Dragi moji,  s ponosom  (al baš s ponosom)  pozivam Vas na promociju  u  Kralja Petra 71(u bgd), u utorak, 30og novembra od 19 do 22h. Dozvoljeno je (kao što ste naslutili iz naslova): 1. pušenje; 2. naručivanje pića; 3. naravno kašnjenje; 4. potpuno ignorisanje promovisanog te ispijanje kafa i ostalih pića (ignorisanje filma i uživanje u nakitu, ignorisanje nakita i filma zajedno i vođenje razgovora koji veze s programom nemaju, uživanje u zapitkivanju priređivačice knjige tj mene; 5.  alkohol (uz garanciju da Vam niko neće brojati čaše)... i šta još beše?

... dobacivanja s VIP galerije za pušače. Sve se, kao i prošli put, dešava u divnoj zgradi Jevrejske opštine, u (zeznuh se malopre, nije u 19h) u dakle  20h (s kašnjenjem od oko pola sata) u Kralja Petra 71 u Art centru (za nekulturne - preko puta hotela "Rojal" gde barabe dolaze da jedu u gluvo doba jer restoran, razume se, radi celu noć. 

Sve u organizacije Art centra i Gemološkog društva Srbije (mutna posla, jasno k'o dan) ali nije to važno. Ne zovem vas da kupite moju knjigu (ako vam se omakne, ok, ne branim) nego da (ukoliko nemate šta zabavnije ili

Prvo i osnovno pravilo kaže  - i ne pokušavati. Baciti eventualne tablete za spavanje u đubre. Pomiriti se sa svojom nesanicom i biti u dobrim odnosima s njom. Čitati nešto. Pisati, svejedno. Gledati filmove. Bančiti na kraju krajeva - zaista nije važno šta ćete raditi u svojim noćima, sve dok vam te noći ne počnu da kvare dane. Dok, dakle, ne pravite budalaštine tokom noći (a najmanja je budalaština bančiti da se razumemo) zbog kojih će vam u narednim danima život biti zagorčan (ako imate i svedoke svoje budalaštine, na primer)  nikoga se ne tiče šta vi to radite noću,

 Neću kao moj dobri Mikele voditi brodski dnevnik (a bilo ga je divno čitati kada je pisao o Turskoj) ali par reči, pre malo šetnje uzmore  moran van napisat'. Krenuli smo, moj prijatelj (hulja, ja također hulja - što bi reko Arsen) autom kroz Kroaciju odmorili u Padovi a onda išli kroz sela neta talijanska do Francije gde smo stali u Nici, zapravo  jednom mestašcetu koje pripada Nici gde moj prijatelj (hulja) ima obaviti nekakvi posa' a ja razgledat azurne ulice.

Jedan mali hotelčić (znam, ne kaže se mali pa deminutiv zanjim  al nekad se

Gost autor: Stjepan Mimica

Piše: Aleksandra Cimpl  

Bila sam u Podgorici. Tri dana. Nebo je sve vreme bilo tmurno, ne od oblaka, već od silnih požara koji su ove godine nezaustavivo napadali šume oko crnogorske prestonice. Tmurna vrućina me podseti na ljute arapske zemlje u vreme pustinjskih vetrova. Lep grad, ta Podgorica, puna duhovitih ljudi. Sve vreme sam bila nasmejana. Ipak, jedan momenat me je potpuno razoružao, razbio moj osmeh i naterao me je da se osetim neslobodno.

Olja Knežević, crnogorska književnica  imala je promociju svog  romana „Milena i druge društvene reforme“ u divnom prostoru Gradske knjižare, u centru Podgorice.

 Naime, jutros me je sasvim slučajno pozvao N. N je sjajan tip. Nije imao nameru da me pozove, i nisam imala nameru da ga pozovem - a i to slučajno. Prođe neko vreme i ti dugo ne vidiš N a i N dugo ne vidi tebe, jednostavno, život (koji inače prekratko traje) donosi svako malo neka nova slova u svakodnevnicu... I, da ne dužim, mada bi se o N svašta dobro i zanimljivo moglo reći,  pozovem onda ja, slučajno pozvana od strane N, tog gospodina na promociju "Brkova". I kaže meni N da postavim ja to na blog - kao, onda svakako neće zaboraviti. Evo, stavljam. Iako nisam imala nameru.

edit: (odma da metnem na početak) - ne nudim kuče. i ne dam ga. oglas (za ne daj bože) odnosi se na stan. ako, ne daj bože, zatreba. 

uzela sam štene. doneli ga iz petrovaradina. imala sam nameru već neko vreme da uzmem mešanca (malog!!!) i ovaj mi je delovao najlepše. ličio je na vučjaka s kojim sam živela godinama, ali to u meni nije probudilo ni tračak sumnje da ova osoba koja mi se šetka po stanu može i da poraste. mislim, ozbiljno da poraste. takođe, simpatičan mi je bio (i dalje je) jer liči na privezak šarplaninca. po'sves' je čudo - ja ustvari najbolje volim velike pse. dakle, pravila sam se da ne znam da nešto što je nastalo mešanjem vučjaka i šarplaninca - ne može da bude malo. 

i nije da mi žena iz petrovaradina, koja ga je dovela kod mene, nije rekla da on ima "nešto malo" krvi tog lovca na vukove i druge međede. rekla je. 

e sad, pedro i ja se lepo slažemo. bistar je i, mada ima između mesec i po i dva, već je shvatio gde je njegov WC.

Cini mi se da ima nešto duboko nepravedno u načinu na koji funkcioniše naplata tzv. muzičkog dinara u Srbiji danas.

Zamislimo npr. da se ne radi o muzici nego da, recimo, postoji neka firma koja proizvodi usisivače. Usisivače u firmi ne kupuje dovoljno ljudi, pa se onda ona doseti da građanima svoje usisivače šalje poštom. Ne onima koji su naručili, ne onima koji ih traže, ne onima kojima treba, nego svima, ali onako baš svima koji imaju poštansko sanduče i adresu na koju se usisivač može poslati. I onda ako se vi prevarite, pa uzmete taj usisivač koji vam je stigao (iako ga naručili niste) i krenete njime da usisavate, oni se pojave i traže vam da platite što ste usisavali njime i da plaćate svaki put kad usisavate njime.

Daklem, drage moje i dragi moji, ovo je, po naški rečeno žurka za Iris, koja je l' te, očekuje prinovu!

Za one koji nisu upoznati sa ovim običajem, da pojasnim - Baby Shower je zabava koju neka od prijateljica priređuje za buduću mamu. Na njoj se, uz lepe želje, donose, naravno, kolači, sokići i ostale grickalice (mada to zna da obezbedi i domaćica), ali OBAVEZNO se donose pokloni dobrodošlice za bebu!

Ili, kako sam se provela na koncertu Radeta Šerbedžije i Miroslava Tadića

Ajde odmah da se izjasnim :

Što se muzike tiče, potpuni sam dunster. Imam samo dve kategorije - dopada mi se i ne dopada mi se. A ko je šta, gde i kad pevao ne pamtim ni u ludilu. Tako da ovo ne može da bude muzička kritika, sve i da imam takvih pretenzija (kojih, hvala na pitanju, nemam).

Odmah da se ogradim - ne volim kad se pije, a pogotovo ne kad se preteruje sa pićem. Nisam zadrti antialkoholičar, al' eto, kanda mi ostale traume iz detinjstva...

Kakve traume?

Ma imali smo kuma - fin čovek, šarmantan, pravi kozer, ma milina jedna osim kad dođe vreme za bilo kakvu proslavu.

Čim se okupi više od pet ljudi za stolom, on udari po svemu što sadrži alkohol (pa makar bile i rum kuglice - zbog čega je bio navukao večitu mržnju mlađih naraštaja koji su, normalno, kolače smatrali svojim vlasništvom), udari dakle da pije dok god ima ičega, a onda, obavezno, otpočne raspravu koja se završava svađom epskih razmera.

Umesto uvoda:

Volim horsku muziku.

Najveći krivac za to je jedan divan čovek, moj pokojni dirigent Josip Šćepanović.

Josip je bio dirigent jednog potpuno nekonvecionalnog hora koji se sastajao i vežbao u Domu učienika zanatskih škola „Dragi Milovanović", u Hilandarskoj ulici, preko puta Radija.

Pre usmerenog obrazovanja, „Dragi Milovanović" radio je pod patronatom tadašnjeg Saveza sindikata a cilj im je bio „širenje kulture među zanatskom omladinom".

Što se svelo na recitatorsku i dramsku sekciju, organizovanje letovanja i zimovanja u odmaralištu u Aranđelovcu, i, naravno, hor!