Gost autor: GajaR

Данас википедија слави свој 10. Рођендан. Дакле, славимо десет година успешног раста ове слободне енциклопедије, која је у међувремену постала пети најпосећенији сајт у свету.
Википедију на српском

„Kupac u Srbiji ne zna šta kupuje, a prodavac šta prodaje. Agencija za privatizaciju – posrednik u kupoprodaji – ne snosi odgovornost za nepotpunu dokumentaciju koju dostavi srpska strana. Onda se vremenom pojave dugovi preuzetih srpskih firmi za koje kupac pre kupovine nije znao da postoje, niti su se ti dugovi mogli videti iz raspoložive dokumentacije prilikom preuzimanja firme“. Prevedeno na prost jezik , čovek kaže da se u Srbiji ne zna ko pije ,a ko plaća. Šta li tek izveštava diplomatskim kanalima, kad ovakvu poruku strani ambasador pošalje javno? Ako ambasador bilo koje države iz Beograda pošalje poruku privrednicima svoje zemlje da budu oprezni,nema toga našeg diplomate pa bio to i sam Dinkić, kome će oni više verovati nego svom ambasadoru.

Verujem da je većina građana Srbije, bez obzira na političke razlike, javno ili u sebi podržala  predsednika Tadića kada je govorio o “nepristojno bogatima», o redovnom plaćanju poreza, borbi protiv kriminala, ali i  s pravom očekuju da državni organi i mediji pokrenu široku i ozbiljnu kampanju da se obelodani ko je «nepristojani» i da im se na pristojan pravni način stane na put.

U pravu su i oni koji kažu da nisu čuli ništa što nisu znali, a da bi voleli da su čuli da je država, političke stranke, nevladin sektor i sve relevantne društvene snage pokrenule ozbiljnu akciju na širokoj osnovi da konačno rasčisti ko šta i koliko ima i odakle mu, da utvrdi ko ne plaća porez, a taj neka prvo plati pa onda u zatvoru objašnja zašto nije plaćao i platio. A onda neka država od tih para pravi mostove , a ne da to urade tajkuni i da im to služi kao patriotsko pokriće za sve što su radili i rade..

I taman kad nakon nekoliko akcija pomislismo da je operativna akcija pod nazivom “Očistimo Srbiju od kriminala i korupcije”u punom zamahu u štampi nas opet lože na nove afere, iako od 2000. godine stalno  živimo u aferama.

Sada se pojaviše novinarske provokacije koje ne čačkaju saamo one koji su na «nepristojan» način obezbedili sebi natprosečno pristojano bogastvo, već se bogami postavlja i pitanje šta nam je država radila 10 godina.

Dakle, Dakle novine kažu «Država proćerdala 72 mlrd. dolara», a da li su odgovori u ovim “Država zagubila 5 mlrd. € donacija”,“Pet miliona za 44 plate”,«Najviše utaja poreza ide kroz fantomske firme» i sličnim slujavevima treba svakako da utvrde nadležni organi i bilo bi nepristojno da to prećute, a da “Spoljni dug 23,3 mlrd. evra”i da građani pojedu celu platu, koji je imaju, posledice i toga ne treba utvrđivati.

Znači, od toga našeg neprijateljskog Zapada, EU, SAD i članica NATO nije nam se gadilo da  nam od 2001. do danas uđe oko 7,2 milijardi eura.

U Srbiji danas počinju dvodnevne svečanosti povodom Dana pobede 9. maja, koji se slavi i kao Dan Evrope, pa srećni  nam praznici  iako neki naši mediji uporno govore samo o Danu Evrope. U svakom slučaju srećan nam Dan pobede i Dan Evrope.

Širom sveta danas i sutra  će biti obeležena 66. godišnjica kapitulacije Hitlerovog

"Trećeg rajha" koja je označila veliku pobedu saveznika nad Silama osovine i kraj Drugog svetskog rata, najkrvavijeg sukoba u istoriji čovečanstva u kome je nestalo više od 80 miliona ljudi, od toga preko 50 miliona civila (tačne brojke nisu niti će biti utvrđene). Ovo je dvostruki praznik budući da je evropska zajednica zasnovana na tekovinama borbe protiv fašizma u Drugom svetskom ratu i principima mira, razumavenja, tolerancije i saradnje među narodima.

To je jedan od najznačajnijih praznika u evropskom kalendaru kojim je definisan izgled Evrope budućnosti jer  od dana pobede nad fašizmom, 1945, postalo je moguće graditi Evropu kakvu danas znamo: od kontinenta podela, mržnje, ratova, razaranja, genocida  Evropa je, nadamo se,  postala kontinent jedinstva različitosti, mesto dijaloga i saradnje.I Srbija će, za razliku od nekih ranijih godina, dostojnije obeležiti Dan pobede:

 gost na blogu: Srđan Mandić

nikad nisam koristio pauzu na poslu u onim propisanim terminima; uvek na osećaj i onda kada procenim da mi je potrebna. kako još nisam ovladao magijom da pretvorim ceo svoj život u mentalnu pauzu, taj bife se pokazao prilično i iznenađujuće dovoljnim za prvu pomoć. ima više razloga zašto baš taj bife: najkraći put od sveže skuvane kafe do mene; mali, skučeni i smirujući prostor sa skromnim ugaonim nameštajem i zbijenim kuhinjskim elementima; nema kolega i koleginica, jer gospoda i gospođe bivaju usluženi/e…

Gledam blog našeg druga Spire pa mi pade na pamet - a što ne bi dobro postalo navika (da citiram onu reklamu za čaj)?

Zašto samo novinari da objavljuju po novinama kad se neka javna ličnost pogrešno parkira? Zar sada nema u Srbiji bukvalno stotine hiljada mobilnih telefona sa ugrađenim foto aparatom? Šta nam je potrebno da iskorenimo nepropisno parkiranje u Srbiji?

Meni se čini samo jedna email adresa:

nepropisnoparkiranje@mup.gov.rs

Ovih dana sam prevodila dva teksta za Peščanik. Oba su iz nemačkih novina Süddeutsche Zeitung (SZ), oba su posvećena desetogodišnjici okončanja rata na Kosovu. Prvi tekst je napisala renomirana nemačka novinarka Franciska Augštajn, a drugi pisac Beća Cufaj, kosovski Albanac koji živi u Nemačkoj i na Kosovu. 

Franciska Augštajn me je vratila u godine 1998/99. koje sam provela u Nemačkoj, doslovce je u meni evocirala sećanja na taj period. Ne pamtim kada sam pročitala tekst koji po meni vernije prenosi to burno vreme odlučivanja da se počne s bombardovanjem, negodovanje nemačke javnosti, previranja na nemačkoj političkoj sceni. Nemačka je bombardovala, ali Nemci su bili protiv bombardovanja. NATO nije imao mandat UN, baš kao što ni nemački političari nisu imali mandat većine svojih građana. Taj tekst sam prevela za par sati, očas posla.

Tekst Beće Cufaja je bio dvojako naporan za čitanje i prevođenje. S jedne strane, pisao ga je književnik, a to se na mnogo mesta oseća, a s druge strane, pisan je iz perspektive žrtve. Dva dana sam prevodila po rečenicu-dve, pa pravila pauze po sat-dva-tri.

Naslov ovog posta namerno je ovako dug. Jer, kako kaže autor teksta koji vam prenosim, "predavati bosanski, hrvatski, srpski jezik i književnost u osnovnoj školi znači, između ostalog, predavati predmet s najdužim nazivom".

Ovaj tekst čini okosnicu bloga koji sam htela da napišem o bosanskom jeziku. No, pošto sam u stisci s vremenom i pošto je tekst poduži, a izuzetno ilustrativan (mnogo toga bih prepisivala ili tek parafrazirala), pročitajte iz prve ruke o nastavnim iskustvima Namira Ibrahimovića.

Dodaću samo - ne verujem da je problem naziva i nastave jezika moguće rešiti samo na nivou Bosne i Hercegovine, iako se on tamo pokazuje u najgorem i najapsurdnijem obliku. Ovo je regionalni problem, a srž mu je političke i nacionalne, a NE jezičke prirode, ma koliko se neki renomirani lingvisti upirali da nas ubede u suprotno. Dobro regionalno rešenje dobićemo tek kada lingvisti (pre svih oni u Hrvatskoj i Srbiji) okrenu list i, kako naučno, tako i politički založe svoje znanje i svoje sposobnosti za praktičnu umesto nacionalne opcije. (Ne bih spekulisala mogućnošću da to bude uskoro.)

Ibrahimović upozorava na ono o čemu ovde na blogu najčešće govori Milan Ćirković: obrazovanje nam je katastrofalno. Pismenost takođe, naravno. A to je tako između ostalog zato što se u beskraj svađamo oko "prelaza" ili "prijelaza", "nakon" ili "posle", "djeda" ili "đeda" - pa u tim svađama zaboravljamo da se ni na jednom od BCMS-jezika ne kaže "mi bi" nego "mi bismo" i ne piše "rećiću" nego "reći ću". A da ne govorim o dubioznim sporovima na temu "čiji je Andrić" tj. "čiji je Njegoš"...

Da niste oženjeni, da li biste oženili Tajlanđanku?
- Ne bih trepnuo! Čak šta više. To što ima malo kose oči i što je malo žuta, šta me briga!

Devojke s Dalekog istoka su mirne, lojalne, vredne i neguju kult rađanja... 

Verovali ili ne gorecitirane izjave umosačinjenija su novog državnog sekretara u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja Vlade Republike Srbije. No, krenimo redom.

Nakon neuspelog projekta nasilnog ulaska na Kosovo lider stranke Pokret veterana Srbije i pripadnik “hrišćanske milicije“ Dobrovoljačke garde Cara Lazara, već drugi saziv poslanik u Skupšitini Srbije s liste SPS-a, od pre desetak dana, pazite sad, i Državni sekretar u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja ─ Željko Vasiljević u intervjuima objavljenim u Kuriru i Pressu obznanio je svoj “novi projekat”.

Naime, ovaj više nego naočiti delija smislio je kako se izboriti s problemom bele kuge u Srbiji. Vlastan da razmišlja bez da je to od njega neko tražio ─ iako zna da to nikad ne ispadne na dobro ─ baja seo i smislio ni manje ni više nego projekat! Stupidnošću izrečenog čovek jednostavno ostavlja bez teksta ─ uz to, pored činjenice da me izvukao iz višemesečne blog-apstinencije naterao me je i da prvi put u životu citiram žuto đubre koje se kupuje na trafici ali nisu novine. Malo li je?! Naime, Vasiljevićev projekat podrazumeva dovođenje najmanje 100.000 žena iz Vijetnama, Kambodže, Laosa i Burme koje bi se udale za srpske neženje! No, da ne parafraziram evo kako bi, po drugu sekretaru, izgledalo ovo svodništvo na visokom državnom nivou:

I Velimir, i Miladin, i Srboljub, i Kosovo, i Rusija, i EU, i Kina!
Ili ništa – na manje ne pristajemo!!!

Sposobnost ili nesposobnost društva da jasno artikuliše i odbrani vlastiti vrednosni sistem direktno je srazmerna meri dopuštenosti različitih oblika ekstremističkih ponašanja u istom. Nedavni događaji, prvo u Skupštini Srbije potom i na ulicama Novog Sada, pokazuju da srpsko društvo i njegova tzv. politička elita, nažalost još nemaju potrebnu meru hrabrosti i odlučnosti u odbrani civilizacijskih tekovina koje se u zrelim, odgovornim društvima, naprosto podrazumevaju. Slabo društvo, logično, ohrabrenje je različitim oblicima ekstremizama na (nesmetano) delovanje. Slabo i neodlučno društvo permanentno odašilje poruku o isplativosti zločina ─ samim tim i da će isti ostati nesankcionisan.

Ideja takozvanih belih (precrtanih) glasačkih listića poslednjih meseci nesumnjivo postaje ona politička opcija kojoj potencijalno stremi najveći broj glasača u Srbiji. Gotovo da nema nikog ko se neće složiti s činjenicom da aktuelna politička oligarhija ne predstavlja i ne zastupa više nikog i ništa osim samu sebe te da, kao takva, ne zaslužuje poverenje građana. Ono što se, međutim, objektivno nameće kao potencijalni problem jeste to da se ne mali broj građana inače naklonjenih ovoj ideji pita: A šta dobijamo belim/precrtanim glasanjem? Zar neće svakako neko pobediti na izborima? Da li možda treba da zapušimo nos i ipak glasamo za (neko) manje zlo?

Draga Jelka,

Biševo je po mom merilu, osećanju pusto ostrvo, u najlepšoj asocijaciji na te dve reči, iz ugla osobe koja ima potrebu da se skloni od mnoštva ljudi. Kada ovde sretneš čoveka, zaista se obraduješ.

Na Biševu je mir, divljina, bujna vegetacija raznih začina i trava, more na sve strane. Horizont u nedogled, koji u stvara utisak kao da te opasuje. Dovoljno daleeeko da se odrodiš od civilizacije. Noću su zvezde i sazvežđa na dohvat ruke.