( ili kako vam već drago )

               Mislim, ja bih sad najradije o svemu i svačemu istovremeno, odjedared, samo kada bih nekako našla načina da to izvedem kako dolikuje, a da se iz svega ne ispili nekakva nemušta papazjanija. No, pošto tako nešto još nikome nije pošlo za rukom, a da ja to znam pa da mogu da sledim svetle primere, ipak ću pokušati, pa šta bude.

          Mala Mama:

                Srbija je sjajna zemlja. Ima divne pravilnike.
                U okviru svih postojećih zakona.

     Postoje priče koje moraju biti ispričane. Jedana od  takvih je i ova ... životna, kakvu samo život može da napiše.  Nevidljivi otac je moj drug, koga znam više od 20 godina. Rastao je kao dete bez roditeljskog staranja, po hraniteljskim porodicima. U prvu porodicu smešten je sa nepunih jedanaest meseci života. Kao beba bio je bolešljiv, čuvan u bedi i nemaštini  i zanemaren od strane roditelja, te je na jednom od lekarskih preglada pedijatar pozvao radnike Centra za socijalni rad i po hitnom postupku je hospitalizovan, a nešto kasnije izmešten iz primarne porodice.

I ČIN

Na pozornici sede tri intelektualca i uz piće diskutuju. Neka diskusija bude oko nekih visokoumnih tema. Iznad njih lebdi anđeo i brije se. Na binu utrčava čuvar pruge.

Iz raznoraznih razloga, stvorila se potreba da nakon otprilike godinu dana, putujem u Zagreb. Tokom poslednje tri godine, dosta vremena sam boravio u Hrvatskoj radeći na filmu koji je konačno priveden kraju i sada je bilo neophodno da kao scenarista, asistent režije, pa čak i glumac, odgledam završnu verziju po ko zna koji put premontiranog filma. Bilo kako bilo, film je završen. I baš kada je završen, nekome je palo na pamet da ukine vize, problem koji nas je proždirao tokom tri godine muka.

Zašto je lako ubiti čoveka?

Zato što je čovek kriv sam po sebi?

Zato što čovek nikom neće nedostajati?

Zato što čovek nije životinja?

Lako je to. Možeš da ga ubiješ ovako, možeš onako. Način nije važan, jedino posledice.

"In all chaos there is a cosmos, in all disorder a secret order." - Carl Jung

M.C.Esher - Haos i Red

Vojo Stanić, bez naslova 

 Posmatrajući ih kako se, udobno zavaljeni na terasi lokalnog kafića uz morsku obalu, bezočno podaju sunčevim zracima, kao da će ih oni iscjeliti od svih zemaljskih muka na koje pokušavaju da zaborave dok su na ljetovanju, pada mi na pamet da ljudi možda ne vode porijeklo od majmunolikih predaka, već posebnog reda praistorijskih guštera. Nekakvih čovjekolikih iguanoida. Naravno, sve to pod pretpostavkom da se evoulucija uopšte i odvija na taj način - adaptacija na životne uslove, spontane mutacije i prirodna selekcija, što sve zajedno dovodi do razvitka vrsta od nižih ka složenijim, od neorganske materije pa do ljudskog roda kao perjanice čitavog procesa.

 „Trebalo bi da krenem. A magla je. Da krenem na železničku stanicu;  kupim kartu za voz; uđem u grozni vagon; sedim, posmatram ništa kroz prozor. Onda  se nađem pred kapijom zatvora, tamo pokažem dokumenta. Vadim sve iz torbe. Smeškam se stražarima. Ugledam lice svog sina. Suočim se. Zapitam se gde sam pogrešila...

Svake subote.  Već godinu dana. Nije on kriv, ljubi ga majka. Isti je otac. Njegov. Ili moj? Odustajem.

Danas ću popiti kafu, sledeće subote ću ga lagati da mi nije bilo dobro, ili ću već nešto lagati. Ili ga jednostavno više nikad neću posetiti. Sada mi se čini da bih mogla, mirne duše, da ga ne vidim više nikad. Mog lepog sina. Jedinca. Ubicu...“

Свети Сава гради прозоре

Пође једном Свети Сава да учи народ побожности и вјери. Идући по свијету наиђе на људе гдје са четири вола уносе свјетлост у кућу.

Он их запита: „Шта радите то, браћо?“

Borio sam se protiv ovog načina komuniciranja aliiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii................................

Shvatajući težinu istorijskog trenutka, narodni poslanik Nenad Čanak je dao rešenje za sve naše probleme.

Mene je mnogo sramota zbog ovoga i morao sam ovo da napišem.

Članak je objavljen u subotnjem dodatku Kultura-Umetnost-Nauka dnevnog lista "Politika" od 01.04.2000. godine, u serijalu "Prema novom humanizmu: Renesansa čoveka" koji je inicirala naša poznata književnica Jara Ribnikar - uz redakcijski izbor naslova i podnaslova (predloženi originalni naslov bio je "Humanizam bez duhovnosti - Nemoguća misija"; prim. autora).

Krajem 1998. godine saopšteni su rezultati eksperimentalnih istraživanja na uglednom američkom Djuk univerzitetu o uticaju molitve na brzinu postinterventnog kliničkog oporavka akutnih srčanih bolesnika podvrgnutih tzv. koronarnoj angioplastiji. Slučajnim izborom odabrana su imena jedne grupe bolesnika na klinici (a da o tome nisu znali ni oni ni njihovi lekari) i zatim prosleđena sveštenicima u nekoliko različitih religijskih centara u Jerusalimu, Nepalu, Francuskoj i SAD, koji su se molili sa njihov oporavak. Potonje kliničke analize su pokazale da su se bolesnici iz ove eksperimentalne grupe oporavljali jedan i po do dva puta brže od preostalih iz kontrolne kliničke grupe, što je odmah iniciralo planiranje proširenog eksperimenta u pet uglednih medicinskih centara u SAD!

Jasikovac, mesto na Velebitu, iznad Gospića, sredina osamdesetih godina prošlog veka, objekat JNA. Rano proleće. Ja na grudobranu Republike, zato se tih dana i noći od Vardara pa do Triglava mirno spavalo. Dok se ne snađoh da radim u kantini, imao sam čast da objekat, je li, lično čuvam.

To se mesto od strateški vitalnog značaja (ne bi inače mene baš tamo poslali) nije čuvalo klasičnim stražarenjem već patroliranjem. Patrole su činile dva vojnika i pas. Ja sam se rotirao sa još dvojicom saboraca koji su dužili (uh taj izraz) pse. Ponekad bih bio sa jednim od narečenih, a kadgod bi njih dvojica (sa jednim psom) čuvali miran san nas ostalih. Da l' je tu bio još neko, ne sećam se baš, biće da jeste. No, ova dvojica su važna za priču.