Музика је свет за себе.

Звук спремно поприма вредности идеалног. Поседује унутрашњу моћ да обузме пажњу и, истовремено,  лако бива преточен у симболе за много тога другог. Његовa империја упоредива је с оним стимуланата и

Pođi sa mnom, rečima ti ne mogu opisati, to moraš da vidiš, da se uveriš svojim očima. Pošao sam za njim zainteresovan iako sam znao ili bolje reći naslućivao o čemu se radi. Imao sam dvadeset godina a on, saznao sam kasnije jer sam ga pitao, šezdesetsedam. Vid je već tada počeo da mu slabi, pogoršanje je bilo skoro galopirajuće, bližilo mu se slepilo. Idući za njim pitao sam se otkud ja u Argentini, u Buenos Airesu, otkud je baš mene odabrao? Držao me ispod ruke, koračao je dosta sigurno, tek ponekad bi desnom rukom dodirnuo zid zgrade pored koje smo prolazili.

Naša ljubimica, prijatelj, terapeut i šta sve već ne, Chiara, 1. Juna 2018 je napunila 17 godina. Ona koja je sa samo mesec i dvadeset dana kada je došla kod nas, vrlo brzo, za nedelju dana, naučila gde da vrši nuždu i bogami još dvadesetak važnih stvari, sada je starica, polugluva i poluslepa, vrlo često mokri i kaki po parketu ili tepihu ako na vreme ne stignemo da je iznesemo na terasu. Znak da joj je prigustilo je trčkaranje u krug i zvuk njenih noktića. Evo danas posle ručka koji sam joj dao, izneo sam je na terasu, vrtela se, trčkarala bar dvadeset minuta i ništa

Nina Ivanova, Bugarka i ja smo bili najstariji u slikarskoj klasi na prvoj godini Akademije likovnih umetnosti, vršnjaci. Ne sećam se zbog čega je Nina tako kasno upisala Akademiju ali ja sam prethodno studirao prava ali na uporno nagovaranje svojih drugara koji su se spremali u Šumatovačkoj ili kod Segeja Jovanovića, rešio sam da probam. Imao sam dvadesettri godine, ostali u klasi su imali od osamnaest do dvadeset godina. Pored Nine Bugarke, tu je bila i Avganistanka Nasima Spartak, Sudanac Alam El Mohamad Din, ostali su bili većinom iz Beograda ali smo imali i kolege iz Sarajeva, Banje

Kiša je stala, razvedrilo se, samo su bare na putu ostale. Čuje se veliki trstenjak – krekeće, kroz žbunje vidim pokret na vodi, uoštrim... barska kokica, ali eno, još nešto se mrda duboko u pozadini, zaranja, izranja, uoštrim podalje... nutrija? Ne, taj oblik njuške, pomalo nalik foki, ovakvo ponašanje sam već gledao – ovo je vidra, i to dve! Igraju se? Ili udvaraju?

Ili ovi će nas podave ko mačiće, oca im lopovskog! *

Beograd ima ono što drugi nemaju, oazu prirode nadomak centra grada - područje koje smo dužni da sačuvamo i ostavimo našoj deci da ne bi, u organizmu od betona, zaboravila šta je priroda. LINK DO VIDEA

Dakle,

Moji horski drugari su se poslednjih dana potrudili da osveže ovo kućno tavorenje zajedničkim pevanjem.

Na žalost, ja nisam našla vremena da učestvujem, ali neka  ova objava bude moj doprinos.

Autor: Als

Pre par godina bio sam na projektu isporuke softvera. Danima smo testirali na stvarnoj opremi, sve je išlo u redu do jednog momenta kada smo počeli da vidimo pogrešne rezultate. „Sve radi samo se tih par brojeva ne slažu, sad ćemo to brzo popraviti", ohrabrivali smo sebe i klijenta. Prvi dan, drugi dan, treći dan, ne radi i dalje. Vikend smo dogovorili da provedemo u smenama, bukvalno 24 časa da radimo, da uvek bude neko tu i da traži „gremlin bag", onaj bag koji se pojavi samo nekad, ali ne i uvek, tj. ne možemo da mu nađemo početne uslove kada se pojavljuje. Slično kao kada nešto lupa u kolima pa prestane, obično kada odvezete auto kod mehaničara. Moja smena je bila subota ujutru pa naredna u ponedeljak. Došao sam u ponedeljak sa uverenjm da smo tu, takve su bile naznake od subote uveče, ali mi je kolega, na pitanje „samo još malo odgore ovo da ispoliramo" odgovorio sa „pick up the shovel".
Trebalo je zaroniti i ispretumbati stvari koje su pravljenje godinu, dve ranije. Bug je bio sistemski, utkan u samu potku softvera.
...
Razloga za proteste širom sveta ima puno, vlade su mahom nesposobne, korumpirane i bezvoljne da išta rešavaju, plivajući na svojih „dva mandata slave" i fokusirajući se na lične uspehe i dobiti. Rešenja koja vidimo i koja u na tacni su po pravilu površna i rešavaju posledicu a ne uzrok, kao kada popijete kafetin za glavobolju nerazmišljajući zašto boli glava i da li će boleti sutra ponovo.

Još sam ti se batrgala između tuge za gradom i brige kako da se uklopim u to selo, kad stiže Boletu poziv za vojsku. Mića se baš obradovao, kaže: „Taman da završimo ove radove oko kuće i da mu opremimo radionicu, pa kad odsluži da počne k’o čovek.“ Uhhhh, a meni ne pitaj kako je to palo. S jedne strane mi teško što mi dete ide od kuće, a s druge mi laknulo. Razmišljam da mu tačno treba da se malo presabere i vidi šta će i kako dalje. Ja sam se nekako i pomirila sa ovom situacijom, ali sam čvrsto zacrtala da ću njega podržati kako god da odluči, pa ako posle vojske

Nazvala ja mamu pre neko veče i tako, zapitkujem je koješta o prošlim vremenima i ljudima, a nju ta moja pitanja, uglavnom, nerviraju. Kaže: "Šta će ti to? Nećeš, valjda, o tome da pišeš?" Lažem je da neću, nego eto da nam razgovor što duže traje. I padne mi na pamet da je pitam kako su se pomirili ćale i Vito. Prve komšije, bre, živeli k'o jedna kuća, a zavadili se, samo krv što nije legla!

Sećam se kad su se posvađali da je bilo grozno i da smo ih jedva razdvojili da se ne poubijaju. Sećam se i razloga, Vitova snaja dobila neko ljubavno pismo, a on osumnjičio

UVOD

               Bio je profesor starog kova - od onih koji mnogo zahtevaju, ali i velikodušno prenose učenicima svoje neosporno veliko znanje. Zvao se Uglješa Rudović i predavao je istoriju u gimnaziji u mojoj maloj ravničarskoj varoši. Ime i prezime su mu stajali kao saliveni: bio je crnokos, srednjeg rasta i nekako sav četvrtast i nabijen, tako da je izgledom sasvim podsećao na nekog Rudonju sa Zmijanja. Pri tome, i izbor predmeta mu je u potpunosti odgovarao. Uklapao se u tradiciju po kojoj su se doseljenici iz Crne Gore koji su želeli da se bave prosvetom uglavnom opredeljivali za istoriju, geografiju, filozofiju ili književnost.