Autor: Rodoljub Šabić

Danas popodne sam trebao da učestujem u „Stanju nacije" na B92, ali neću. Juče pre podne me pozvala Antigona Andonov i zamolila da učestvujem, jer su predmet emisije otvorena pitanja u vezi sa Zakonom o elektronskim komunikacijama. Prihvatio sam, ali me opet pozvala predveče i sa žaljenjem me obavestila da te emisije neće ni biti. Razlog je prost - emisija koncepcijski nije „solo", a baš niko sa „druge strane" nije prihvatio poziv da učestvuje u emisiji.

Dakle, možete reći da sam čudak ali to je za mene prosto neverovatno. Imamo situaciju

Nisam planirao nikakvo putovanje za ovaj vikend. Međutim kad sam u utorak video prilog na TV-u o tome da je u subotu ceremonija proglašenja Istanbula evropskom kulturnom prestonicom za 2010. spopadoše me pundravci. Osim toga prošle godine sam primio minimalnu dozu Istanbula (sve u nekom proputovanju) te je proradila i apstinencijalna kriza.

Zamislite da vam neko traži pare za nešto što nećete, pa vam ih na silu otme.

A onda i od drugih uzmu pare (a ne bi trebalo jer su ih već uzeli od vas) i na kraju ni jednima ni drugima ne daju ono zbog čega su i uzeli pare.

To je nesportski (eufemizam od govnarski).

Da li će otkriće doktora Paola Zambonija, profesora na Univerzitetu u Ferari (Italija), značiti revoluciju u istraživanju i lečenju MS - ostaje da se vidi. Ono što je već sada vidljivo jeste da je njegovo otkriće izazvalo pravu eksploziju na Internetu. Probuđena je nada... Poseban pečat celoj ovoj priči daje činjenica da je doktor Zamboni u istraživanje krenuo iz sasvim ličnog motiva - da pomogne svojoj oboleloj

      Rešim ja pre neki dan da pročitam novine. I imam šta da vidim - Dodir novca može da ublaži bol! U Kini naučnici vršili istraživanje na studentima (rečeno im je da će testirati osetljivost njihovih prstiju). Dakle, jednoj grupi su dali svežanj novčanica da ih prebroje, a drugoj obične bele papiriće. Posle su im rekli da stave prste u činiju vruće vode i opišu koliko im je bilo neprijatno. I pajz sad - oni koji su brojali novčanice izjavili su da im voda nije bila mnogo vruća, a oni sa papirićima se ošurili! Naučnici tu izvukoše zaključak da novac može

Dan pred bombardovanje je bio sastanak u Speleoloskom Odseku Beograda. Prethodnog vikenda postavili smo instalaciju u nekoj jami pored Valjeva i narednog je trebalo da idemo da je radimo. Jamsko speleoronjenje, vec smo se popakovali, barem oni streberi medju nama. Ceca doterao Rovera da utovarimo boce i suva odela. I sad ne znamo sta da radimo, da li da idemo, ko ga jebe, ili da odlozimo za par dana, dok ne prodje rat.

ne smatramo margnalnim grupama nego ih tretiramo kao ozbiljan politički subjekat?

"nacionalističe", "fašističke", "klerofašističke", " desničarske", "huliganske", propalitetske, iz nekih tamo predgrađa, kriminogene, rasističke, koje slave srebrenicu i nose majice sa likom ratka mladića... koje prete, biju novinare, pave sranja na kosovu, prave sranja gde god se zateknu, razulareni su, anarhičniji su od onih koji sebe nazivaju anarhistima... sve su... ništa su... mnogo ih je...

zapravo, malo ih je. oni su, (što nije tema ovog teksta) malobrojni  kao i grupa

Vratio sam se iz popodnevne školske smene i zatekao roditelje koji gledaju vesti o nekoj pucnjavi. „Pucali su ti na ovog iz Partizana", rekla mi je keva, a ja sam skamenjen na televiziji gledao slike Harisa Brkića (o tome šta je on osvojio i kako se bore za njegov život). Jedva sam uspeo da odem do svoje sobe gde sam nastavio da pratim šta se dešava. Sa suzama u očima, u sobi punoj njegovih postera, čekao sam svaku vest i nadao se da će se nešto promeniti i da će sve biti ok. Pa čak, i da više ne igra košarku.

Ovaj tekst je inspirisan mojim interesom za operu, mojoj uspomeni na babu, sećanjem na jedan vic, i skorašnjim diskusijama na blogu o tome kada i zašto neki dijalekt postaje jezik. Za lingvistiku i srodne nauke ja sam potpuna neznalica. Meni je samo sve ovo veoma zabavno. Poznavaoci opere, molim vas ne popravljajte mi greške u libretu, ovo je samo moguće vidjenje istog. Poznavaoci torlačkih dijalekata, takodje vas molim da mi ne popravljate greške, ovo je dijalekt moje babe, onako (nesavršeno) kako ga pamtim. Ona je, slično kao Kronkajt ali mnogo pre njega, volela da završi svaku priču sa “i takoj i toj bidna”. 

* * *  

Probao sam da dodam akcente gde mislim da je trebalo (ponekad su verovatno završili i na pogrešnom mestu). Rečnik manje poznatih reči i izraza je na kraju. Nisam insistirao na kompletnosti. Uostalom, tekst je na srpskom, zar ne? 

Gost autor: Kleinemutter

- Dobar dan, ja sam....
- Znam ko ste, kako ste?

Bila sam zbunjena. Njegov smeh mi je dobrodošao da se setim šta sam ono htela.

Zamucala sam:

Sećate se, mi smo pre nekoliko meseci pričali telefonom o deci. Hvala Vam što pomažete bolesnu decu, što ste poslednje utočište svim roditeljima, čiju su decu država i famozni RFZO otpisali i koja više nisu interesantna nijednom političaru da se zarad svog rejtinga slika s njima. Znam da ste za poslednju godinu dana poslali njih 12 otpisanih na lečenje u inostranstvo. Hvala

[Волети ближњег свог]

„Опет те је назвао 'тата'?" - зачудила се. „Добро, имаш ти ту енергију... Сећаш се онда када само шетали, па почео ветар, па се ти сетио да га добро закопчаш. Гледала сам очеве око мене, ретко који има такав осећај за децу. Једва чекам да имаш дете..." - застала је, сама се збунивши сопственом реченицом. А онда ме је погледала очима пуним нејасноћа.