Biciklom oko sveta -- Englezi vs. Kinezi (Urumči, Kina)

Urumci, 7-10. oktobar

Učitelji engleskog

Zavidim svima kojima je engleski jezik maternji jer u inostranstvu uvek mogu da rade kao učitelji. To nije nimalo lak posao, ali predstavlja sigurno parče hleba bezmalo svugde na zemaljskoj kugli. Pa ukoliko neki Englez, Amerikanac ili Australijac žele da putuju a nemaju dovoljno sredstava, mogu da polažu testove za učitelja i da vrlo brzo dobiju zaposlenje. Radni staž učitelja obično počinju u azijskim zemljama ali već nakon dve godine mogu da iza beru drugi grad ili drugu zemlju – i tako na svakih nekoliko godina, dok im ne dosadi ili dok ne odluče da se negde skrase.

Mnogi od tih učitelja zapravo su svetski putnici koji se povremeno negde zaustave da bi se malo odmorili i zaradili novac za dalje putovanje. Ali i za to vreme dok žive konvencionalnim životom – idući svakoga dana na posao i plaćajući režije državi –duhom su i dalje negde na drumu. I vrlo često ta čežnja za lutanjem podstiče ih da velikodušno otvore vrata svojih privremenih domova svim putnicima koji prolaze kroz njihov grad.

Ugošćavanje namernika za njih nije samo usputna aktivnost, povremeno puštanje daha slobode u njihova četiri zida. Ne. Miris daljina njima je vezda neophodan da bi preživeli vreme svog prinudnog mirovanja. I otuda su njihovi stanovi ili kuće svakad putni gostiju koji se neprekidno smenjuju: čim jedni odu, drugi dođu, nekad čak i pre nego što se oslobodi dovoljno mesta na kaučima ili podu. Ali to nikome ne smeta jer je na putnike više nego na bilo koga primenljiva poslovica „gde čeljad nije besna, ni kuća nije tesna.

Dejvid je Britanac u kasnim tridesetim; putnik na duge staze na dva točka koji je do sada ispedalao trideset hiljada kilometara mahom po Evropi i obema Amerikama. U Urumči je došao pre godinu i po odnekud iz Latinske Amerike, kada mu je ponuđeno mesto učitelja engleskog u osnovnoj školi. Budući da je Azija bila prva na listi kontinenata na kojima bi voleo da pedala, prihvatio je bez razmišljanja. Od tada je, kao jedini host na listi WarmShowers za besplatan smeštaj cikloputnika u ovom gradu, ugostio više od dvesta biciklista.
-- To je jako puno ljudi, Dejvide – primetim dok ručamo.
— Jeste. Ali treba da pomažemo jedni drugima – odgovara on spremno. – Evo, ti si tek stigla i odmah kuvaš za sve nas.
Smejem se. On i njegov cimer Endrju, takođe Britanac i učitelj jezika, veoma su zahvalni kada neko od gostiju pokaže volju da kuva. Ja pak nikad nisam preterano ljubila kuhinju, zapravo sam u tu prostoriju u mom stanu najradije izbegavala. No otkako sam na putovanju, što zbog nomadski jednostavnog načina života koji se svodi na brigu o jelu i prenoćištu, što zbog toga što je kuvanje najjeftiniji način ishrane, kao i zbog dovoljno vremena da se natenane pripremi jelo i rasterećenog uživanja u njemu, otkrila sam da je to veoma zanimljiva i kreativna rabota. Pa kada se negde dokopam stvarne kuhinje koja ima pravi šporet, a ne mini-gorionik, i neograničenu količinu protočne vode, umesto natočene vode u bidonima, a pri tom i sve one praktične stvari poput bezbroj različitih posuda, kuhinjskog pribora, začina… pretvaram se u Džejmija Olivera — barem pokazujem njegov entuzijazam dok seckam, miksam, mešam, ako krajnji rezultat i nema uvek zadovoljavajući ukus.
No svejedno, to je dobar način da se odužim domaćinima koji mi daju smeštaj preko Warm Showers ili Couch Surfing liste. A kada su zahvalni poput Dejvida i Endrjua, moje zadovoljstvo je nemerljivo.
Dopadaju mi se obojica, ali ne samo zbog toga što u slast kusaju moj ručak – pirinač sa povrćem i pilećim grudima – koji je ispao prilično neslan. Neobični su. Zajedničko im je državljanstvo, posao i sposobnost da ispiju neograničene količine piva a da se ne napiju, no u svemu ostalom su različiti.

Endrju je osobenjak koji je u stanju da celi dan ne progovori ni reč ni sa kim. Hoda po kući u dugim belim podgaćama i sa smešnom kapom na glavi koja mu stoji nakrivljeno, a kada zaboravi da zatvori vrata svoje sobe, iz hodnika ga vidim kako sedi za kompjuterom i priča, ali ne na Skajpu već sa sobom i onim što radi – a najčešće je reč o testovima za učenike. U svom poslu je veoma ozbiljan i ako se desi da s Dejvidom sam započne priču o nečemu, to će skoro sasvim sigurno biti u vezi sa gradivom koje treba da predaje.

Za razliku od njega, Dejvid ne voli da provodi mnogo vremena sam u kući i zato svagda pokušava da zaokupi pažnju svojih gostiju pričom o bilo čemu, mada to čini na sasvim neposredan i nenametljiv način. Primećujem da mu se ruke tresu, da li zbog problema sa perifernom cirkulacijom ili nečeg ozbiljnijeg, pa pokušava da ih sakrije kao da ih se stidi. Njihov nemir u potpunoj je suprotnosti sa njegovom opuštenom prirodom.
– Dejvide, da li bi bio problem ako bih ostala dan duže nego što sam ti prvobitno rekla? – pitam ga.
– Ne, nije problem – spremno odgovara. Kod njega, izgleda, ništa nije problem. – Sutra dolaze dve Belgijanke, ali ostaju samo jednu noć jer prekosutra imaju voz.
– Okej, onda ću ja spavati na podu – odgovaram, pomalo se osećajući krivom zbog gužve koju ćemo imati. U sobi je samo jedna kauč koji se ne rasklapa, dok na podu ima mesta za dvoje-troje ako se stisnu.
– Ti si prva došla i uz to kuvaš, pa imaš prvenstvo izbora – smeje se Dejvid.
– Hvala, ali više mi odgovara da spavam na podu. Kauč je prekratak a i dalje najbolje spavam na mojoj podlozi.
– I ja u mom šatoru – slaže se Dejvid.
A Endrju nas samo gleda.

Ti mi se tako sviđaš…

Ponedeljak je veče. Tog dana učitelji engelskog u Urumčiju obično izlaze u Engleski kutak – restoran koji se ne zove tako, ali u kojem se ponedeljkom okupljaju stranci i Kinezi koji žele da malo vežbaju svoj engleski. Dejvid me poziva da mu se pridružim, i ja prihvatam. Čak će i nedruželjubivi Endrju da svrati nešto kasnije.
Restoran je prilično neugledan, ali takva je većina u ovom delu Kine. Slični objekti, za koje je s ulice strancu teško reći koja im je namena, nižu se jedan do drugog, nekad kroz cela naselja. I gotovo uvek su puni. Kinezi naime obeduju napolju: doručkuju, ručaju, večeraju u ovakvim mini-gostionicama. Na meniju su obično dva do tri jela i ponuda se skoro nikad ne menja, tako da svako uvek zna gde da ode zavisno od toga šta mu se jede.

Restoran u koji smo došli ima standardno dobro jelo sa piletinom i povrćem, pa praktikanti engleskog odmah poručuju nekoliko velikih procija iz kojih ćemo se potom svi služiti. Naizgled deluje – njam! – toliko ukusno da mi voda polazi na usta. Ali papreno je ljuto, što ja nikako ne volim, pa odustajem.
Verujem da mi je na licu razočarani izraz, jer simpatični Indijac koji sedi preko puta mene nalazi za shodno da mi kaže kako će uskoro stići drugo jelo koje uopšte nije začinjeno – a izgleda poput džinovskih makarona sa plavim patlidžanom. Upravo ih donose za susedni sto, a dok naša ogromna činija ne bude spremna, hajde da nazdravimo pivom. Hajde, prihvatam, i usput primećujem da je za jednog praktikanta engleskog njegov akcenat besprekoran. Smeje se. On je zapravo učitelj engleskog. U Indiji se samo rodio, a rastao je i školovao se u Britaniji. Dobro, sad mi je lakše. Taman sam počela da dobijam kompleks. Sada se oboje smejemo. Primećujem da mu je osmeh kao u pomalo stidljivog dečaka, što deluje neodoljivo šarmantno. U glavi mi se pale prve lampice za uzbunu: ovaj momak počinje da mi se ozbiljno sviđa.

A Riz, kako je njegovo indijsko ime, ili Kevin, englesko, koristi situaciju kada moj sused ode do toaleta da zauzme njegovo mesto. Izgleda da su simpatije obostrane. Oboje se prijatno iznenadimo saznavši da smo isto godište, iako smo jedno drugom izgledali mlađi, ali pravo oduševljenje nastane kada povedemo priču o pisanju. Kevin ne može da sakrije ushićenje zbog otkrića da sam već objavila dve knjige kao i zbog mog objašnjenja da sam ovo putovanje dobrim delom preuzela zbog toga da bih imala materijala za priče. Njegovo mrko, dečačko lice prosto sija dok mi govori o svojoj najvećoj želji – da postane pisac. Svoj život podredio je tom cilju. Svakoga dana, već godinama unazad, čum se ujutru probudi, piše po dva sata. A uveče, sat pred spavanje, to pregleda i dorađuje.

Vau! Ne smem ni da kažem koliko sam ja lenja kad je reč o pisanju. Nikada nisam poštovala nikakav raspored niti sam sebe mogla da nateram da sednem za kompjuter sve dok priče u mojoj glavi bezmalo ne počnu da se prelivaju, tražeći da budu zapisane. Neopisivo sam lenja i nedisciplinovana. I ne znam šta da mislim o ljudima poput Kevina: s jedne strane im se divim, s druge se užasavam pomisli da bi trebalo da se malo ugledam na njih. Ali Kevin pametno primećuje da to već i radim, samo da drugačiji, moj način.
– Ti si ceo svoj život okrenula naopačke da bi sebe naterala da pišeš. Izabrala si takvu avanturu da pred sobom više nemaš opravdanja za nepisanje.
Kevine, Kevine, ti si jedna mudrica, znaš. I Opasno mi se sviđaš. Nadam se da si dobar pisac.
– Volela bih da pročitam tvoje priče – kažem.
Ali on nije pripovedač.
– Ja pišem o mojim razmišljanjima o ljudima, životu, kulturološkm razlikama…
Svoje eseje slao je raznim izdavačima i novinama, ali bez odgovora. Sve više sumnja da to išta i vredi.
Oh, dečače dragi, nemoj da posustaješ i odustaješ. Piši i šalji i dalje. Snove ostvare samo oni koji ne odustanu.
Kevin mi zahvaljuje na podršci. I pita me da li bih htela da pročitam nešto od toga što je pisao.
Naravno! Dajem mu moju vizitkartu sa mejl adresom i mahinalno odlučujem da se nakon toga udaljim od njega. Previše mi se dopada.

Za početak, prvom zgodonom prilikom menjam mesto, a uskoro zamolim Dejvida da krenemo jer sam već umorna. S Kevinom se grlim na rastanku i mada sasvim uverljivo izgovaram kako se nadam da ćemo se sresti ponovo pre nego što napustim Urumči, sigurna sam da nam neću dati šansu.
A on će učiniti sve što je u njegovoj moći da je dobije. Tako će mi već iste noći, čim se bude vratio kući, poslati mejl, ponavljajući koliko mu je drago zbog našeg poznanstva i predlažući da se sretnemo kad god to meni bude odgovaralo.
Odgovaram mu tek kasno popodne, izvinivši se i opravdavši obavezama oko bicikla i priprema za nastavak putovanja. Laž. Kukavna laž. Istina je da sam se uplašila.

Sutradan, Kevin mi šalje novi mejl. Objavili su mu jedan članak u novinama. Njegov prvi tekst! I to baš dan nakon što je mene upoznao. Ne može a da ne poveruje kako sam mu ja donela sreću. Tako bi želeo da to proslavimo zajedno!
Oh, lepi dečače, i ja bih, nemaš pojma koliko. Ali ako se ponovo budemo videli, desiće se sve što oboje želimo, a meni to sada nikako ne treba. I nije problem avantura za jednu noć, mada je nikada nisam imala, već moja osećanja — ja bih se zaljubila. Već sam na ivici. Ne, ne želim da čeznem za nekim kog sutradan moram da ostavim.

Zato biram da pobegnem. Bežim kao što su neki momci svojevremeno pobegli od mene iako sam jasno videla koliko sam im se dopala. „Beš zato i nisu smeli“, objašnjavali su mi moji muški drugari. Ali nikada to nisam razumela. Nikad do sada.

Majstori, majstori

Jedna od obaveza koje sam neizostavno morala da završim u Urumčiju bila je kupovina gomile rezervnih delova za moj bicikl i par sitnih popravki na njemu. Dejvid me je uputio u deo grada gde se nalazi nekoliko radnji i servisa, ogradivši se da on nikada nije bio tamo te zapravo ne zna koliko su dobri.

Ja sam pak bila čvrsto uverena da u Kini svaki majstor za bicikl mora biti dobar. Sećam se jednog davnašnjeg komentara nekog od mojih beogradskih drugara po pedalama da kineski serviseri jednom rukom popravljaju bicikl dok drugom igraju domine. Naravno, taj drugar nikada nije bio u Kini, ali slika je bila toliko upečatljiva, da sam na osnovu nje stvorila pozitivno predubeđenje.

Zato mi je bilo svejedno u koju radnju ću ući, od četiri-pet koje su se tiskale jedna do druge. Moj izbor opredelio je momak ispred krajnje desne, koji mi se sa vrha stepenica javio veselim: „Hello!“ (Još jedna od nelogičnosti s kojima se non-stop srećem u Kini je i to što se do svih ovih servisa stiže strmim stepenicama, i nikome ne pada na pamet da postavi makar dasku kojom bi se dvotočkaši gurali, umesto da ih nose gore i dole.) U uštirkanoj beloj košulji i sakou nije mi ulivao preveliko poverenje – jer koji majstor radi tako obučen? – pa sam ga više puta pitala da li ume da zameni polomljenu žicu na mom zadnjem točku i da ovaj potom centrira. Pre nekoliko dana, u gradiću čije ime nisam upamtila, naletela sam na dobrog uličnog servisera koji mi je centrirao oba točka, no nije imao odgovarajući alat da bi skinuo zupčanike sa zadnjeg i zamenio žicu. Tako sam to ostavila za Urumči i „pravi“ servis. A da bih bila sasvim sigurna da je razumeo šta tražim (mada bi to trebalo da se podrazumeva), zamolila sam drugog momka, po svemu sudeći vlasnika, koji je sedeo ža kompjuterom, da otvori prevodilac, i onda sam ukucala pitanje.
– Da, da, naravno! – glasio je odgovor. – Ali plaća se unapred.
Molim?! Ne dolazi u obzir. Već sam izdvojila desetak stvari iz njegove radnje koje ću kupiti a koje koštaju pedeset evra, što je prilično visok iznos za biciklističke delove. To ću da platim a centriranje i zamenu žice tek kada se uverim da je posao dobro urađen.
– U redu – kaže vlasnik. Platim mu i on odlazi.
Drugi momak skida sako i počinje da radi. Čini se da mu to ide sasvim dobro od ruke, pa zaboravim na moje sumnje. Malo je doduše spor, no nakon tri četvrtine sata moj točak ima sve žice i namontiran je na ram bicikla.

Prilazim da proverm. Zakotrljam ga i zinem: točak oscilira između paknova kao mrtav trešten pijanac koji se tetura kroz uski prolaz odbijajući se ramenima čas o levi, čas o desni zid. Ma kako mu je samo pošlo za rukom da ga ovako rascentrira?!

Mrtav-ozbiljan, momak mi traži trideset juana da naplati.
– Ne pada mi na pamet da ti dam ni dinara! Da li ti vidiš šta si napravio? Zašto nisi rekao da ne umeš da centriraš, otišla bih kod nekog drugog? Pitala sam te deset puta!
No on uporno traži novac.
– Za šta!?
– Za zamenu žice i centriranje – odgovara.
Ma da li on to mene zafrkava?
– KAd budeš uradio kako valja, platiću. Ja s ovakvim točkom ne idem na ulicu. Da li si ti svestan da mogu da poginem jer nisi dobro uradio svoj posao?
Ali što se ja više upinjem da mu objasnim koliko je to opasno (a što treba da zna i početnik, a nekmoli majstor), kao i da je točak bio u boljem stanju pre nego što je prošao kroz njegove ruke, to se on sve više isključuje. Na kraju me i ne sluša, već sedi za kompjuterom, kucke SMS-ove i okreće telefone.

Već sam primetila taj običaj kod Azijata, a kod Kineza posebno: kad oni odluče da je dosta, napraviće se kao d avi ne postojite. Možete skakati oko njih kao indijanac oko lomače (na koju bih ga sad najradije bacila), ili izvoditi striptiz uvijajući se oko njih kao oko šipke – više vas neće udostojiti ni pogleda.

Za ne poverovati. Situaciju dodatno otežava to što je momak prethodno zaključao radnju kako ga niko ne bi ometao u poslu, tako da ne mogu da uzmem bicikl i odem. Sve me to izluđuje, ali se upinjem da ostanem pribrana. Dižem ga od stola i sedam za kompjuter te pokrećem prevodilac.
Duga, mučna prepiska, do na kraju ne dođemo do kompromisa: platiću mu tih trideset juana (nešto manje od četiri evra), a on će me odvesti kod majstora koji će mi centrirati točak „besplatno“. Sada bih pristala i da ponovo platim, toliko sam iznurena od ovog natezanja.

A pravi majstor, čikica od svojih sedamdesetak godina, prototip Kineza koji jednom rukom popravlja bicikl dok drugom igra domine, nalazi se na ulici, na početku stepenica što vode do krajnje leve randje. Ko mi je kriv kad nisam ni pogledala okolo dolazeći. Poštedela bih sebe nerviranja i uštedela dvadeset juana, jer momak koji je opet navukao sako ovome plaća deset za posao koji sam nije obavio.
Za manje od četvrt sata moj točak je centriran. Častim majstora sa deset juana i odlazim, najzad smirena po pitanju stabilnosti mog natovarenog bicikla i moje sigurnosti na njemu.

Utisci

Dejvidov stan zaista liči na kakav prometni hostel.
Dan nakon mog dolaska, stižu dve Belgijanke koje pedalaju do Vijetnama. One su spojile posao i ljubav prema bicikliranju, jer u Hanoj idu kao predstavnice jedne NGO kako bi tamo pokrenule neki projekat. No zbog nedovoljno vremena, često put prekraćuju uzmiajući autobus ili voz. A dan kasnije, kada one odlaze, stiže par mladih Amerikanaca koji žive u Japanu a voze prema Evropi. Tako nas u jednom trenutku ima petoro gostiju u Dejvidovom stanu. Srećom pa su Belgijanke već poslale svoje bicikle vozom, što je praksa u Kini, pošto u sobi ne bi bilo mesta za sve naše dvotočkaše, stvari i nas.

Susreti sa drugim putnicima a pogotovu na biciklima korisni su koliko zbog razmene mapa, informacija, preporuka za smeštaj, rečnika, toliko i zbog deljenja ličnih utisaka o zemljama i narodima. Sada, razumljivo, najviše pričamo o Kini i Kinezima.
Dejvid nije mnogo pedalao okolo, ali generalno mu se dopada ovdašnji život: voli kinesku hranu, pivo je jeftino a njegova plata je sasvim pristojna, pa može da uštedi čak iako ugođćava toliko putnika o svom trošku, jer im ne dopušta da bilo šta sami plate.

Drugi po dužini boravka u Kini su mladi Amerikanci. Pedalaju već dva meseca od Pekinga a povremeno uzimaju voz ili autobus. Njihov budžet je solidan i mahom spavaju po hostelima, tako da nisu imali previše dodira sa običnim svetom zvan gradova. No preovlađujući utisak im je da su ljudi veoma ljubazni, mada… Momak se smeje dok mi očekujemo da završi misao. Ali on to prepušta svojoj devojci.
– Uprkos tome, nikako mi se ne sviđaju – kaže ona.
Sada se ja smejem, jer kao da slušam sebe.
– Teško mi je da se naviknem na toliku nekulturu – nastavlja devojka: — pljuju gde stignu, mokre po parkovima i nasred ulica, istresaju nos sa dva prsta iznad vašeg tanjira, očajno voze i ne poštuju propise, previše su bučni na ulici i deru se…
Slušajući njene pritužbe, pitam se da li je pokušala da uloži napor i prihvati to kao kulturološku različitost. Jer ja to upravo pokušavam, mada mi ne ide baš najbolje.

Belgijanke su stigle autobusom iz Kazahstana i njihov prvi susret sa Kinezima desio se u Urumčiju, pa stoga nemaju neku određeniju sliku o njima. Jer na stranu kratko vreme, koliko činjenica da višemilionski grad nikada nije reprezentativan za stvaranje utiska o nekom narodu – manje-više, svi gradovi liče jedni na druge i život u njima ne razlikuje se mnogo u različitim delovima sveta. No ono što su odmah primetile kao glavni problem jeste jezička barijara. Niko koga su upitale za adresu Dejvovog stana nije znao ni reči engleskog, niti francuskog, nemačkog ilir uskog koji pomalo govore.
– Pa ako ćemo pravo, kineski je najzastupljeniji u svetu. Najveći broj ljudi govori njime, i idući tom logikom, pitanje je zašto bi poni trebalo da znaju engleski, koji je tek drugi ili možda treći po zastupljenosti – ubacuje se Endrju u priču.
Niko nije primetio kada se on, onako tanušan i providan kao senka, ušunjao u sobu i seo na tabure do bicikala.
– Uskoro će Kinezi vladati svetom i ako ranije nisu znali nijedan drugi jezik zbog politike izolovanosti i zatvorenosti, sada tek nemaju razloga da ga uče. Mi treba da učimo kineski.
– A ti ga učiš? – pita jedna od Belgijanki.
– Pokušavam, ali nije lako.
– On je zaljubljen u Kinu – komentariše Dejvid.
– To nije prava reč – negoduje Endrju. – Ja sam samo fasciniran fenomenom koji je nezapamćen u istoriji civilizacije. Nakon vekova i vekova samodovoljnosti i samoizolovanosti, najmnogoljudniji narod na planeti krenuo je u ekonomsku ekspanziju. Kina se razvija tako brzo, da je to teško i pratiti a nekmoli dati bilo kakve procene kuda će to odvesti i nju i svet.
– Zato sve ovo što ste naveli kao zamerke, sve to nema veze: naučiće da brišu nos maramicom, da ne pljuju šlajm pred vaše noge dok razgovaraju s vama, da koriste toalete… savladaće lepe manire jer ovaj narod ubrzano uči i napreduje. Videćete i sami – za pet godina ako se budete vratili, teško ćete prepoznati ovu današnju Kinu. Kao što je jedva prepoznaju oni koji su pre pet godina putovali kroz nju. Uostalom, živi bili pa videli.
I tu ućuta, ustade i bez izvinjenja ili objašnjenja otapka u svoju sobu, u svoju izloaciju.
– Dixi! – ne izdržah da ne poentiram.
I podigoh svoju bocu piva da nazdravimo u ime Kine i njenog napretka.