Piše: Rodoljub Šabić

            Danas je 25.maj. Prošlo je tačno mesec dana od događaja koji je kao retko koji u poslednje vreme zatalasao našu javnost, a o čijim akterima, je nažalost izostala bilo kakva ozbiljna, relevantna informacija. Isto kao i o aktivnostima nadležnih čiji bi rezultat trebalo da bude "rasvetljavanje" ovog mračnog događaja.

            Mislim, razume se, na noćnu akciju koju su ljudi pod "fantomkama" sproveli u Savamali rušeći više zgrada u površini od preko hiljadu metara kvadratnih, izvršivši pritom više krivičnih dela.  

            U međuvremenu, međutim, stižu i neke nimalo željene informacije.

Na prethodnom blogu, Mića Marković je postavio sjajno pitanje, ali kad sam razmislio o odgovoru, shvatio sam da bi on bio predugačak i da zavredjuje poseban blog. Mićino pitanje se odnosilo na to kako se dolazi do matematičkih rešenja, ili kako se nešto dokazuje.

O tome, naravno, postoji cela nauka, i ja ću ovde da pokazem par prostih primera, ilustracije radi. Potom ćemo naći vezu izmedju matematike, muzike i još koječega.

Pre svega, da bi nešto dokazali ili opovrgli, moramo da imamo tvrdnju.

  Danas je punih pet godina od kada se desio masakr u selu Gorazdevac na Kosovu i Metohiji  kada su iz susednog albanskog sela rafalom pokosena deca srpske nacionalnosti , dok su se, kao i sva deca na svetu, radovali letu i kupanju u reci. U tom monstruoznom zlocinu ubijeno je dvoje dece, a ranjeno cetvoro. Osim malih grobova i  invaliditeta i trauma za ranjene i njihove porodice, onima koji su preziveli dato je i saznanje da se ubice nece pojaviti pred licem pravde, da njih niko ne trazi niti ce ikada biti osudjeni. Vreme koje prolazi a da se zlocinci mirno setaju Kosovom ucvrscuje to saznanje

- imam najbolju drugaricu.

*Molim pogledajte dodatak na dnu teksta, nisam želeo da menjam originalno obećanje bez dogovora.

 Nikad nisam bio u Petnici - ni na nekom od tih đačkih naučnih kampova, čak ni u prolazu - ali ideja ustanove mi se sviđa. Sviđa mi se i to što je u pitanju neprofitna organizacija, koja se trudi da pristup deci ne bude ograničen mogućnošću plaćanja komercijalne cene takve vrste obrazovanja, nego da kriterijumi budu na bazi znanja i ideja, a da se troškovi pokriju na drugi način.

Sa Dunjinog bloga preuzimam ovaj link na vest da Petnica trenutno ima akutan problem sa finansiranjem, zbog neuplaćivanja obećanog iznosa od strane "države" (koji god državni organ je to obećao pa nije ispunio). Nadam se da će kratkoročni problem biti premošćen što pre - a u međuvremenu bih voleo da predložim način da se, na srednji rok, smanji zavisnost od državnog budžeta i da deo finansiranja na sebe direktno preuzmu oni koji veruju da je Petnica potrebna Srbiji - a posebno, nadam se, oni koji su sami imali priliku da se uvere u vrednost Petnice kao obrazovne institucije - oni koji su u njoj nekada bili, a sada su odrasli i postali finansijski sposobni.

Danas posle pazara tout le Karaova (Crna dolina) se okupila u izletištu sela Čomlekči da gleda ljude koji, okupani maslinovim uljem, turaju jedni drugima ruke u kožne gaće iliti, pogađate već, pe(h)livane.

Ponekad sam srećna što Aleksa neke stvari ne razume.
  Sigurna sam da bi on bio nesrećan kad bi shvatio da ga neko vidi kao uveo, siv, iz  zemlje iščupan cvet, a drugu decu kao nasmejano cveće raznih boja.

P.S. Ovo je plakat Dečije nedelje koja je ove godine posvećena inkluziji i pravima

 http://blog.b92.net/text/23039/TESKO-BOLESNA-DECA-UMIRU-POLAKO-I-NIKOGA-NIJE-BRIGA/

28.12.2012—6.1.2013.

Pa šta ako bih se za nedelju dana vraćala istim putem nazad? Kao da bi mi bilo prvi put da vozim istom rutom samo u suprotnom smeru. I kao da i to nema svojih prednosti – recimo tu što podrobno upoznaš pejsaže duž obe strane puta i obavezno se začudiš što si u prvoj vožnji toliko toga propustio da primetiš; a da ne govorim o psihološkom fenomenu zbog kojeg se povratak istim putem nazad uvek čini kraćim nego odlazak njime.

Trebalo bi da napišem jednu knjigu samo o čudima s ovog putovanja. Bila bi to podebela zbirka neverovatnih priča koje nikada ne bi mogle da budu siže ni za jedan roman, možda jedino za bajku, ali bi i u njoj delovale previše naivno i očigledno. Čak bi i deca smatrala preteranim obrazac po kome mi se ta čuda uvek dešavaju — u situaciji kada mi je nešto nužno potrebno, desi se da to i dobijem. I to sasvim izvesno, kao da je svemir fotana želja.

Jedino po čemu se čovek razlikuje od životinja je njegova spremnost da se bori i život posveti čuvanju i očuvanju deteta, koje bez te pomoći ne bi moglo da preživi. To je jedina stavka u kojoj je ljudska vrsta uspela da pobedi instiktivni nagon koji je Majka Priroda, u sve što je stvorila, upisala velikim štampanim slovima – opstanak. Čovek je jedino biće spremno da svoj opstanak rizikuje zbog truda da u životu održi život koji je inače osuđen na propast. Upravo to je jedino po čemu se čovek uopšte može smatrati vrstom višom od ostalih.

Najbolja stvar koja mi se desila na ovom blogu su preporuke. Pri tome, naravno, ne mislim na lajkovanje mi postova i komentara, već na ono što na ovim stranicama jedni drugima ispreporučujemo za čitanje, slušanje, gledanje.
Tu sam profitirao samo tako.

 Срна у снегу, foto Радан Спасић

     Jurošnja vest o smrti Umberta Eka zatekla me je, kako se to obično kaže, potpuno nespremnu. Poslednjih godina, pa i meseci, bio je toliko aktivan, objavljivao knjige i pisao za svoje redovne novinske rubrike, kao da je žurio da što više započetih poslova (a bilo ih je na pretek!) obavi. Nadala sam se da će još dugo biti među nama, da će biti još seminara na kojima ćemo mu mi, njegovi prevodioci, predočavati na kakvim smo slatkim mukama dok prevodimo njegove tekstove...