Ako je naslov ovog bloga izazvao u vašim mislima prizor Elvisa Prislija kako odeven samo u negliže razvlači burek – pa dobro, može i tako. Nije da nema veze... Sem toga, asocijacije su, ako ćemo pravo, vrlo nepredvidljiva stvar.

Velikoj umetnici.

 Diva srpskog glumišta Olivera Marković preminula je danas u Beogradu, posle duge i teške bolesti, u 87. godini, saopštilo je Narodno pozorište.

Isključili su mi struju.

Dok sam jutros otišla po hleb došli su i isključili su je.

Pošto ne uspevam da nađem posao, a nemam odakle da platim, očigledno ću do daljnjeg biti offline.

Stoga, dragi moji i drage moje - bilo je divno družiti se sa vama, ali do daljnjeg, mene ovde neće biti. Osim povremeno, kad me, kao sada neka dobra duša iz komšiluka pusti da privirim u virtuelni svet.

Ako uopšte budem sposobna da odem do komšiluka.

Neopisivo sam tužna i osećam se užasno.

Ljubim vas sve.

Vaša, mlekac.

Vaspitavani smo opštim moralnim načelima:
Kada smo mi bili mali, roditelji, profesori, komšije, prijatelji i kumovi bili su osobe vredne poštovanja i ugleda. Što su bili bliži ili stariji, utoliko su takva naša osećanja bila jača. Bilo je  nevaspitano suprotstavljati se starijima, učiteljima ili nadređenima.
OSEĆALI SMO ISKRENO POŠTOVANJE.
Imali smo poverenja u starije, jer su bili roditelji, majke, ili rodbina sve dece.

Danas smo  tužni zbog svega onoga što smo izgubili, zbog onoga što će plašiti naše unuke jednog dana.

Na glavnoj ulici El Paseo postoje dve galerije u kojima rade Beogradjani.



Pauk-kamera razapeta izmedju cetri reflektora daje producentima vizuelne mogucnosti koje do pre ove godine u Indian Velsu nisu imali.




Ljubitelji tenisa gledaju Djokovica i Federera

 

Milan Nikolić

INTRO/EDIT: Bes poklonika unitarnosti i jednoobraznosti čija se sva mudrost rezimira u frazi "Srbija Srbima", ali ne samo u odnosu na krvna zrnca i genetiku, već i u propisanom modelu mišljenja, govora, veroispovesti, jezika, dakle svih "jahača identiteta" dopunjena je i svojevrsnim, nepisanim, ali podrazumevanim, kanonom vizuelnog, ličnog stila i imidža.

 

Milan Nikolić

PROLOG NA NEBU: U svakom stadu  postoje zaslužni građani i partibrejkeri. Danas, 31.decembra 2010., kada mi predsednik države poručuje da u Novoj godini moram "više da se trudim", a premijer anticipira nastavak "napretka" (?!), ja bih morao, kako red nalaže, da nađem i neki pozitivan utisak iz sveukupne "zbilje". U suprotnom, ostadoh "mnogo mračan breee" i večiti partibrejker. Pozitivan utisak? Imam! Imam kec u rukavu za inkluziju u srećno stado. Zove se - JK! Voleo bih ja da Srbi imaju Idu Prester, ali

 Milan Nikolić

                    "Umetnost je ono što ja činim drugima, kultura je ono što drugi čine meni"

                                                                                            Branislav Dimitrijević

"Kada veroučitelj kaže učeniku da dobri ljudi idu u raj, onda on upali tv i kroz reality programe gleda - raj"

                             

Milan Nikolić

Pitanje "Šta ćeš ovde?", do juče ispisano na bilbordima na kojima se reklamira Megatrend Univerzitet, nije nimalo besmisleno. Kako izgledaju oni koji se to ne pitaju? Da li ih ima i izvan Parlamenta?  Ko su ti, retki srećnici, koji o napuštanju Srbije razmišljaju samo kada biraju destinaciju za godišnji odmor?

Recimo, to bi mogli biti predavači na Megatrendu. I asistenti pride. Plus zaštitno lice. Utisak je da

Milan Nikolić

Izdržati sva kašnjenja zarađenih para.

Istrpeti hohštaplersko vađenje na sveopštu krizu.

Napraviti se glup i poverovati u sva laganja pravo u oči.

Loviti mogućnosti za dodatne poslove.

Ostani dostojantven uprkos očiglednom ponižavanju.

Verovati u sopstvene vrednosti uprkos pocenjivanju.

Izbeći sve audio/vizuelne zamke predizborne kampanje.

Vešto ih izbegavati uvežbanim rukovanjem daljinskim upravljačem.

Milan Nikolić

Kad Marko Karadžić raspoluti kokos na Kostariki i napoji pregladnele starlete, srce prosečnog građanina Srbije je puno. Umotan u ambasador ćebe ispred tv ekrana u sobi koja će se zagrejati tek posle ponoći, on oseća da mu se vraća ono najvrednije. Ponovo se nada, ponovo, više konfuzno i stidljivo nego samouvereno i odlučno, razmišlja o sopstvenim sposobnostima, o onome što može da uradi sam bez obzira na okolnosti. Istina, lekovitije, nego kada Boris prisloni tri prsta na znak ganc novog Fiata. Jer, to je tek mogućnost i može, kao mnoge do sada, biti prokockana ili ostvarena na sreću i dobit odabranih. Ovaj prizor iz divljine koja paradoksalno nudi više šansi nego savremena Srbija poseduje taj neki robinzonski, stvaralački impuls stvarajući gotovo idealnu sliku slobodnog čoveka koji može sve, baš sve da počne iz početka.

U maju prošle godine moj gost na blogu bio je Marko Omčikus, istoričar umetnosti koji se bavi zaštitom kulturnog nasleđa, savetnik u Republičkom zavodu za zaštutu spomenika kulture. Tema je bila rekonstrukcija Narodnog muzeja u Beogradu.

Godinu dana kasnije, autor, prateći sve što se događa u vezi sa ovom kulturnom institucijom, ponovo piše o istoj temi.

Srbi, narod najgostoljubiviji

Kako nam je samo trebao odmor! Od početka novembra pedalali smo gotovo svakodnevno u stalnoj trci sa zimom od koje smo bežali ka jugu. Tu i tamo, sustigla bi nas sa noćnim temperaturama ispod nule, ali dani su uglavnom ostajali dosta topli, pogotovu kada bi sunce ogrejalo. Ali kada smo zagazili u januar, sustigao nas je talas veoma hladnog vremena.

"Ali što je najbolje: to veče na Kopaoniku zaradila sam bakšiš od preko 1.000 evra!", pričala je Jasmina, a ja sam je u neverici gledala: "A ček, šta ti tačno radiš?" - "Pa ja sam promoterka".

Tačno znam šta vam je palo na pamet: to su one devojčice koje polugole nude neke bezvezne proizvode, razmišljaju samo o tome kako da se ogrebu za neku siću, neobrazovane su,