Za razliku od Evrope, Azija živi napolju. Od trenutka kad otvori oči pa do polaska na počinak, i mlado i staro nalazi se na ulicama. Napolju se radi, druži, uči, obeduje, drema. Zapadnjaka može da nervira nedostatak bilo kakve privatnosti, jer i njegova je ugrožena radoznalošću ljudi koji bi sve da vide, taknu, omirišu. Ali ako želi da sazna nešto o ovdašnjem životu, dovoljno je samo da izađe i pokupi gotove priče.

Toga ponovo postajem svesna kada nakon mesec i po dana napravim pauzu od pisanja i krenem na kratku turu do obližnjeg vidikovca.

Naša ekonomska politika je bez ideje i bez kompasa. Bez razlikovanja uzroka i posledica. Bez ikakve analize zašto nam se dešava to što nam se dešava. Onda nije ni čudo da se vrtimo u krug bez ideje o izlazu.

.. ili, kako je sve lakse nego mucnuti sopstvenom glavom, makar i pogresno...

Evo, ima vec neko vreme, a bogami i duze, svi pljuju po kapitalizmu. Drvlje i kamenje na liberalnu ekonomiju, slobodno trziste, demokratiju, ljudska prava, istoriju, geografiju... Smetaju nam ujedinjene nacije, evropska unija, smejemo se pokretu nesvrstanih, preziremo arapsku ligu, gnusamo se cionisticke zavere u srcu Vatikana. Srcu su nam prirasle kvazi-revolucionarne-kvazi-intelektualne 'mislece' novokomponovane (i po koja starogradska) opoziciono-principijelne gromade koje redovno i nadasve konzistentno na sve te opasnosti modernog sveta ukazuju jos od svojih profesorsko-akademsko-lingvistickih dana.

Autor izložbe: Predrag Azdejković

Kurator: Bogomir Doringer

Fotografija: Emilija Novaković

Inspiracija: Boban Stojanović i Belgrade Pride

- Da te pitam ali da mi stvarno kažeš.

Morate razumeti ekonomsku suštinu. Morate pročitati i znati sve zakone. Onda je sve jasno. Malo mi je bez veze da vam ovde držim predavanje sa primerima i o razlikama i koje situacije koji član pokriva i gde su problemi u primeni. Pročitajte tekst još jednom. Objašnjava suštinu. Ako vam nije jasno, onda ništa.

-

(blog posvećen našem prijatelju Treneru, a od stila ne smem da odstupam da se Free ne bi naljutio)

    Q: Šta ovom skupu vertikala u naslovu, horizontalno postavljenim, daje stabilnost?

    A: Horizontalno armiranje

E sad, dobro, mnogi od nas se gube u horizontalama pošto su se tamo, nama muškarcima nedokučivim putevima, našle i „klimakterične osvetoljubive zene", mimo svake logike, naravno, ali tamo su i integritet, znanje, poštenje, niti mnogih istina i slične „programske" konstrukcije pa se pre ili kasnije provučemo i po nekom horizontalnom putiću.

Mnoge od nas proces tog horizontalnog kretanja podseća na onu malu decu iz viktorijanskog doba koja su sa pet godina u rudnicima, u mrklom mraku provlačila prazne vagone. Morala su da budu mala deca pošto su tuneli bili uski. Radilo se prošireno radno vreme, odmaralo nedeljom.

I pored svog napornog posla u jezivim uslovima na pitanje šta im je bilo najteže klinci su često odgovarali: „mrak, mrkli mrak".

 Zdravo Krle,

Pričali smo bili nedavno o prevođenju Dilana.
Obećao si da ćeš da objaviš moj prevod, jer nemam autorsku opciju, pa ćeš ti moći da krtitikuješ, a ja da se preznojavam.

Knock, knock... ima li koga?  

Edit, 30.11.: zahvaljujem se Veranu Matiću na odgovoru. 

http://www.b92.net/info/moj_ugao/index.php?yyyy=2013&nav_category=166&nav_id=783750

Sanja, draga,

Nemoj da ovo pismo shvataš suviše lično, jer si ti samo posledica tragedije koja je zadesila novinarstvo u Srbiji. Uzroci su mnogo dublji i plašim se da ih ne bi razumela. Želeo sam da ti pišem već posle tvog prvog „teksta" o porodici Ognjanović i parama koje su ostale na njihovom računu posle Tijanine smrti. Međutim, to bi se verovatno svelo na lične uvrede, slične onima koje su čitaoci tvojih „novina" u svojim komentarima upućivali na adresu porodice koja je izgubila dete pre samo nešto više od četiri meseca. Zato sam rešio da još malo pratim tvoj „istraživački" rad, a da u isto vreme pokušam da saznam kako bi medij poput Bi-Bi-Si-ja propratio tu priču. Na taj način, možda ćete ti i tvoje „kolege" naučiti nešto.

Sastanak

Današnji dan provešćemo u Madridu. Prošetaćemo gradom, a prtljag ćemo ostaviti zaključan u vozu. Put ćemo nastaviti još koliko večeras, ali brojniji, jer nam se pridružuju kolege iz ovdašnjeg našeg poslanstva da svi zajedno, sojuženi u očaju, nastavimo putovanje ka zapadu.

Neutralni Portugal odobrio nam je tranzitnu viza pod uslovom da se ne zadržavamo dugo. Obećali smo im da ćemo otići čim pre, a zapravo ne znamo ni koliko će to vremena biti, niti kuda bismo odatle mogli uteći.
Mi smo stotinu i dvadeset izgubljenih duša na proputovanju kroz Španiju. Donedavna, pre nego što nam je zemlja kapitulirala, bili smo diplomate Kraljevine Jugoslavije na službi u Italiji i Albaniji. Nema tome ni mesec dana. Sada smo građani porobljene i rasparčane zemlje, izgubljeni u svetu. Sa sobom u bežaniju vodimo porodice, poslugu. Kompozicija našeg specijalnog voza krcata je.

- Na putu smo kome se ne vidi kraj - vajkao se Crnjanski dok smo pušili uz otvoren prozor voza.

ili

Kako su Hrvati potpisali kolektivno samoubistvo

Zatvara se jedina biblioteka za slepe u Srbiji. Jedina biblioteka u kojoj su slepi, ravnopravni među ravnopravnima, bar kako to Ustav kaže i nalaže, mogli da pozajme zvučne i knjige pisane Brajevom azbukom. Zatvara se biblioteka koja je postojala skoro sto godina.

Nema para. To je razlog. Doduše, očito ih još uvek ima za one koji vide, ali za slepe - ne.

U Srbiji je 12.000 slepih i slabovidih osoba. Još u vreme kralja Aleksandra se brinulo za čak i zvučne knjige za slepe. Ovaj put  Biblioteka Saveza Slepih Srbije "Dr. Milan Budimir" nije predviđena za dobijanje dela novca iz budžeta, neophodnog za njen dalji opstanak. Po prvi put posle četrdeset godina, u državnom budžetu za biblioteku za slepe nema para.

Za slepe se izgleda vraća vreme Filipa Višnjića i prenosne, usmene proze i poezije. Očito ima mračnije i od mraka na koji su i inače osuđeni.

Gradski čovek je biće tužno, od prirode amputirano. Danju udiše svašta i jede još sumnjivije pojave koje se lažno predstavljaju kao voće i povrće, a noću spava u buci, pod veštačkim svetlima. Ukratko, jad jedan, a možda i dva. Zato je san svakog aprirodiranog ljudskog stvora da se u nedra Majke Prirode vrati i zaspi u njenom dekolteu, uz pesmu cvrčaka i poj noćnih ptica koje ljubav ne naplaćuju.

Američki Monsanto je taman digao ruke od Evrope, kada je Evropa digla noge i odlučila da mu dozvoli izvoz kukuruza na njene teritorije. Ukratko: Evropska Komisija je Monsantu dozvolila da u Evropu izvozi svoj genetski promenjen kukuruz, koji se zove SmartStax. Naravno da se radi o »super kukuruzu«, jer isti nije samo genetski promenjen, nego je napravljen kao hibrid, zbir dve vrste već genetski promenjenih kukuruza.

[url] http://madebyabvh.tumblr.com/post/58787280442/animated-dobrosav-bob-zivkovic-54-original[/url]