Pismo jednog starog, ali sasvim malog činovnika iz unutrašnjosti prijatelju u Beograd, na novu godinu u Nišu 1901.

Dragi gospon pero i draga moja gospa Kajo!

Sećate li se kad je onomad statistička baza Svetske zdravstvene organizacije objavila podatak da je tokom 2007. godine u Srbiji umrlo 0 žena na porođaju, a ja prostim googlovanjem samo u novinama našla 3 žene?

Sinoć ponovo odem na vebsajt baze podataka SZO i uvidim da je podatak ispravljen. Sada MMR (Maternal Mortality Ratio - broj umrlih žena na 100.000 živorođene dece) za 2007. godinu iznosi 7,34. To znači da je tokom 2007. godine u Srbiji 5 žena umrlo na porođaju. Dakle, naše nadležne službe su se presabrale, i poslale SZO-u ispravljen podatak. Bar za 2007. godinu. Za 2004. godinu još uvek stoji netačan podatak. Valjda će se i to ispraviti?

Što se tiče 2008. godine, MMR iznosi 14,48 što znači da je umrlo 10 žena na porođaju.

Kako sam provela svoju sedamnaestu, osamnaestu i devetnaestu godinu života?

Pa, igrala sam folklor, jurila sam momke, radila preko omladinske, i švercovala se u autobusima GSP-a. Ne zato što nisam imala para za kartu, već iz pinpica, što bi rekla jedna moja poznanica. Užasno me je nervirala činjenica da ih čekam i duže od pola sata, a kad dođu, moram da se u njih složim ko sardina s ostalim nesrećnicima koji takođe, kao i ja, isključivo od gradskog prevoza zavise, pošto nemaju para ni za kola ni za taksi. Umela sam tad da kažem da ću kartu plaćati kada svi autobusi budu imali klimu i budu išli na vreme, na svakih 10 minuta.

Beše to sredinom osamdesetih.

Danas, dvadeset i pet godina kasnije, situacija nije ništa bolja. Još uvek autobusi ne idu na vreme, a o klimi da ne pričamo...

Jedino što je drugačije, jeste ova današnja omladina.

Da li su nam deca nepismena?

Jesu.

Zašto su nam deca nepismena?

Ako je suditi po najglasnijim komentarima u javnosti poslednjih dana, deca su nam nepismena zato što im se na testovima tačni odgovori ne poništavaju zbog nepismenosti.

A neće biti da je baš tako. Nije test ništa kriv za nepismenost naše dece. Krivi smo mi sami.

Tako je, mi i niko drugi - roditelji i nastavnici. Mi smo nepismeni, pa ostaje nejasno ko onda uopšte pismenosti decu da uči?

Pricu o suzi kradem. Kradem i javno kazem. Prica je navodno objavljena u Politici, pod pseudonimom. Nisam je nikad procitao licno. Pricao mi je desetinu puta kada popijemo dovoljno ledenog hajnekena. Ja bio mladji i slusao. On starijij, iskusniji, voleo da prica. Poznato je da mnoge dobre price ostaju nezabelezene i da nestaju kad se otvore vrata kafane, zajedno sa duvanskim dimom, Za slucaj da je lagao o objavljivanju u Politici ja je sada zapisujem.

Oci nam sluze

Secam se svojih prvih novogodisnjih noci. Bio sam naravno sasvim mali. To moje secanje je verovatno kompilacija secanja na vise razlicitih novogodisnjih noci. Trudio sam se da ostanem sto duze budan i da odgledam neki od holivudskih hitova na RTS. Pre toga, naravno, Sedmorica Mladih i Biljana Ristic imitira Miljana Miljanica. Cestitke iz svih sest republika. Vise zizice, manje petarde. Sneg pod obavezno. Kuhinjski sto prenesen u dnevnu sobu pun "Novogodisnjih

Evo dva teksta sa nekim malim razlikama: 

Neko mi je poslao video klip u kome korpulentni čovek maltretira svoju ukućanku, moguće je i majku. Koliko vidim na snimku prisutni ljudi gledaju sam čin nasilja kao pozorišnu predstavu.  Bojim se da sam čin nasilja nije izolovani incident i da se matrica nasilja ponavlja iz dana u dan. Žrtva nema gde da pobegne iz svoje kuće.

Smatram da

Maline, malinari, otkupna cena, hladnjače, pljačka, izvoz, naš znoj, mi radimo, drugi se bogate... To su naslovi i transparenti koje viđamo svake godine u ovo vreme. U poslednjih desetak godina, kad dođu najtopliji meseci, vrlo često smo u prilici da vidimo u vestima neke ljude koji protestuju zbog otkupne cene maline.

Spontano sam se dodatno zainteresovao kad sam video snimke na kojima „goloruk" narod bije miliciju i demolira službena vozila. Baš me zanimalo da proniknem u suštinu i saznam ko su dobri momci, a ko unutrašnji neprijatelji. Prvo što sam saznao bilo je poražavajuće. I pored toga što sam mogao da se opkladim da država propisuje otkupnu cenu maline, nisam bio u pravu. Cenu formira tržište i na nju uglavnom utiče jedan od osnovnih principa ekonomije poznat kao „odnos ponude i potražnje", kao i kvalitet samog proizvoda.

Kao u akcionom filmu stariji čovek uz škripu kočnica dolazi na parking i otvara vatru. Sredovečna žena, kao akcioni heroj, spremno reaguje, iako ranjena, daje se u beg. Čovek ide za njom pucajući, a kad mu ponestane municije, udara je pesnicama i davi. Ona poslednjim atomima snage s poda uzima komad polomljenog escajga i zariva ga u lice i privremeno se spasava iz ruku ubice.

Ispostavilo se da je naoružani čovek svekar, a ranjena žena žrtva koja sa svoje troje dece dve decenije trpi najgore moguće fizičko i psihičko zlostavljanje od muža i svekra koje je samo kulminiralo javnim pokušajem ubistva. Iako je više puta tražila pomoć policije i socijalne službe, nesrećna žena ne samo da je osvanula kao udarna vest crnih hronika nego i dalje, u bolnici, strepi za svoj život. Svekar jeste uhapšen, ali je muž nastavio sa vrlo konkretnim pretnjama i žena je u strahu za decu i sebe.

Ima 3 godine od kad sam se vratio iz Majamija i neki moji čitaoci i dan danas žale za onim mojim tekstovima iz majamskog noćnog života iz ugla namrštenog radnika obezbeđenja. Nekada sam taj deo svog života opisao kao "On šipku ja blok, on stotku ja džep, ona sisu ja dlan, on kokain ja nos". Za manje upućene čitaoce bio sam prvi izbacivač srpskog porekla u Majamiju a danas ne da nema kluba bez Srbina nego na Majami Biču nema kluba bez Nišlije koji brine o redu i ustavno pravnom poretku.

To je bilo 2008. godine. Džoova ponuda me je zatekla baš kada sam izgubio posao u Menšnu. Kažu mnogo sam uziimao para. Ono preko leba i pogača. I tu su u pravu. Naučio sam se da koristim kombinaciju telesne konstitucije, reputacije i grebanja u svrhe grebanja. Nije prolazilo veče a da ne uzmem par stotki na ovu ili onu foru, principijelno da bogatim gostima omogućim što konforniji boravak u klubu. Kao primer ću navesti da kad počne sranje, većina iz obezbeđenja je uvek gledala ko je prvi počeo sranje a ja sam premeravao čaše. Ako se sukobe gospodin pivo od 7 dolara i gospodin šampanjac od 3000 dolara nisam imao ni malo dvojbe ko je kriv. Izbacio bi gospodina pivo bez ikakve forezničke analize ko je počeo sukob. Tu je bilo pregršt tehnika kojima sam poput striptizete... poput dobre striptizete

(gost autor)

Time koliko sam čekala da napišem ovaj blogpost prevazišla sam sve pragove tolerancije za koje sam ikada i pomislila da kod mene postoje. Mojih 29 godina nije me naučilo koliko poslednja 3 meseca.

Priča počinje pre nekih pola godine. Letos smo moja bolja polovina i ja sakupili neki novac i odlučili se da kupimo računar koji će nam koristiti oboma - njemu jer fotografiše i bavi se foto-obradom, ali i meni, budući da sav posao radim onlajn. Zbog pouzdanosti i preporuke nekoliko prijatelja koji koriste Apple (mada, istina, niko od njih ga nije kupio u Srbiji), odlučili smo se za MacBook Pro 15" (nije tajna, košta skoro 2.000 evra), sa planom da kada uštedimo još neki novac, uzmemo meni MacBook Air, jer nam je realno potreban još jedan pouzdan laptop.

I tako, 31. jula 2011. u iStyle u Shopping Centru Ušće kupili smo naše mezimče, mazili ga i pazili, bili zadovoljni prvih nekoliko nedelja.

(moji - stečeni, stvoreni, nasleđeni, blogovski, usputni, domaći, strani...) 

Pre 11 godina, nasledim od prijatelja - prijatelja. Taj moj prijatelj živi i radi u inostranstvu, i nekako mi u nasledstvo ostavi svog prijatelja. Prihvatim to - šta ću - baš mi bude drago, kao da je pojačavalo naše trojno prijateljstvo.

Ali, taj nasleđeni malo čudan. Čula sam da je budista. ali ne priča o tome. Bio je na Tibetu, studirao budizam iako je magistar ekonomije. Blesav čovek - zaključim ja, ali moj. Poznata sam kao neobjektivna - moje

Ili: Neprimereni trolovi

Ili: Nemoj strećo, nemoj danas

Ili: Gde me sad nađe?

Ili: Ahile, kako ti je peta?

Ako krenemo od premise da smo svi ispod kože krvavi - da ne kažem da smo nesavršena ljudska bića i da svako od nas povremeno ima žute minute, manjak tolerancije ili višak za*ebancije - koji su to trenuci ili teme koje vas iznerviraju? Koja ponašanja?

Ja