(UZNEMIRUJUĆA SLIKA!!)

"Nekoliko kilometara od Sente, jedna grupa izletnika je pronasla ovo telo uginulog psa. Ovu sliku su napravili pre nekoliko dana, na kojoj se moze videti jedan izgladneli pas, kojeg su najverovatnije zivog vezali negde u divljini i ostavili ga samog, da bi posle ko zna koliko smrzavanja, gladovanja i mucenja od ogrlice zbog koje nije ni mogao da spusti glavu, ostavili da ugine?! Ovo su tek fizicke patnje.. bolje ni da ne mislimo na to, sta mu je osecala dusa pre nego sto mu se telo zauvek ohladilo i ostavilo ovaj okrutni svet.

U nasoj

Nekada su učitelji bili gospoda, a ne ovo danas kad su plaćeni malo više od rudara. Jeste, kako da ne. Uzmimo na primer mog pokojnog oca. On je bio gospodsko, učiteljsko dete. Do kraja svog veka je ostao željan – belog hleba. Malo ko se tada od sitosti odlučivao da postane učitelj. Sve su to mahom bila seljačka deca sa gomilom braće i sestara, i porodičnom nadom da će se bar to jedno dete kojem učenje bolje ide, bar ono spasiti rmbanja na zemlji. S malo sreće bi moglo možda i familiju da podrži, kad se iškoluje i postane učitelj, gospodin čovek.

Рођендан као и сваки други. Пар сати у играоници, све чешће у куглани или у биоскопу, листинг позваних је све мањи срећом али се и даље иде с истим ентузијазмом као да се нису видели деценију а не пар сати од последњег часа. 

човек је друштвено биће. окупљање у групе и заједничко деловање на неки начин јесте део "нас"*. разни разлози нас окупљају и кад градимо насипе и кад би да линчујемо. љубав или мржња нас уједињују на исти начин: више руку заједно уради више него свако појединачно... ако нас систем организује. скупљени смо сигурнији... ако се не издвајамо.

Gostuje kumdule92

Dva meseca piljim u list virtuelnog papira i odgađam da napišem gostujući blog koji sam kumu obećao u povodu dvadesetogodišnjice emitovanja ciklusa emisija Unplugged koje smo uređivali i vodili na Radio Indexu. Sve to vreme po planu projekta remasterujem brižljivo sačuvane snimke i stavljam ih na YouTube, ali pisanje ide slabo.

Nešto me vuče da pišem emocijama - a to je odličan preduslov da ništa

HAARP je „egzotična" tema velikom broju ljudi po svetu. Prosto, HAARP se vrti oko elektromagnetike, a ona nije mnogo prisutna u opštem obrazovanju. Oko HAARPa se, zatim, vrte i neke cifre koje na prvi pogled i nenormalizovane zvuče kao izuzetno velike i rezultat svega je „asortiman" konspiracionih teorija koje periodično privlače više ili manje pažnje.

Želji za verovanjem u ove teorije pomaže i odsustvo želje za boljim znanjem iz fizike u širem smislu.

Sunce na Zemlju isijava oko 1 KW po kvadratnom metru (ja ću da zaokružujem cifre) i to je, ako se uzme u obzir da Sunce nije tačno iznad Srbije nego je pomereno prema ekvatoru, energija koja pada samo na Srbiju za koju bi bilo potrebno više od 10,000,000 HAARPova (deset miliona, da ne bude zabune sa zarezima)

Nadam se da će neka pojašnjenja i cifre ovde pomoći da se bar malo približimo, iako na popularniji način, fizici radio talasa i atmosfere.

Nauče nas, nekako, da gnev i prenos gneva znače iskrenost, da samo kad „puknemo" i poput bujične vode krenemo da prenosimo svoj celokupni, čisti, ničim ublažen gnev zbog nekoga i nečega, nauče nas, (nekako, a pogrešno), da samo tada govorimo stvarno ono što mislimo i da je samim tim prenos gneva u svakoj komunikaciji - super, odobravamo ga većinski. I retko se zapitamo „a šta nam je doneo taj transfer gneva i kakvog se dobra od toga desi"? Uz gnev se idealno slažu jake reči, verbalni seks i pretnje, prezir, uz grmljavinu gneva utihne svaka volja za dijalogom, jer gnev traži monolog, traži samo ćutljivo uživanje većine koja je isto gnevna, ali „navijački", u tišini. Šta nam je slatka hrana za prihvatanje takve „etike gneva", za volju da gnevom iskazujući nezadovoljstvo zbog postojanja nekog problema, istovremeno a oprečno u stvari - sprečavamo rešavanje?

Jedna stara poslovica kaže „u srdita popa prazni bisazi" (poslovice naše kulture i inače su zlatan kovčeg mudrosti narativa koje su nam ostavile mnoge prethodne bezimene generacije, svo njihov iskustvo skupljeno u metafore, ali katkada se čini da ih retko čitamo) i odnosi se na običaj da se „popu nešto daje" za uslugu koju obavlja. Čini se da ni na same popove ova poslovica ne utiče - češće su srditi i u „svom pravednom gnevu" nego što drugačijim pristupom pokušavaju da u „svoje bisage" stave nešto, materijalno ili ne.

Šta nam je hrana za gnev?

Nezadovoljstvo, ugrožavanje naših etičkih stavova, nepravde, svedočenje posledicama tuđeg gneva, osujećenost, osećanje da smo u bezizlaznoj situaciji, trpljenje, kinjenje, mržnja, poniženje, osećanje bespomoćnosti, omalovažavanje, osećanje ugroženosti tuđim postupcima ili rečima, nedostatak našeg autoriteta kod onih za koje smatramo da moraju da nas slušaju, bespogovorno, često želja za osvetom i najslađa hrana od svih - neodoljiva želja da se „ispraznimo", da se gnevom „naspominjemo majaka i sve rodbine" onima ili onome što nas iritira, nervira, što nam smeta, ma koliko „sitno ili krupno" bilo.

Kad si bizgov od 16 godina ti onda kod Kineza kupiš ćaletu na poklon florescenti roze brushalter. 
Pokušaš da nagovoriš oca da ga proba, pa kad ti ne ide, staviš onaj brus na lice kao masku, pa kao šubaru, pa kao gaće, pa kao kačket, pa kao ne znam više šta. Glupiraš se: samo tako. Smešan si; posebno sebi. 
Onda se smoriš (jer su ti svi dosadni) i odeš u svoju sobu s roze fluorecnetnim turbanom.

Za večerom se ponašaš više nego uzorno. Ljubezno se pozdravljaš sa gostima. Ležerno se šališ, kao da vodiš Noć Oskara. Služiš piće. Šarmiraš. Ali

[Сваки човек је важан]

...колико је, ево, времена прошло, откад те је твој народ убио? Народ који си толико волео. Колико, ево, већ времена твој народ истрајава у злу који ти је починио? Колико већ дуго настоји да га оправда?

Е, мој Чајковски, натерао те је да целог живота живиш у страху. Присиљавао те да заробиш своју способност да волиш. Довео те до ивице колапса угуравши те у брак са погрешном особом. Намерио се да уништи твој дух. Твој народ.

[Сваки човек је важан]

мојој куми

Ми се налазимо у свим временима, у свим нацијама, међу свим годиштима и у свим класама. Постоји прећутно разумевање између нас када се сретнемо. Неки кажу да ми представљамо трајну победу настраног човечанства над окрутношћу и хаосом. Хиљаде нас нестају у анонимности, неки од нас су велика имена.

Ми смо „другачији" и ми то знамо. Ми смо биолошки различити и наш нервни систем функционише другачије. Ми живимо аутентичан унутрашњи живот. Ми живимо интензитет. Ми трпимо велики бол, али са малим последицима по наше унутрашње биће. Ми смо способни да уронемо у наше унутрашње богатство и духовност.

Наша посебност је ретка па смо често у немилости јавности и личних мишљења да смо - погрешни. Наша посебност је само још једна од особина као што је и бити висок, леворук или црноок. Она је урођена, трајна и непроменљива.

Изузетно је важно да ми сами прихватимо себе и да нас прихвати окружење. Прихватање нам помаже да се ослободимо осећаја „уврнутости" и изолације. Нама је потребно да нам окружење пружи могућност да живимо оно што волимо, да живимо своју страст.

[Искажи своју муку]

Старешине су имале пресудну реч. По рођењу, после купања у вину, отац је бебу носио старешинама на процену. Уколико старешине племена оцене да беба задовољава њихове норме и да може да испуни њихову визију грађанина, родитељи би дете одгајали. Уколико би оценили да је беба неподобна, она би била однешена у дивљину да докаже, или не докаже, да је способна за опстанак. Уколико бебу неко пронађе и преузме бригу о њој, она би имала судбину роба, врло често намењеног проституцији. У супротном, остављена је дивљим животињама или глади и хладноћи. Норме спартанских старешина су имале пресудну реч.

Skoro nezapaženo u medijima su objavljene  vesti o  velikom uspehu naših studenata na svetskom takmičenju u debatovanju iako je naša predstavnica proglašena za svetskog prvaka. Možda grešim , ali nisam zapazio  reagovanje političara - predsednika, predsednika vlade, ministra prosvete,predstolonaslednika, a  izostali su prijemi, dočeci, nagrade, pohvale.(doduše, ministar prosvete im je vidim konačno čestitao).Studentkinja Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu,

Helena Ivanov, proglašena je za najboljeg govornika na 34.Svetskom univerzitetskom debatnom prvenstvu poznato kao Olimpijada debatovanja. To  je najveće godišnje međunarodno okupljanje studenata na kojem učestvuje oko 250 univerziteta iz celog sveta, ove godine je održano u indijskom gradu Čenaju.

Na današnji dan pre 34 godine umro je Tito koji je baš 34 godine bio na čelu Jugoslavije. I evo već 34 godine kako nije više smetnja nacionalnim zagovornicima romantične vizije „srećne budućnosti svojih naroda“. Dakle, imali pune 34 godine da izvuku svoje narode- svoja stada, iz „mraka i diktature u kojoj ih je držao Broz“ pa se postavlja prosto pitanje -šta su  uradili da narodu bude bolje i zašto su uradili to što su  uradili da sve unesreće i upropaste. Tito je bio u određenim istorijskim okolnostima, iskoristio ih na najbolji način da zavađena plemena pomiri, da od jedne siromašne feudalne zemlje napravi industrijski srednje razvijenu, da zemlja koja je bila poznata u svetu samo po balkanskim divljaštvima postane ugledna država koju su svi u svetu uvažavali i poštovali. Od prošlosti se ne živi pa ni od Tita,pa može svako do mile volja da ga hvali ili kudi ali suštinsko pitanje zašto smo tu gde jesmo i šta nas čeka.Oni na kojima počiva budućnost niti pamte niti su opterećeni Titom. Najmlađi koji se sećaju kada je otišao sada su četrdesetogodišnjaci, većina bez posla, bez dana radnog staža, izdržavani od roditelja ili odavno u inostranstvu.

Jugoslavija je imala razvijenu industriju, proizvodila je sve od igle do lokomotive, izvozila na strana tržišta a i domaće je obuhvatalo 22 miliona stanovnika.

a onda

Već je 26 godina  otkako su sa  Titom i formalno rasčistili i odrekli se svega što bi podsećalo na njega pa i zajedničke države. Umesto jedne normalne države imamo šest sedam što država što kvazidržava od kojih ni jedna ni sve zajedno ne mogu da se uporede sa SFRJ, jer sve je išlo nazad samo su dugovi rasli. Tako sada 22 miliona građana koji žive na prostoru nekadašnje SFRJ umesto 20 milijardi dolara ili 14,48 milijardi evra duga koliko je bilo 1990.godine, danas su dostigli fantastičnu cifru duga od 90 milijardi evra ili 124,2 milijarde dolara. (Slovenija 28,8 milijardi evra, Hrvatska 28,7 milijardi, Srbija 20,507 milijardi evra, Bosna i Hercegovina 5,5 milijardi, Makedonija 2,7 milijarde, a Crna Gora 1,7 milijardi evra.)

Baš negde u ovo božićno doba, mojom roditeljskom kućom se manirom stepe širila ruska tuga. Golema, pregolema. Ogromantna. Jeste da smo svi bili svečano obučeni, naročito ja koja sam za tu priliku bila sva mašnama ukrašena. Belim, naravno, da se ukomponuju sa belim hulahopkama za koje mi je sastavljanjem obrva zapoveđeno da ih slučajno ne isprljam i goste ne dočekam sa rudarskim flekama na kolenima. Zahvaljujući pomenutim mašnama, izgledala sam kao sindikalno okupljanje tropskih leptirova. Duple svilene mašne iznad svakog uveta, na svu sreću su mi samo dva izrasla, jedna nakostrešena, ripsasta, centrirana na moje letvaste grudi, i dve na svakom od para kengurskih džepova svečane mi haljine. Koja je neodoljivo podsećala na podivljalu pečurku.

Tu odmah iza ćoška je Veljko. Jeste završio veterinu, ali posla nema, zato Veljko ima piljarnicu malo manju od kutije šibica, i u njoj sve što njegov komšiluk iz okoline Mladenovca uzgaji. Radi od jutra do sutra, i na subotu i nedelju i na praznik. Kod Veljka uvek neko od komšiluka kupuje, a kako za tezgu mesta nema, to ostali moraju sa trotoara da siđu i odbrzaju ulicom, ako ne misle da ih odnese neki od automobila koji