Čitam vesti, čitam, gledam, osluškujem, pa čak i beležim. Neke uobičajene stvari iz života pamtim. Posmatram, da, posmatram. Motrim. Izolovan sam, a kao da sam sklonjen. Opet, sveprisutan sam. Umem o svemu ponešto da kažem. Neupadljiv sam i delujem beskrajno naivno. Putujem, tu i tamo, prepričavam, smejem se i radujem. Padne tu i poneka sahrana, izjava saučešća, i prekrstim se, poljubim sveću i zapalim je. Nema me na mestima za eksponiranje, a ako baš sudbina ište moje pojavljivanje na tim javnim mestima, onda gledam da sam izvan te ekipe i da izgledam naivno, mirno i zalutalo.

XXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXX

XXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXX

XXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXX

На задату тему "Писмо ванземаљцу" један ученик је написао:
 Драги ванземаљче, овде на Земљи сви причају како су деца највеће богатство, а нико не мари за нас, ако можеш, помози нам...

Елем, фотографије које имате прилику да видите јесу слика и прилика колико заиста маримо за децу.
Ономад, за време часа, комад плафона умало није повредио ученицу. 

Поломљена стакла лепимо траком, стављамо картоне.
Често се дешава да ученик устане како би ми уступио столицу док упишем час, јер столица нема, а и кад их има, обично су без наслона, па замислите како се осећа ученик који читав дан мора да преседи на столици без наслона. Понижавајуће, болно, мучно. Знам да у животу постоје и потресније приче, али није згорег да пробамо да се за мало достоојанства изборимо.

Колико год да се чисте, учионице никада не могу бити чисте, јер је све у фази распада, због накупљене прашине и промаје, ученици су често болесни, што је и разумљиво. Писао сам разним компанијама, молио за помоћ, нико се не одазива.

Приближава се крај школске године, и као и обично, креће хорор.

Мање-више, ситуација је иста у читавој Србији. Систематски притисак на наставнике и директоре – што од родитеља што од деце – да се „дају“ оцене. Најчешће прелазне, али сваке године

24-29. juli 2012.

A vetar duva, duva, duva...

Nema ništa zamornije od pedalanja istim putem nazad; dosadno je čak i ako je u povratku više spustova nego uspona. Zato, iz Taganroga uzimam voz do Rostova, odakle potom nastavljam na dva točka.

Put vodi uz Don, njegovom levom obalom. Kao i u samom Rostovu, ona je pretvorena u peščane plaže koje su manje-više uređene za kupače i izletnike: tu su restorani i kafei, drvene nadstrešnice sa klupama, igrališta za decu i odrasle, bungalovi.

Urumci, 7-10. oktobar

Učitelji engleskog

Zavidim svima kojima je engleski jezik maternji jer u inostranstvu uvek mogu da rade kao učitelji. To nije nimalo lak posao, ali predstavlja sigurno parče hleba bezmalo svugde na zemaljskoj kugli. Pa ukoliko neki Englez, Amerikanac ili Australijac žele da putuju a nemaju dovoljno sredstava, mogu da polažu testove za učitelja i da vrlo brzo dobiju zaposlenje. Radni staž učitelja obično počinju u azijskim zemljama ali već nakon dve godine mogu da iza beru drugi grad ili drugu zemlju – i tako na svakih nekoliko godina, dok im ne dosadi ili dok ne odluče da se negde skrase.

17 –22. mart 2013.

Granični prelaz između Laosa i Kambodže. Dok stojim u redu za izlaznu overu pasoša, opazim natovareni putnički bicikl nedaleko od reda za ulaz u zemlju. Potražim pogledom vlasnika i zadržim se na visokom muškarcu u pedesetim, u biciklističkim bermudama. I nehotice se zagledam u njegovu protezu na levoj nozi, od polovine butine. Naježih se. Kakav duh!, pomislih s divljenjem. Nakon overe mog pasoša, požurim da mu se javim.

Dragi moji svi koji me pratite i podržavate,

Raduje me što mogu da vas obavestim da sam zahvaljujući angažmanu kod Q-sphere najzad u mogućnosti da samu sebe finansiram tokom ove avanture, pišući za njih.
Sada sam prvi put u mogućnosti da ovo što radim proširim u smislu da dobije i humanitarnu dimenziju. Naime, želim da najmanje nekoliko narednih meseci vožnje (po svoj prilici na Tajlandu i potom na Nepalu) namenim prikupljanju sredstava za neku humanitarnu svrhu.

Ideja

Već više od mesec dana pokušavam da nađem pouzdan odgovor na pitanje gde se u Kambodži izdaje takozvana 'obična' viza koja se može produžavati neograničeno. Ali jedino što uspevam da saznam je da se kupuje na aerodromu u Pnom Penu i na glavnim kopnenim prelazima – a na kojim tačno, nigde ne piše (ili ja to ne umem da nađem). I dok tako bezuspešno pretražujem internet, šaljem mejlove Ministarstvu spoljnih poslova Kambodže, turističkim agencijama koje navodno mogu sve ako im se plati, vreme mi neumoljivo ističe.

1-11. jun 2013.

Kmerski albatros

Sedim u prijemnoj sobi neuglednog hostela u Sihanoukvilu. Mesto je nadaleko poznato po plažama koje izgledaju kao na razglednicama iz tropa. Ali u junu nije sezona i jedva da ima turista. U ovom hostelu, ja sam jedini gost.

Izašla sam iz moje sobe u ovu 'zajedničku' zbog velikog ventilatora na plafonu. Ne znam zašto su u ovom delu sveta odustali

10. septembar 2013.

Prva šetnja ulicom Thamel, u kojoj su smešteni svi hosteli za strance.
Ulica je uska i jednosmerna, ali motoristi voze kao na reli trkama. Svi trube, neprestano. Zaobilaze me u poslednjem momentu, kad već pomislim da će me oboriti.
Lepe Nepalke u tradicionalnim saronzima prolaze visoko uzdignutih glava. Neke na čelu,

Dan osmi, 13. oktobar

*
Početak nimalo ne obećava – iznad Mananga završava se uski zemljani put i u drugi deo sela, Tenki Manang, ulazi se stepenicama. One su kamene, visoke i strme. Smejem se što od muke, što zbog natpisa na tabli seoske kapije: „Strogo zabranjena vožnja motora. Nezagađena zona.“ Kao da bi i mogli da ovuda prođu, sve i kada bi hteli.
Uz prvi deo stepenica izguravam bicikl relativno lako. Koristim uski zemljani pojas između njih i zidova kuća koji izrastaju uz sam prolaz. Kad njega nestane i ostanu samo stepenice omeđene zidovima s obe strane, počinjem da se penjem poprečke.