutnu saglasnost lokalnih vlasti, kao i naravno one glavne, republičke, ne deluju kriminalci eufemistički nazvani - zelenaši. (Ovaj smešno-tužni naziv datira

Tradicionalna radost i više puta do sada potvrđeno zadovoljstvo povodom odlaska na beogradski Sajam knjiga, ove godine su uzdrmani prvim utiskom, na samom ulazu. Sa velikih sajamskih postera smeše se likovi formata Jelene Bačić Alimpić, Isidore Bjelice, Sonje Marinković i Vesne Dedić Milojević i njihovi GIGA - MEGA - NAJ bestseleri. A u Hali I sledi hladan tuš: glavna "zvezda" koja potpisuje svoju knjigu "Neukrotivo srce" je Suzana Mančić.

U senci ovih "glamuroznih pojava" ostala je i godišnjica rođenja našeg nobelovca Ive Andrića i izdanje I kola sabranih dela Stanislava Vinavera, u redakciji profesora Gojka Tešića.