Privirim malopre na Facebook i imam šta da vidim - desetak mojih jugo-prijatelja okačilo linkove na tekstove u hrvatskoj štampi o planu ustaša da dođu u Srbiju. Ne, ne, ne da bi ratovali, ne brinite, nego da bi sa domaćinima četnicima popričali. A o čemu? Rizikovaću da citiram index.hr:

„Neposredan povod 'svakidašnje jadikovke' hrvatske desnice bila je vijest kako postoji u Srbiji spomenik četničkom vođi Draži Mihajloviću te kako

Može li jedan Čovek sam da spasi svet? I šta bi bilo sa našim svetom kad takvi ljudi ne bi postojali?

Miroslav Mandić jedan je od najvećih umetnika našeg vremena zato što zna za onu definiciju Mukaržovskog o tome da umetnost nije zatvorena sfera i da ne postoji jasna granica koja bi umetnost odvajala od onoga što je izvan nje.

Mandić sakuplja tugu i nalazi je svuda. Ponajviše u sebi. On voli reči i prema njima ima posvećenički odnos. Obraduje se kada ozvuči i iz ćutanja izvuče neku lepu reč.

Molim vas, molim vas, nemojte me ubiti! Imam ženu i decu – ubijte njih!  

Ja obično nisam čovek koji se moli, ali ako si negde gore, molim te, spasi me, Supermene! 

Deco, pokušali ste sve što je u vašoj moći i niste uspeli. Lekcija koju trebate naučiti je: nikad ne pokušavaj.

Nije lako nositi se sa trudnom ženom i problematičnim sinom, ali nekako sam u taj raspored ipak uspeo

Polemika koja se danas u klupama Skupštine Srbije povela povodom Slučaja službenika Aleksandra Tijanića i njegovog odnosa prema ženama, i podsećanje poslanika LDP Slobodana Maraša da nije tačno da je Tijanić govorio loše o svim ženama tj. da postoji jedna o kojoj je govorio lepo: 

Gospodin Tijanić se više puta na veoma primitivan način izražavao o ženama. Ja ću pročitati jedan deo šta je rekao za žene, objavljeno je u 'Dnevnom telegrafu' 1998. godine: 'Žena treba da izgleda kao šarplaninac, s urođenom bundom, krupna, dresirana, s ogrlicom oko vrata i da laje samo kad joj neko tuđi priđe'. Ima jedna žena o kojoj je lepo govorio, to je Mirjana Marković. (S.Maraš)

baš kao i poziv Odbora za ravnopravnost polova Skupštine Srbije A.Tijaniću da podnese ostavku - kao ozbiljne i odgovorne građane trebala bi nas podstaći i na diskusiju o sistemu vrednosti koji vlada Srbijom današnjice, a  koji je dopustio mogućnost da ovaj čovek uopšte nađe na funkciji direktora RTS-a.  

Kako sam obuzet ništavilom – ili priča o Ničem u sedam prizora

Trg je bio prazan i žut od žege, očišćen od prašine vrelim vetrovima, kao biblijska pustinja.                                 Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje

 Scena prva:

Bio je to jedan od onih dana koje je, samo da je moguće, najbolje preskočiti. Ili, ako se to ne može, makar prespavati. U svakom slučaju nikud ne izlaziti iz kuće. To su naprosto oni dani kad vam apsolutno ništa ne ide od ruke. Nakon nervozne i neprospavane noći, nešto iza podneva Ništa se izvuklo iz kreveta, umilo, očešljalo na razdeljak i besciljno krenulo da luta pustim ulicama Subotice. Inače, valja odmah reći, Ništa se već duže vremena u Subotici osećalo sasvim prirodno i dobro. Reklo bi se: kao kod svoje kuće. Ipak ovog junskog podneva 1984.godine nešto  je bilo drugačije i posebno. Ništa je jednostavno u vazduhu, svuda okolo sebe, osećalo da će se danas dogoditi nešto istinski važno – jedino nije moglo ni da pretpostavi tačno šta. Prošlo je pored Galerije Likovni susret ali u nju nije ulazilo – pošto Ništa u Galeriji baš i ne bi bila neka posebna novost. Posebno ne za priču koju čitate. Onda je, koju ulicu dalje, sasvim neočekivano Ništa susrelo Tuđu bol. Zastali su, izmenili par kurtoaznih polurečenica i nastavili skupa.

NUNS i NDNV: Simbol ratnohuškačkog novinarstva na Javnom servisu Vojvodine

NUNS (Nezavisno udruženje novinara Srbije) i NDNV (Nezavisno društvo novinara Vojvodine) ocenjuju skandaloznim nedavno pojavljivanje novinarke Milijane Baletić u ulozi autorke i scenaristkinje emisije "Portret Nikole Kusovca - glancanje mitova" na Radioteleviziji Vojvodine.

Galerija poklon zbirke Rajka Mamuzića

u Novom Sadu (ul. Vase Stajića 1)

12. oktobar (19 h) - 8. novembar 2011.

Autor i kustos: Nebojša Milenković

 

Emotivna istorija čoveka sačinjena je od malih, intimnih priča. Ako je desakralizujemo i lišimo pretenzija da daje odgovore na tzv. krupna, istorijska pitanja - shvatićemo da umetnost jeste univerzalna ljudska aktivnost, u podjednakoj meri u kojoj su to, recimo, uzimanje hrane, spavanje, vođenje ljubavi, čitanje, disanje i tsl.

 J. Radić, Slika 2001.

Povodom proslave jubileja 35. godina Porodice bistrih potoka u beogradskom Domu omladine večeras u 19 h otvara se izložba Uvek je bilo ovako, nikad nije bilo ovako. Izložbu će otvoriti reditelj Lazar Stojanović i istoričar umetnosti Nebojša Milenković.

Porodica bistrih potoka 1977 - 2012: o velikim i malim utopijama današnjice

Prva među pitanjima vezanim za umetničku i književnu delatnost i aktivizam Božidara Mandića i umetničke komune Porodica bistrih potoka ona su o (ne)mogućnostima postojanja pozitivnih umetničkih i društvenih utopija danas.

O sasvim specifičnoj (šezdesetosmaškoj, konceptualnoj, kempovskoj) veri u moć i snagu umetnosti da transformiše - ako već ne vreme i život sredine u kojoj se odvija ono svakako same protagoniste (kako stvaraoce tako i konzumente) njihove umetnosti.

Budućnost sveta je u malim utopijama

Uvek sam se pitala, kako li su Stari Sloveni uspeli da se presele iz prvog puta? Kako su samo uspeli da se spakuju?

Jeste da su, tada, ljudi raspolagali sa manje krša, no sada, ali opet...dok spakuješ letnja krzna, zimska krzna, idole i toteme, suva crevca za strune na lukovima, oruđe, obaška oružje (a koplja tek nezgodna za pakovanje), poloviš svu decu (uz to da tada nije

 

Bor je, kao što znamo, grad koji srpska vlada zajedno sa borskim bazenom, bezuspešno prodaje već nekoliko godina. Ne bih ovog puta o tome, već o nečem drugom. Lepšem.

 Boranin Branislav Bane Dimitrijević, muzičar koji je kao pisac opisao kako je pevao sa ovcama (Imprime, Niš,2008), već dve godine u Boru proizvodi književnost na struju.

Bane, to radi uz pomoć kišobrana.

Književnost na struju Bane i njegovi prijatelji proizvode:

zbog onih koji vole književnost,

zbog onih koji pišu, ali ne znaju da li je to dobro,

zbog

Žiri za dodelu NIN-ove književne nagrade, (Milan Vlajčić, Milo Lompar, Aleksandar Jovanović, Stevan Tontić i Slobodan Vladušić), objavio je sinoć da je u uži izbor odabrao sedam romana.

1.Hamam Balkanija. Autor:Vladislav Bajac, pisac, prevodilac, izdavac, rodjen je 1954. godine u Beogradu. Objavio je romane: Knjiga o bambusu (1989), Crna kutija (1993), Druid iz Sindiduna (1998)..., knjige prica: Evropa na ledjima bika (1988), Podmetaci za snove (1992)... Dobitnik je vise knjizevnih nagrada. Proza i

 

 link.

Ne ide našim pravnicima na međunarodnom planu, ne ide im baš nikako.  Kao da su se svi urotili protiv njih. Prvo  im je  Međunarodni sud pravde iz Haga opalio gadnu šamarčinu u formi savetodavnog  mišljenja.  I taman kada su obrazi prestali da im se crvene, a zujanje u ušima smanjilo, stiže novi šamar iz Londona.

Od  kako je slika šišanja do glave srpke teniske elite u beogradskoj «Areni» obišla Srbiju i čitav svet, za očekivati je da taj čin postane srpski brend i nova srpska tradicija. Zato se odamh postavilo pitanje: Kada i zbog kakvog bi velikog nacionalnog i ličnog uspeha pojedini srpski ministri bili spemni da se ošišaju na nulu. Potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić je već dao odgovor. On  će se ošišati do glave kada Srbija uđe u EU.

  A šta je sa ostalima?

Da li ste za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora do kraja 2011.godine?