zabraniće mi nanu i majčinu dušicu?

Globalni trud da se izvan zakona stave trave,vitamini i prirodni dodaci je već u tijeku, i već za 4 mjeseca će se kriminalizirati I zabraniti stotine prirodnih proizvoda u Velikoj Britaniji i diljem Europske Unije. Sve je to dio direktive koja je u EU akte uvedena još 2004.godine,  a koja podiže praktički nesavladive  prepreke protiv proizvođača prirodnih lijekova, zahtijevajući da ti lijekovi budu licencirani prije prodaje. Zahtjevi licenciranja su, pogađate, tako uređeni da gotovo nijedna biljka ne može ispuniti njihove zahtjeve

Zamisli nešto što je za tebe veoma bitno. Na primer, lični cilj koji za tebe stvarno predstavlja izazov. Koji, kada bi ga ispunio, bio bi siguran da je sve moguće u životu. Nešto što te pokreće. Nešto što je stvarno vredno tvog rada i truda. I što ga tačnije predstaviš u svojoj glavi, tačnije će se manifestovati, tako da budi precizan. I kada na kraju znaš tačno šta je to, dodeli mu simbol. Dodeli mu znak koji će da predstavlja ceo tvoj cilj odjednom. Tačnije, njegovo ispunjenje. Oseti ga celim telom kao da se sada dešava. Onda ga nacrtaj na papiru iz velike sveske i postavi ga ispred sebe na nekoj razdaljini. Na tolikoj razdaljini, i na toj visini, tako da bude realan. Ni preblizu, ni predaleko. Ni prevelik, ni premali. Potaman je reč. Potaman. Ono što je najbolje je da ćeš tačno znati mesto na kome treba da bude, bez greške...

30 godina... život je ono što nam se dešava dok pravimo druge planove, kako reče Džon Lenon u pesmi svom sinu Šonu.

Ovo je "kontrablog" libkonzovom blogu "O zelenašenju, kocki i narkomaniji". Pišem  ga zasebno, a ne kao komentar tamo, da bih promenio temu, na istu temu.

Švajcarska je zemlja čuvena ne samo po bankovnoj tajni, Davosu, Hajdi, siru i čokoladi, nego i po čestim referendumima, na kojima se odlučuje da li neka od takozvanih inicijativa ima da bude prihvaćena ili odbijena u parlamentu. Vest je obišla svet: na poslednjem referendumu prihvaćena je inicijativa koja se založila za zabranu dalje izgradnje minareta u ovoj zemlji.

Ne, stvari nisu crno-bele, ma koliko prizivale slatko likovanje svih otvorenih i prikrivenih mrzitelja islama, ili zgražanje pobornika ljudskih prava i verske tolerancije. Švajcarska je zgranuta više od svih posmatrača šamarom koji je dobila od - sebe same.

Još koliko dan pred referendum procenjivano je da će protiv ove nečasne inicijative, koju je pokrenula Švajcarska narodnjačka partija (SVP), glasati najmanje 60 odsto glasača. Dogodilo se suprotno - 57 odsto ih je glasalo za zabranu.

Prenosim vam tekst sa BBCSerbian.com. Skrajnut u senku frustrirajućih vesti o taksistima i vakcinama u Beogradu, klimatolozima i onima koji to nisu u Kopenhagenu, ovaj tekst slabo privlači pažnju - a u pitanju je vest koja uliva nadu da će boleština zvana rak za desetak godina biti zaista izlečiva, bez obzira na kojem organu i u kojem obliku se manifestovala.

 "Prekretnica" u lečenju raka 

Naučnici su u Britaniji po prvi put uspeli da utvrde mapu potpune genetske strukture dva najčešća oblika raka, koji se javljaju na plućima i na koži.

Ako je verovati pojedinim srpskim medijima, Ratko Mladić se, po svemu sudeći (a posebno sudeći po logici i iskustvu), pouzdano krije u Crnoj Gori.

Sve kriminogene institucije Crne Gore - vlada, pravosuđe, služba bezbednosti i policija - demantuju navode srpskih medija tvrdnjama da nema indicija da se Mladić nalazi na teritoriji Crne Gore, ne dajući istovremeno nikakve dokaze za takve svoje tvrdnje.

Međutim, srpski mediji, uz nesebičnu pomoć Ratka Kneževića i poslednjih nedelja posebno aktivnog Nebojše Medojevića, a na ogromnu radost crnogorskih opozicionih partija i nezavisnih medija, raspliću klupko kriminala na Balkanu i navode vodu na Đukanovićevu vodenicu. On čuva, mazi, pazi Mladića (i zove ga Đorđe) i time direktno sprečava Srbiju da ga konačno uhapsi i isporuči Haškom Tribunalu.

Радоје Домановић

РАЗМИШЉАЊЕ ЈЕДНОГ ОБИЧНОГ СРПСКОГ ВОЛА

Код нас има људи са врло великим положајима који ништа не мисле, а у накнаду за то, или можда из других разлога, почео је размишљати један обичан сељачки во, који се ништа не разликује од осталих српских волова. Бог ће знати шта је било да се тај генијални брав одважи на тако дрско предузеће - мишљење, јер се досад доказало да се од тог несрећног заната у Србији само могло имати штете:

- Чиме се поноси мој газда и остали његови суграђани, Срби? Зашто толико дижу главе и с надувеном гордошћу и презрењем гледају на мој род?... Поносе се отаџбином, поносе се тиме што им је милостива судбина доделила да се роде овде у Србији. Па и мене је мајка отелила овде у Србији, и не само да је ово отаџбина моја и оца мога, већ су и моји стари као и њихови, сви заједно, прешли у ове крајеве још из старе словенске постојбине. Па нико од нас волова не осећаше понос због тога, већ смо се ми увек поносили тиме који више терета узбрдо може повући, а ниједан во до данас не рече неком швапском волу: „Шта ти хоћеш, ја сам српски во, моја је отаџбина поносна земља Србија, ту су се отелили сви моји стари, ту су, у овој земљи, и гробови предака мојих.“ Боже сачувај, тиме се ми никад нисмо поносили, то нам ни на ум није падало, а ето се они и тиме поносе.

pomalo nostalgičan update jednog starog teksta u četiri i po slike

Slika prva

U filmu Geto – tajni život grada, autora Ivana Markova [1] glavni junak-narator Goran Čavajda – Čavke kroz priču o ličnoj emotivnoj istoriji govori i o istoriji mučnih godina između 1991 i 1995. u kojima se ustoličavao duh provincije koja je, sasvim izvesno, uništila urbani Beograd:

Čavke je roker. O sebi govori kao o pripadniku jedne izgubljenje i potrošene generacije. Ima trideset i tri godine i oseća se prestar da nešto novo započne a premlad da se pomiri sa onim što se dešava. Luta gradom (Beogradom), u koji je pre nekoliko godina beskrajno verovao, posećuje mesta gde se još uvek svira prava muzika, lamentira nad potrošenom energijom i vremenom... Glasno se pita kako je moguće da pobede oni koji nisu bili ni pametniji, ni lepši, ni talentovaniji, pa čak (u početku) ni brojniji. Pri kraju filma Čavke odlazi na jedan koncert tzv, narodne muzike. U sportskoj hali, na čuvenom “Poselu ”, okupilo se desetak hiljada ljudi. Bez mimike, bez ikakvog gesta, Čavke stoji okružen čudnom mešavinom veoma mladih i sredovečnih ljudi, dok najstrašnija muzika pokreće tela lica i gomile. Dok nije došao među njih Čavke nije bio svestan brojnosti i energije ovog paralelnog sveta. Osećao je kako se grad u koji je verovao topi i nestaje... [2] 

A samo petnaestak godina ranije ─ septembra 1979. godine Beograd je dobio svoj prvi kafić Zlatni papagaj, kasnije i desetinu drugih. Period između 1979. i 1985.godine bio je vreme novog shvatanja, tačnije redefinisanja termina: Urbano, Umetnost i Grad.

 Slobodan Tišma, Bernardijeva  soba, Kulturni centar Novog  Sada, 
 Novi Sad, 2011.

Čovek je skromno biće, sklono preživljavanju.
Slobodan Tišma, Bernardijeva soba

U suton u srcu, čuješ neku nepoznatu muziku
U suton, u suton, tajne su deo nas dok klizimo uz obalu
Okean pun je reči, pun je mačeva
Okean je tih i tužan iza sutona...
Slobodan Tišma - La strada, Okean

Pišta Petrović je autsajder, marginalac, u svakom pogledu suvišan čovek iz čije vizure Slobodan Tišma (1946), ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade, sigurno, zrelo, promišljeno, malkice melanholično, pokadšto nostalgično progovara o sudbini umetnosti u svetu kojim gospodare: licemerje, zavist, politika...

Nema Ferala! Nema mi Robija K.! Nije izašao, ne zna se ni da li će. Šta sad ja da čitam? Pridavili mi jedinu slobodnu novinu na Balkanu.

Hrvatsko ministarstvo finansija sačekalo Robija K. iza ćoška i istreslo mu džepove. A kako u njima nije bilo sedamdesetak 'iljada evara, koje su već iscedili, na sudovima, kojekakvi bezdušni dušmani, u ime uteha svojih duševnih i ostalih boli, ministarstvo blokiralo račun.

Nema

Sve svoje sitnice, sa Snupijima, od nepotrebnih svezaka i blokova, do čupavih olovaka i dlakavih futrola za naočare, uključujući čaše na cveće i tanjire na korov, ostavljam svojoj najboljoj drugarici, Gorici. Žmuu ostavljam decu i mačke. Aleksandra neka odabere koje joj se moje knjige sviđaju. Coletu ostavljam novu, registrovanu metlu, sa još važećom garancijom. Dejanu zalihu vina u podrumu. Nunetu i Tamari moje stare blogove. Gordanac dobija moje knjige recepata i iste zabeleške, a Vlasta plavi dušek, kum Kuki novogodišnju, veštak jelku. Sve ovo izjavljujem pomućene

»Veštice su ti skroz druga stvar«, odsečno će Baka Vedervaks.

»To je magija od zemlje, ne od neba i muškarci je nikada ne bi savladali.«

(Terry Pratchett)

Drage moje, ovo je za sve vas, koje ste ičemu vešte, nazvane – vešticama.

Meni su prvo govorili da sam baksuz. Zato što sam gledala nakrivljene glave i malo pritvorenih očiju. I nisam se pustila namamiti ili prevariti šakom bombona.

Onda sam napredovala.

Ovako je zvučalo prvih 80 sekundi Radija B92.

Danas je rođendan mojoj B92 i Mojoj najboljoj drugarici. I jedna i druga su mi ulepšale život nezaboravnim sekvencama. I jedna i druga u mom životu zauzimaju posebno mesto. Danas, u podne, B92 je napunila 19, a Moja najbolja drugarica više nema 23,5 godine, kao i ja upravo je stekla 24 godine.

A onog dana kada je Radio B92 otvaran...

15. maja 1989. godine u našoj redakciji u Domu omladine bila je trema do neba. Tonac Robert Klajn, legenda naša, vrteo se onako krakat između sastravljenog Verana i »ekipe sa drugog sprata«, tadašnjih naših vlasnika... na stolu je čekala flaša šampanjca, za koju se nije znalo ko sme da pristupi otvaranju, obzirom da smo se svi tako tresli, da bi pomenuti šampanjac mogli da dovedemo do čep-raketnog stanja. Ja sam stajala prilepljena uz zid i sa stravom gledala špajz, koji je godinama uspešno glumio naš studio, kako šljašti od jutarnjeg sunca i sve one koji su se u njega natrpali pretvara u neprepoznatljive senke. Negde u ćošku je čučao Saša Žigić, koji je trebalo da vodi prvi program novog radija.