Naša priča počinje jednog kišnog septembarskog dana. Oblaci su se nadvili nad našim gradom, a ja sam odlučila da taj dan iskoristim da prošetam do porodilišta i otvorim karton jer sam ušla u deveti mesec, ni ne sluteći da će mi baš taj dan promeniti ceo život. Na sasvim slučajno urađenom ultrazvuku utvrđeno je da sa bebom nešto nije uredu. Kada mi je to saopšteno dok sam ležala na krevetu osetila sam snažan pritisak u glavi i osećaj kao da se gušim. Ustajući sa kreveta počela sam da plačem što se pretvorilo u snažne jecaje koje nisam mogla da kontrolišem. Odmah sam

Na prvoj godini medicine osećao sam se očajno. Izvađen iz ležišta, u svetu koji mi je delovao hladan i neprijateljski, išao sam na vežbe i predavanja, svakodnevno, od trolejbuske stanice na Čuburi, Mačvanskom ulicom do zelenog proplanka koji je počinjao ruševinom od koje će kasnije nastati Hram Svetog Save, a završavao Nebojšinom. Taj komad puta bila je i jedina stvar koja mi je tih dana delovala smisleno u čitavom mom životu.

(Politika mi je ovog puta odbila tekst bez obrazloženja, što ujedno znači i moj prekid saradnje sa najstarijom dnevnom novinom na Balkanu)

      Imate neposlušnu pokrajinu sa nerešenim statusom, koju su pre devet godina, pošto su vam tri meseca sipali bombe na glavu, okupirali Amerikanci? Mit da nije gotovo nešto što je gotovo je najbolji mit.

      U za vas pogodnom trenutku (približavaju se parlamentarni izbori, a vi vodite manjinsku vladu uz pomoć stranke bivšeg diktatora), raspalite po sveže (iz diktatorovog groba) iskopanom mitu. Uporno ponavljajte

Ima li u Srbiji medija koji je u stanju da sazna prave i proveri objavljene elementarne činjenice o saobraćajnoj nesreći u kojoj je teško povredjen ministar policije Dragan Jočić?

Ima li medija koji smatra da je za gradjane važno da saznaju i razumeju kako je moguće da na autoputu, gde je dozvoljeno kretanje od 120km na cas, ovo vozilo

udari u neko nesrecno pseto, prevrne se i poptpuno smrska? Šta o brzini vožnje i bezbednosti govore "tragovi kočenja od

13. januar 2000. godine, Srpska Nova godina. Otpor organizuje neuobičajen doček na Trgu Republike, na mestu gde je svega dve nedelje pre toga Miloševićev režim organizovao svoj doček. Umesto tradicionalne proslave odlučujemo da Beograđanima priredimo šok. Plan dočeka se već nedeljama čuva u strogoj tajnosti.

Nekoliko dana pre toga, Srđa i ja idemo u Skupštinu grada (koju u to vreme drži SPO), pričamo sa Miškom Piratom i dogovaramo da Grad ustupi nama, Otporu, Trg Republike za organizaciju dočeka. Kada smo mu ispričali koji nam je plan, Miško Pirat kaže: "Vi niste normalni."

U večernjim časovima 13. januara u Grčkoj Kraljici, ispod prostorija Otpora, okuplja se grupa ljudi kojoj će nekoliko sati kasnije biti uručena priznanja "Heroji Otpora" za njihov doprinos borbi protiv Miloševićevog režima. Jedan od "Heroja Otpora" je i Rambo Amadeus. Kada smo mu ispričali koji nam je plan, Rambo Amadeus kaže: "A ja sam mislio da sam ja lud."

Nije u redu da 3.000 ljudi na poklon dobiju po 10.000 evra od svih 7.5 miliona građana Srbije, kako bi ih odmah prosleditli u džepove 10-tak banaka i investitora koji imaju ili hoće da grade precenjene stanove koje nema ko da kupi. I to ljudi sa primanjima daleko iznad proseka. Kako su oni postali prioritet? Njih 3010? A ko to treba da plati? I nezaposleni u Vranju, i penzioneri u Zaječaru i čistačice u Somboru i konobari u Bajinoj Bašti i tekstinl radnici u Novom Pazaru i vozači GSP-a u Beogradu i ... Svi oni sa primanjima ispod i oko proseka. Jer njih je najviše. A oni sa svojim primanjima ne mogu ni u snu da konkurišu za protočni poklon od 10.000 evra. Nikako mi nije jasno zašto bi ikome palo na pamet da poklanja ovolike pare i to od ovih ljudi ovako malom broju (3010) ljudi?

Izgubili smo preko 250.000 zaposlenih u poslednje 3 godine. Duplo više po anketi o radnoj snazi koju koristi MMF. Država korumpirana do srži. Demokratska partokratija kao društveno uređenje. Sa 3 (i slovima: tri) nezavisne institucije sistema. Transparentna kao ugovor sa Fijatom. Duplo centralizovana. Bez suvisle ekonomske politike.

A glavna tema progresivne opozicije? Preokret politike na Kosovu kao najglavnije pitanje. A glavna tema medija? Isto to.

Ministarka pravde Snežana Malović je danas izjavila da njeno ministarstvo čini sve da se Miladinu Kovačeviću, koga pravosuđe SAD tereti za prebijanje američkog studenta Brajan Štajnhauera, omogući suđenje u Srbiji.

Kako dnevni list "Borba" saznaje, na sednici prošle nedelje Vlada Republike Srbije odlučila je da plati 900 hiljada dolara odštete Brajanu Štajnhaueru, kao i 100 hiljada dolara kaucije, a tu odluku momentalno proglasila državnom tajnom.

Miladin Kovačević je nedavno trijumfalno ušetao u Skupštinu Srbije, gde su ga dočekali narodni poslanici i pokazali mu okolinu. Ovaj, još uvek nezvanično proglašeni narodni heroj se prošetao skupštinu, koja mu se mnogo svidela, tako da nas ne treba čuditi, ako za koju godinu dotični gospodin odluči da bude narodni poslanik ili možda postane neki ministar u Vladi. Miladin Kovačević, ministar za omladinu i sport Republike Srbije. Zvuči vam nemoguće?!

Ali ja imam nekoliko pitanja na koja bih voleo da dobijem odgovor!

U Beogradu nakon deceniju i kusur.

Otišao iz grada mraka, došao u grad kontrasta.

Ne može se reći da nema napretka. Naprotiv.

 Može biti da ja nemam smisla za humor.

Uvek me gane kada vidim kako se predstavnici dojučerašnje vlasti transformišu u ”nezavisne” intelektualce i žestoke kritičare svih demokratskih vlada od 2000. naovamo. Oni koji su do juče čučali u ćoškovima partijskih nusprostorija kako bi dobili priliku da ubace neku svoju rečenicu u stranačko saopštenje, odjednom se grabe za baklju slobode, demokratije i pravde, iznenada bivajući prosvetljeni naknadnom pameću, odjednom se guraju u red onih koji se diče ”činjenicom”  da ”nikada nisu bili član/ice nijedne stranke”, kao da je to sertifikat Mense.

Alfamski prozori su taman toliki da se u njih urami po jedna omanja bakica. Oni služe da se kroz njih viri i špijunira ko prolazi ulicom. Posebno ako ste starija osoba; nalaktite se na parapet pa kibicujete, šta vas u tim godinama briga šta će ko da kaže. Prija a nije greh.

Deo Alfame okrenut reci zove se Žudiarija. Ali njene stanovnike pogled na reku kao da ne zanima. Promet po Težu je suviše spor a promene suviše sitne da bi se uočavale iz daljine. Zato stanovnici ili preciznije stanovnice Alfame, osobito one već zašle u godine, po provode svoje dane na prozorima nadgledajući šta događa dole na uličici ispod veša što se suši gore na kanapima. Kroz Alfamu se ne može kolima, ulice su preuske i prestrme, tuda ne vode prolazni putevi, a kaldrma je neravna i klizava; tuda se uglavnom muvaju komšije i zalutali turista s rancem na leđima i mapom u rukama.