Noćas je umrla Anastasija Trajković. Imala je samo devet godina. Umrla je ne samo zbog teške bolesti, umrla je zbog svega i svih koji nisu umeli da cene sreću što je imaju, što postoji.

Strašno je kad deca umiru. Još strašnije je kada ta deca umiru željna smrti, pitajući što ne umru već jednom. Kada umiru u bolu, strahu i stidu. Siti svega, konačno se predavši pred sistemom i svima koji su bezdušno potrošili njihovo dragoceno vreme kojim su se kupovale šanse da život bude sačuvan.

Nije lako životu. Ima mnogo više mesta gde on ne može da postoji nego gde može. Zapravo u čitavom svemiru procenat dobrih mesta za život se sasvim neprimetno razlikuje od nule. Preko 99% svemira odmah otpadne jer tu nema ničega što bi moglo da se organizuje u bilo šta. Svemir je uglavnom prazan prostor kojim krajnje usamljeno lutaju retke čestice atoma. (U jednom kubnom santimetru međuzvezdanog prostora nalazi se jedan do dva atoma, dok u ih u vazduhu oko nas ima

H.G. Wells-ova knjiga Outline of History, štampana 1919. godine, je ambiciozno napisan narativ o čovekovom postojanju na svetu, od praistorije pa do naših dana - a na to ukazuju i njena dva podnaslova 'Plain History of Life and Mankind' i 'The Whole Story of Man'. U njoj se, na oko 1350 strana, opisuje uspon i razvoj čoveka od divljačkih pećinskih vremena, kad je bio 'razjaren, nizak i pogrbljen', preko slavne Antike, do savremenog doba kad je čovek dostigao svoju kulminaciju oličenu u uspravnom stasu bezbrižnog viktorijanskog džentlmena sa polucilindrom i kišobranom.

U poslednje vreme kolaju glasine koje su kanda tačne – SPC je bacila oko na plac Narodne Biblioteke Srbije, na Kosančićevom vencu 12. Odnosno, SPC ima inicijativu da tu sagradi patrijaršijsku biblioteku. Baš tu, na tuđem bi da zidaju. Odlično. Ako takve incijative mogu da prođu, onda i ja imam inicijativu da i meni država pokloni plac u centru grada, a pare za građevinske ideje ću lasno da nađem čim sednem na skupocenu lokaciju. Mislim, ako je rezon da se plac da onome ko ima para da na njemu zida. A opet, kako Crkva ima para da zida, a nema para da kupi plac na kome će zidati? I što je baš zinula na plac u centru Beograda, a ne u Ovči ili Zaklopači? I kome to uopšte može da padne na pamet da Crkvi išta poklanja u ovo vreme nemanja i krize? Da nije Crkva možda sirota, nema para da kupi...iako ima para da zida? I ne samo da poklanja, nego tuđe da poklanja. Ako iko misli da je »inicijativa« Crkve vredna poklanjanja, nek sam, iz sopstvenog džepa i dobrog srca kupi plac, pa neka ga Crkvi zavešta, sigurno će u'vatiti mesta duši svojoj pantokratorskoj.

ЖАЛ 

Џабе ми је све сестро мила и марке и одело и ципеле
Нема га више оној наше кад се искраднемо из дом па босе побегнемо на сред село а тамо онија наши слепци
Е кад се сетим срце пусто оче да пукне
Сејо сети ли се некој за мене или су ме сви заборавили
Поздрави кој пита за мене
Ако те овуј зиму некој потражи узни мојти дар

Франкфурт, 1970. године
(из књиге „Печалбари" Драгослава Манића ‒ Форског)

Upravo sam odgledala po n-ti put ''The Way'', film koji je Emilio Estevez režirao i posvetio svom dedi iz Galicije, a glavnu ulogu dodelio svom ocu, Martinu Šinu.

Kada sam ga prvi put gledala, na preporuku Alave, mnogo mi se dopao, iako su mi se te ideje o hodočašćima od više stotina kilometara peške, u vreme specijalizovanih agencija koje te avionima i autobusima vode na lice mesta - činile tupavim.

Kada sam ga drugi put gledala, krajem aprila, već sam donela odluku da idem. Što pre.

Šta se u međuvremenu desilo?

U ruci sam držao dopis od strane Ministarstva prosvete gde nas obaveštavaju da je odlaganje škole moguće i ove školske godine. Ali, mi smo već krenuli sa pripremama. Presrećni koliko nam je ćerka napredovala u poslednjih godinu dana, otišli smo na dogovor sa defektologom i pedijatrom, ženama čiji trud oko naše ćerke uveliko prevazilazi ono što zakon traži od njih. Dogovor je bio da nas četvoro i psiholog, koji je toga dana bio sprečen da dođe, zajedno donesemo odluku. A svo četvoro smo bili u dilemi šta da radimo. I doneli smo jednoglasnu odluku: neka psiholog odluči :-)

Sat

I zašto ponos, odgovor je lak. Peder koji odrasta u Srbiji, odrasta sa porukom da je bolestan. Da ga se ljudi gade. Da je nakaza. Ako o svojoj seksualnoj orijentaciji priča sa svojim roditeljima, šanse da će ga izbaciti na ulicu su i više nego realne. Ukoliko kaže prijateljima, postoji mogućnost da ih izgubi. Ukoliko se to na poslu sazna, biće otpušten. Ukoliko to pokaže na ulici, dobiće batina. Ukoliko to prijavi policiji, biće uzaludno.

Svako ko kroz to može da prođe i ostane normalan zaslužuje da bude ponosan. I kraj.

Današnji skandal je svakako naslovna strana Blica na kojoj su rasčerečili Gorana Jevtića. Baš sam pre neki dan uporedio Blic sa Kurirom i Informerom, gde su se pojedini pobunili protiv toga, ali danas i oni misle tako.

Svako u Srbiji protiv svakog može da podnese krivičnu prijavu, što uopšte nije vest. Eto, da me ne mrzi ja sutra mogu da podnesem krivičnu prijavu da me je urednik Blica, Veselin Simonović silovao. I kako je kod nas sve sporo, prošlo bi nekoliko godina dok bi se dokazalo da li je to istina. Naravno, u međuvremenu naši dragi mediji bi orgijali, čerečili i pozivali na linč, kao što danas čine sa Goranom Jevtićem. Silovanje se goni po službenoj dužnosti, tako da je čudno da je u pitanju privatna krivična prijava.

Ono što je mene zabrinulo jesu rasprave zašto se baš slučaj Gorana Jevtića našao na naslovnoj strani, pored mnogo senzacionalističke vesti da je Nole dobio sina Stefana!  Mnogi smatraju da je to zato što je Goran Jevtić opozicionar, koji u predstavi Gospođa ministarka kritikuje današnju vlast! To zabrinjava ako je istina, jer onda živimo u jako opasnim vremenima, jer svako ko bude kritikovao vlast može da bude razvučen na naslovnoj strani (a kritičara režima sve manje i manje, skoro da nema), ali i zabrinjava ako nije istina, jer onda mi živimo u velikoj paranoji.

Ali šta mi možemo da radimo u ovom trenutku? Možemo da potpišemo peticiju... Možemo da pozovemo na bojkot Blica... Možemo da pozovemo na bojkot proizvoda i firmi koje se u Blicu reklamiraju... Nemojte biti pasivni, učinite nešto!!!

PETICIJA

Ne znamo gde udaramo. I tako iz godine u godinu. Imam otužnu privilegiju da ovo gledam tek četiri godine. I već mi je pomalo mučno. Kako li je tek ljudima koji ovo slušaju mnogo duže od mene, a imaju nesreću da i ponešto razumeju? Jedna gomila bezidejnih fraza i perpetuum mobile ideja.

Osim ministarke finansija. Ona pominje: smanjiti porez na rad, povećati porez na imovinu, smanjiti javnu potrošnju ... i tako to. Nedovoljno populistički za naše političare-investitore i raspolagače našeg novca.

Danas je na Kolarcu održan komemorativni skup "Verica Barać - Oda jednom životu" u organizaciji Saveta za borbu protiv korupcije. 

Smatram da sam jako tolerantan kada su u pitanju ljubav i ljubavne muke i razumem da se neko toliko zateleba da ne zna ’di tera, ali ovi iz Obraza ga preteraše. Razumem ja tu mladost ludost, i razumem da su se zaljubili u seksi macane iz Kvirije (ko ne bi, ipak smo neodoljivi), ali momci: „NO MEANS NO!“.

Jeste da su vas od malena učili da mi momci s one strane duge volimo da se femkamo i da kad kažemo NE mislimo DA, ali ovoga puta to stvarno nije slučaj!!!

Ta njihova ničim izazvana opčinjenost traje već godinama i nikako da prestane. Ja sam mislio da će ih to pubertetsko ludilo proći, da je to samo faza, ali ne - sve je intenzivnije.

Stižu mi ovih dana, svaki dan, brojne poruke sa svih krajeva sveta koje glase „Smrt pederima", „Ubićemo te", „Zaklaćemo te", „Marš iz Srbije", „Srušićemo vam sajt"... Dugo vremena sam razmišljao čime sam zaslužio takve poruke mržnje i najzad mi je došlo iz glave u zadnjicu. To su u stvari moji obožavaoci koji protestuju što odavno nisam napisao nijedan blog. Zato sam odmah seo za kompjuter i krenuo da pišem. Ali, pre nego što počnem, moram da se izvinim cenjenim obožavaocima i obožavateljkama i opravdam svoje postupke, jer se ulenji čovek kada je na državnom budžetu, ništa ne radi, troši pare na krpice i đinđuve, gostuje po televizijama i pravi se pametan. A sada da počnemo.

Dragi moji i draže moje, ja sam danas srećan.

Kao što znate, mi iz Kvirije nismo alavi ljudi. Nama je dosta 265.500 dinara da budemo srećni i zadovoljni. Takvi smo. Skromni i pošteni ljudi. Nismo kao ovi iz suparničke organizacije „Gej17+". Mi se zadovoljavamo malim i sitnim stvarima (osim kad je ono u pitanju), tako da smo definisali šta želimo od života. Na toj listi našle su želje da budemo na naslovnoj strani Kurira i Pressa (ispunjeno), da se pojavimo u Vanity Fairu (ispunjeno), da budemo drugarice sa Jelenom Karleušom (ispunjeno), da budemo drugarice sa Biljanom Srbljanović (ispunjeno), da budemo na državnom budžetu (ispunjeno)... Ostalo je još da budemo jedan od predloga u Utisku nedelje, da gostujemo u Peščaniku i da učestvujemo i pobedimo u VIP Velikom bratu. Posle toga možemo da ukidamo Kviriju. Pre neki dan nam se ispunila jedna od najkrupnijih, želja da nas spomenu za skupštinskom govornicom. Ne možete da shvatite našu sreću kada je Aleksandra Janković, naša drugarica iz Nove Srbije spomenula Kvirija centra i naš Kvirija sajt. I to nije spomenula Kviriju i gotovo. Ne, ona je o nama pričala čitavih 8 minuta. Ceo dan smo ejakulirali od sreće i sada želim da tu sreću podelim sa vama.

Another divorce, splashed across page 6. Just imagine what they're going to write about me: "The Dragon Lady, career-obsessed. Snow Queen drives away another Mr. Priestley". (The Devil Wears Prada)

Još jedan raskid. Vreme je da se pati, plače i kuka. Ali ono što jako važno, makar meni, jeste da on pati, plače i kuka više. Po mogućstvu da crkne od muke i da se uguši u suzama svojim. Ili možda bolje da se predomisli i moli za oproštaj, ali kasno, jer sam ja već našao deset puta bolje frajera. Naravno, njemu se tu smrači i život izgubi svaki smisao, te odluči da se prošeta do Brankovog mosta i zaista skoči, dok ja ispred njega slikam novog frajera mobilnim telefonom.

Mrzeti bivšeg koji vas je šutnuo je normalno, čak poželjno. Nije bitan razlog zbog kojeg vas je šutnuo. Čak i kada ste vi krivi. Možda vas je šutnuo, jer vas je uhvatio na gomili sa njegovim najboljim drugom, njegovom sestrom i pudlicom. Nema veze. Mrzite ga, jer da vas je iskreno voleo, on bi u svom srcu našao način da vam oprosti i da se za vas izbori.

Ne smeta ga mrzeti dugo, jer mržnja utiče na izgled i izaziva bore. Zato, posle određenog vremena treba nastaviti dalje. Ali, pre nego što nastavite dalje, najbolje je napraviti jednu retrospektivu, da vidite gde ste to u prošlosti grešili i da pokušate da naučite nešto na svojim greškama.

Zato pravim ovu retrospektivu.