Očinski instinkt

[Волети ближњег свог]

„Опет те је назвао 'тата'?" - зачудила се. „Добро, имаш ти ту енергију... Сећаш се онда када само шетали, па почео ветар, па се ти сетио да га добро закопчаш. Гледала сам очеве око мене, ретко који има такав осећај за децу. Једва чекам да имаш дете..." - застала је, сама се збунивши сопственом реченицом. А онда ме је погледала очима пуним нејасноћа.

„Можда си приметила да сам помало почео да га избегавам." - рекао сам јој другом приликом. „Буде ми превише када ме тако назове." Разумела је.

И опет ме је назвао тако. После пар сати проведених у заједничкој шетњи током које ми је читао вицеве трудећи се и успевајући да их оживи глумом како би ме засмејавао.

„Много му недостаје отац. Знам да мора толико да ради, да не бисте могли да опстанете без тога, али опет..." - скренуо сам разговор на потребе њеног сина. Одустала је од било каквог покушаја да говори о мени. Шта би ми рекла?

То питање, да ли планирам да имам децу, ми је поставила у другом разговору. И на моје: не знам, додала је како би волела да и ја некад имам дете. Онда само ћутали неко време.

*

„Ја ћу теби да забраним да будеш ту када ја хоћу да се играм са њом." - полушаљиво, полуозбиљно ми је запретила мајка. „Она бре не види ни мене, ни деду када си ти ту. Само њен Чича. Чича ово, Чича оно. Чича да ти отпевам, Чича да ти одсвирам, Чича да ти одиграм. Шта она уме да свира са четири године?" - а заправо јој се у очима видело да јој је пуно срце што моја синовица трчи око мене.

„Ено је, скупља играчке све у шеснаест." - зачуђено је, другом приликом, рекла мом оцу када су после силног њеног објашњавања зашто играчке треба да се скупе и после њеног одустајања над безнадежно расутим играчкама, играчке коначно летеле ка својој кутији.

„Баба, баба, ја сам победила!" - отрчала је да се похвали.

*

„А што се ти не организујеш да имаш дете? " - питао ме је друг на милионито по реду препричавање догађаја са децом из мог окружења. Овог пута сам му причао о одласку у биоскоп са синовицом што је за њу био први одлазак и како се одлично понашала упркос супротним најавама мог брата. И како је то био огроман догађај за мене јер је веома важно да се при првом сусрету са нечим, ствари добро поставе како би дете током живота имало добар однос према томе. И како сам радостан што сам се сетио да је припремим на могуће ситуације што је било важно да се осећа сигурном све време. И да је све протекло одлично.

Почео сам збуњено да му објашњавам зашто су све доступне варијанте неприхватљиве. Да у потпуности разумем зашто се мушкарци око своје тридесете тек тако жене само да би се оженили и имали децу, али да је такав живот у лажи за мене потпуни пакао. И да ми је превише себично и неморално да некој девојци, жени уништавам живот због свог инстинкта. Вероватно бисмо се одлично слагали и вероватно би деца живела у мирном окружењу, али је свакој жени потребно да кроз мужевљев поглед, мужљев длан осети да је жељена. То незадовољство би се несвесно преносило и на децу. А да би и мене сва та лаж притискала, што би се опет несвесно преносило на децу.

Онда сам му рекао да би усвајање детета мени било сигурно одбијено. Предложио је да платим некој девојци да ми роди дете. Ту сам му се подсмехнуо да превише гледа америчке филмове. У правном систему у ком је таква форма непостојећа, хиљаду компликација може да се јави током живота.

Уосталом, и да се отворених карата договорим са неком девојком да законски будемо у отвореном браку, само зарад подизања деце... шта после? Мене би болело да моје дете трпи насиље од друштва, само зато што је његов отац друштву неприхватљив. Мој терет је - мој терет.

*

„Успео си да је научиш да каже 'л'?" - зачудила се мајка трећом приликом. „Хајде реци како ти се зове тата?" - обратила се унуци и сва се распаметила када је чула исправно изговорено 'л'.

„Како си успео?"

*

Све чешће се питам, зашто Бог некоме да јак очински инстинкт и стави га у друштво у коме му је онемогућено да га оспољи?

*

„Баш је без везе да ти немаш децу." - рекла ми је кума са нагласком на 'ти' док се чудила мом стрпљењу са двогодишњом унуком њене комшинице која је двадесетак пута поновила исту игру са мном. „Шта ћеш да радиш...? "

Шта уопште може човек може да ради када друштво нити нуди готову, нити дозвољава било какву прихватљиву форму за задовољење основног инстинкта?

„Шта да радим. Вероватно ћу да компензујем целог живота..." - и у мисли је изникао насмејани лик моје сестре од тетке на једном слављу: „Је л' се сећаш кад си му пресвлачио пелене, а он кренуо да ти побегне са стола?" - тада ме је, кроз смех, сестра подсетила на тај штрец када је мало фалило да њен син љосне на под док сам се ја бавио космичким питањем која пелена у коју иде и како се пакује.

„Откуд знам." - наставио сам разговор са кумом.

„Слушај" - окренула је на зез да разведри разговор - „ако родим тројке, једно ћу да дам теби на чување."

„Шта једно, сва три."

„Може! Већ смо се сложили да ћеш ти да васпитаваш нашу децу. Кад већ то умеш. За шта смо те узели за кума."

*

У ово време, време зимских празника, сетим се старијег пријатеља и тог његовог бола који тада изникне. И сетим се његових речи, његовог упозорења које се из године у годину показује све суровије тачним. Што је човек старији, празници бивају све ударнији и све тежи.

*

„За тебе се бринем како ћеш и шта ћеш." - рекла ми је мајка оно што ми обично каже током зимских празника, када се поздрављам са њом. „Твој брат оде својој кући где га окупирају жена и деца. Сад има и оно ново мало да о њему брине." Преко груди је претрчао осећај када је 'ново мало' лежало ту, преко мог срца, дишући спокојно јер му је то смиривало грчеве. „Ти си тај који се враћа празној кући."