U ponedeljak u 17h ušetala sam u jednu luksuznu kancelariju. Intervju za posao. Ne znam šta mi bi da za jedan važan sastanak obučem farmerke. Nove, do duše i tamne. Intuicija. Uvela me zajapurena sekretarica sve karikirajući užurbani hod, lupkajući malo oronulom štiklom o sveže lakirani parket. A kancelarija - bajna. Visoki strop, kulturni gipsani radovi, jasenov parket i nameštaj boje brezinog drveta. Sve bih ja to izbacila, mislim u sebi i donela nameštaj tamnih boja, pozlaćene kvake zamenila za matirane, unela bih slike, možda i cveće da se vidi da tu rade ljudi a ne roboti. Ne znam šta me spopade da razmisljam o uredjenju kad sam i sama pobornik praktičnog ne skupog i zamenljivog nameštaja. Ipak ovaj prostor je tražio crveno trešnjino drvo, orah i ulja na zidovima a ne postere u metalnim ramovima. I dok sam u mislima preuredjivala zidove, nameštaj i kvake dodje moj domaćin.

Tekst objavljen u današnjoj Borbi: http://www.borba.rs/content/view/3344/123/

Nasekirao me ministar zdravlja Milosavljević. Baš, baš me nasekirao. Kada me je prvi put pozvao na razgovor povodom Peticije kojom se od njegovog ministarstva zahteva da disciplinuje zaposlene u porodilištima, da osavremeni zastarele i nehumane protokole za porođaje i da se aktivnije bori protiv korupcije, delovao mi je iskreno, pun entuzijazma, spreman da čuje "glas naroda". Hvala Bogu, mislila sam, što institucije sistema više ne služe

Beše to 20. aprila 2004. godine.

Polu-luda od brige, od straha, plačući, ridajući i jecajući, s krastama po licu i telu od ovčijih boginja koje su polako prolazile, pojavila sam se u Domu zdravlja "Novi Beograd" u bloku 44 s Tata-Kengurom, podjednako isprepadanim i paralizovanim od straha, noseći naše 25 dana stare Oči Plave, našeg sina kome je upravo izašao prvi plik. Više nije bilo sumnje. Prenela

"Pa, ne znam sine. To niko ne zna." (Pa, odakle mu sad ovo pade na pamet? I to pred spavanje?? A nema ništa u Škorpiji. Doduše, vladar prve u osmoj...)

"A ja bih stvarno voleo da znam. Jaaaako me zanima!" ('Bem ti i onolike filozofe, silno vreme potrošili, a rašta? Nigde 'ready-made' odgovora kad ti treba, nego parola - majka, snađi se kako znaš i umeš!)

"Pa, mnoge zanima, ali niko tačno ne zna."

"A gde onda ideš?"

"Pa, ne zna se tačno. Neki ljudi misle da onda ideš kod Boga. Drugi ljudi misle da ne ideš nigde, da te jednostavno više nema. A u stvari

Beše to u februaru ove godine.

Donese naša vlada Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti za period 2009-2015. godina.

Tačka 4.4. te strategije nosi naziv: Poboljšanje zdravlja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti u zdravstvenoj politici.

Pojedinačni cilj br. 3 u toj tački glasi: Unapređivanje reproduktivnog zdravlja žena.

Kao 4. aktivnost za postizanje tog cilja sročena je sledeća aktivnost: Promovisanje humanijeg pristupa porođaju i obezbeđivanje sigurnog materinstva, a potom je i detaljnije objašnjena:

Uvoditi nove savremene metode i tehnike u postupak porođaja, sa ciljem eliminisanja zastarelih bolničkih protokola i razvojem zdravstvenih ustanova prijateljski orijentisanih prema majci i bebama, smeštajem novorođenčeta pored majke tokom boravka u bolnici. Dati mogućnost za prisustvo partnera na porođaju, razvijati alternativne pristupe porođaju kao što su ambulantni porođaj i porođaj kod kuće, organizovati vežbe za bezbolni porođaj. Formulisati programe za edukaciju majki i očeva i staratelja o adekvatnim načinima brige i staranja o deci.

Upravo sam razgovarala s prim. dr Nadom Todorović, načelnicom neonatologije u Gradskoj bolnici na Zvezdari. Imaju veliki problem, mole za pomoć. Ne mogu da nabave nove pelene i benkice za bebe, a stare više liče na pocepane krpe nego na pelene i benkice. Obraćali su se raznim potencijalnim donatorima. Bezuspešno. Svetska ekonomska kriza.

Ponudila sam da objavim apel na blogu, i prim. dr Todorović je to oberučke prihvatila. Najbolje bi bilo da se javi neka kompanija, naravno. Ali kako su svi uplašeni od Babarobe SEKE, ne možemo biti sigurni da će se to stvarno i desiti. Stoga sam pitala da li bi bilo u redu da mi, kao pojedinci, kupimo svako po 10 do 20 pelena, pa im to dostavimo? Prim. dr Todorović kaže da bi to bilo odlično. Štaviše, kaže da su problem nedostatka benkica do sada uglavnom rešavali tako što su majke koje su se tu porodile, odvajale benkice nakon što ih bebe prerastu, pa ih dostavljale porodilištu. Ne trebaju njima novci, kaže. Trebaju im PELENE i BENKICE. Hitno. Dogorelo do nokata.

Kenija je jedna od središnjih država crne Afrike. Ne samo zato što se nalazi po sredini ovog kontinenta (sa istočne strane), niti zato što je jedna od najvećih zemalja. Kenija je već dugo u žiži interesovanja velikih sila, nekada vrlo važna kolonija a danas jedna od uticajnijih država Afrike.

Kenijci su veoma gostoljubivi, i trude se da vam prikažu svoju zemlju u što boljem svetlu. Dočekaće vas srdačno, zagrljajem i osmehom, i tradicionalnim pozdravom Karibu Kenija - dobrodošli u Keniju.

Kenija pruža sve što se očekuje od Afrike: drugu najveću planinu na kontinentu, brežuljke, visoravni, pustinju, okean, plaže, koralne grebene, tradicionalnu plemensku kulturu, lokalne kulinarske specijalitete. Ono što je poseban kvalitet je priroda, obilno rastinje, uredjeni prirodni rezervati, karakteristični primerci divljeg životinjskog sveta. Keniju mnogi smatraju najboljim mestom za safari turizam.

 ОКВИР ЗА СЛИКУ

     Свака прича може да почне било где. И било кад. Ова која следи има најмање три могућна доба и места свог рођења. И много начина да почне и да се оконча. Рецимо, година је 1668, а град се зове Делфт. У њему двојица тридесетше-стогодишњака, у некој од крчми која је била поприште „тулипоманије" - доба када се једна луковица лале ту могла продати по цени ваљане куће, и преко ноћи, играјући на цветној берзи, постати богат - разговарају о нечем важном. У невеликом Делфту сви се међу собом знају, па тако и ова два посетиоца. Иако понекад пргави карактер тамошњег народа осликава изрека „Стотину Холанђана, стотину ножева", за њих предање казује да су били пријатељи. Први међу њима, Антони ван Левенхук, кога историја не би памтила да је остао само оно што му је било намењено да буде - трговац текстилом, свом пријатељу описује последње призоре што их је угледао кроз сочиво свог микроскопа.

Pitanje ne treba shvatiti olako! U ekstremnim situacijama, od toga možda može zavisiti i da li ćete prirodne potrebe obavljati u zatvoru ili toplini svoga doma. Da li ste reakcionarni ili moderni? - u stvari je pitanje koje bi moglo da bude izbor, a kako stvari ovde stoje, može biti izvor velikih nevolja.

Jedna vrsta priče je kada su se tvrdnje iz članka Bila Kviglija, koji uz njegovu dozvolu prevodim, pojavljivale u štajaznam tekstovima i izjavama Klajva Staforda Smita, poznatog međunarodnog advokata koji je zastupao interese nekoliko zatvorenika u konclogoru Gvananamo ili pak Endija Vortingtona, britanskog novinara, autora i blogera, kome je taj konclogor specijalnost, a sasvim je druga priča iliti new ball game kada te [iste] tvrdnje, u izjavi pod zakletvom [pdf fajl] za američki federalni sud, iznese pukovnik u penziji, koji je od 2002. do 2005. godine bio šef kancelarije [Chief of Staff] Državnog sekretara SAD, Kolina Pauela. Dakle, now it's official!

           Supruga i ja pokušavamo, evo već neko vreme, da naučimo sina da pređe ulicu.
Trebaće mu u životu.
Nije lako , danas kada ima toliko automobila, naučiti dete da bezbedno pređe ulicu .Uglavnom -  veoma brzo voze.

Nekada sam mogao u toj istoj ulici da postavim male golove i da odigram poluvreme do 3 sa ekipom, a da ne prođe ni jedan auto.
Sada nije tako u ulici jablanova. U stvari ,  ta

Sjedinjene Americke Drzave  su jedna od retkih zemalja koje ne slave 1 maj kao medjunarodni praznik rada iako se isti proslavlja kao sjecanje na radnicke demonstracije u Cikagu u suton 19vijeka. Demonstracije su se zavrsile prilicno krvavo .  Amerika se isto tako ne zeli mnogo sjecati neslavnog sudjenja sindikalistima koji, iako bez jasnih dokaza, su osudjeni na smrt javnim vjesanjem.

Prvi maj ne slavim ni ja. Ne zato  sto sam poslije deset godina u Americi postao antikomunista il nesto slicno, vec zato sto  je jedan prvi maj   u mom zivotu zauvijek ostavio trag  dovoljan

Sedamnaest vozila na raskrsnici, semafor ne radi, policajac leži mrtav na sred asfalta, jedna ruka mu je izgleda slomljena, drži je pod pravim uglom, a ona druga ukočena, skroz pravo, ambulantna kola i vatrogasna kola idu u suprotnim pravcima, jedan od njih mora da je zalutao, tramvaj, avion i konj čekaju sa jedne strane i daju žmigavac iako su prestrojeni za pravo, a kolona predškolske dece bez pratnje i biciklistička trka sa pratnjom nailaze sa druge strane dok se spušta rampa za voz.

Od skora je nasa mala brdovita zemlja na Balkanu uvela mogucnost sluzenja vojske za zene i nije nam dugo trebalo, jeste da je i Iran to uveo pre nas, ali ipak impresivno.

Pre nekoliko dana bio sam u Subotici. Dobio sam poziv da se kao svedok pojavim na suđenju u vezi policijske torture koju sam istraživao 2006. godine. Tortura nije razlog pisanja bloga, pa neću o tome. 

Razlog je serija neprijatnosti koje sam kao svedok u jednom sudskom postupku doživeo. Mislio sam da je uloga svedoka da pomogne sudu u pronalaženju istine, tako dragocene i potrebne. Mislio sam i da država ceni one koji žele da joj pomognu u tome. Ispostavilo se da nisam bio u pravu. Iznova i iznova se pojavljuju nove situacije u kojima uvek naivno verujem da je moguće pronaći