"Noćas je u Zagrebu preminuo doajen hrvatskog glumišta Josip Bobi Marotti u 89. godini života, javlja HRT.

Istaknuti glumac rodio se 18. prosinca 1922. godine u Mariboru. 1941. godine upisao je glumačku školu i diplomirao 1943., nakon čega se priključio partizanskoj glumačkoj družini. Jedno vrijeme radio je u riječkom HNK-u, a od 1945. do 1946. u zagrebačkom HNK-u. Jedan je od osnivača kazališta Gavella, u kojem radi od 1953. godine.
Umirovljen je 1981., no i nakon toga radi u kazalištu, na televiziji, radiju i filmu. Tijekom 12 godina glumi u Histrionima, a za dugogodišnje karijere snimio je više od 100 TV-emisija i 38 filmova.

Ostat će upamćen po posuđivanju glasova u crtanim filmovima, Josip Bobi Marotti bio je Fred Kremenko u popularnom crtiću "Obitelj Kremenko", Gargamel u "Štrumpfovima" te u dugometražnom crtanom filmu "Čudesna šuma" udahnuo je život Kaktus caru."

Iliti, samo kratko - pošto mi noge otpadoše od dva sata skakanja.

Bila na Beer Festu na koncertu Simple Minds-a. Najkraće rečeno - ne pamtim kad sam poslednji put videla tako pošteno odrađen koncert.

Da ne pominjemo kad sam poslednji put na jednom mestu videla toliko okolopedestogodišnjaka da veselo skakuću dva sata...

 Ostatak izveštaja sutra, kad se probudim! 

Vilinsko naselje uopšte nije bilo tako veličanstveno, kako su to smrtnici očekivali. Gomila tamnih otvora na priličnoj visini zjapila je iz litica. Iz nekih od njih pružali su se viseći mostovi ka stoletnom drveću sa druge strane, gde se nalazio čitav sistem kućica u krošnjama. One su bile vrlo različite po obliku i veličini. Neke okrugle, sa kupastim krovom, neke kvadrataste sa krovom na četiri vode, veće i manje sa različitim doksatima i terasama, povezane međusobno na najneverovatnije načine.

Jedno pravilo zapažalo se svuda. Središnji stub kuće uvek je činilo živo drvo, a oko njega je oblikovana građevina čiji se kosi, šiljasti klrov stapao sa deblom. Sve zgrade bile su isključivo od drveta, divno izrezbarenog i ofarbane u žive boje sa posrebrenim i pozlaćenim šarama i detaljima. Među njima uzdizale su se prostrane platforme, majstorski smeštene u račve drveća gde god je to bilo moguće.Te su kuće bile spojene mostićima i lestvama, što je zavisilo od njihovog broja i položaja na drvetu.

Sutra, 16.09.2011. godine može početi jedan čudni rat. Taj mogući rat će biti borba jedne sile protiv jedne ideje. Tu se neće voditi borba za pobedu jednog ideala već borba za pobedu jedne mračne strasti. Ta stvarna sila koja je neumitna i jaka, probaće da bez žrtava postane stvarnost, za koju svi znamo da već postoji, ali nikako ne želimo da verujemo da je taj dan došao, kada će svi morati da se pokore pred mačem.

 Udari mi „žila glupača“ jutros i prosto ne znam šta da radim. Pogledam se u ogledalo, vidim jednu poznatu veliku glavu za koju je avatar šapka mala, i pomisli „A bre Ex za koga gazismo ovolko blato“.

Pre nedelju dana svrati do nas prijatelj mog starijeg sina, i onako skrušeno počne razgovor samnom. „Čika Ex, znate da sam u teškoj situaciji, umro mi je otac majka jedva spaja kraj s krajem, moram da prekinem studije i nešto radim.

koji proslavljaju Božić po gregorijanskom kalendaru 

MIR BOŽIJI; HRISTOS SE RODI

Nije do sada bio običaj. Našoj drugarici angie01 danas je rođendan. Neki su joj lično čestitiali, ali ja sam bio sprečen. Zato angie01

Gledam kroz prozor, u trešnju, pokrivenu snegom. Nije baš pristojno što u ovakvoj idili pijem vino, ali, došlo mi. Nekako mi taj buke „Strasti“ sa izuzetnom završnicom, dugom i postojanom prija. U toj samoći, krajnjeg stadijuma alkoholizma, kad piješ sam, postavljaju se pitanja kojima su odgovori potrebni, taman toliko, koliko i aroma crvenog bobičastog voća sa blagim tonom hrastovine u pozadini ovog vina.

Izbor profesora Dr.Dragoljuba Mićunovića za šefa poslaničkog kluba Demokratske Stranke u Skupštini R.Srbije, za Demokratsku Stranku znači samo jedno!

Dani prvi bez fudbala ili prvi u istoriji tog istog sporta od kako je zlatnu bogiju dotakla spanska ruka su iza nas. Mirni i burni istovremeno. Mirni i tihi jer nakon mesec dana, dani se zavrsavaju a da fudbal gledali nismo, a burni  i veseli jer su Madrid i Spanija ponedeljak proveli na nogama, proslavljajuci istorijski i vanserijski uspeh.

Potpuni spektakl u Madridu...potpuni...lepo je biti u Spaniji ovih dana, ja nisam, na zalost....verujem

 

Novak Djokovic imao je svoju veliku premijeru pred Njujorskom publikom 2007. godine, i slicno mnogim dobrim predstavama na Broadway aveniji, Noletov šou je posle cetri godine i dalje vrlo popularan. Te 2007. godine je nasem teniseru bilo prvo Grand Slam finale, i kako to vec biva, imalo je dva cina. Prvi cin je bila drama, Nole je na pozornici Arthur Ashe stadiona dao sve od sebe protiv tadasnjeg prvog reketa sveta Roze Federera, koji ga je te veceri u tenisu nadmasio. Drugi cin, posle uobicajenog intermeca od 20 minuta, bila je komedija i odigrala se pred novinarima na konferenciji za stampu.

U zelji da sa Indian Wellsa smanjimo broj blogova koji se svaki dan kace, a opet docaramo atmosferu sa stadiona, danasnji mec izmedju Djokovica i Andujara cemo uzivo pratiti preko ovog bloga, komentarisati sta vi vidite na vasim televizorima, i sta se desava ovde na terenu. Takodje mozete da predlozite pitanja koja bi postavili Djokovicu posle meca.

Postao sam otac. Jednoga dana, kada moje dete postane, koliko-toliko svesno sebe i svijeta, imaće svoje „Grlom u jagode“, a pratiće je tekst da je te godine, Julian Asanž bio glavni baja, da je kosovska bitka i dalje trajala sa Dikom Martijem u ulozi Obilića,  Iniesta dao gol za titulu šampiona sveta Holanđanima, Srbi i Hrvati rešili da obnove „bratstvo i jedinstvo“,  a Srbija, zemlja u kojoj se rodila, posle decenije kurčenja, odradila i deceniju u kojoj je bila vazal svima.

Jedna od stvari, koja je ostavila poseban utisak na mene u filmu o legendarnom Radivoju Koraću (svaka preporuka i večno pitanje - kako se toga niko ranije nije setio?) je priča o slavlju nakon plasmana u finale Olimpijskih Igara u Meksiku 1968. godine, kada Vladimir Cvetković govori o tome kako se najnoviji hit Bitlsa „Hey Jude" slušao čitavu noć, a da su reprezentativci toliko glasno pevali da pola olimpijskog sela nije moglo da spava.

Kako to dobro (čak i naivno) zvuči iz današnje perspektive. Dobra stara vremena. Sada se čovek prosto uplaši od bilo kakvog uspeha i opštenarodnog veselja.