„Ovu poruku obavezno uništiti nakon čitanja" - sećamo se ove rečenice iz ratnih, špijunskih, pa i ljubavnih priča i romana. Obično je poverljiv kurir prenosio poruku zapisanu na parčetu hartije od jedne do druge osobe, a ona je sadržavala i upozorenje da je treba uništiti (spaliti, sažvakati i progutati i to bukvalno) čim se pročita njen sadržaj. Ponekad je poruka pisana tajnim mastilom, koje se vidi pod specijalnim svetlom, određenim uglom gledanja, sa zagrevanjem i slično. Poznat je i slučaj pisanja poruke na glavi ošišanog vojnika, a onda čekanje da mu kosa poraste kako bi se poruka sakrila i prenela.

Kako spaliti ili progutati poruku u današnje vreme kada se one prenose elektronskim sredstvima komunikacije? Kako sačuvati privatnost i tajnost komunikacije? U ovom tekstu su opisani neki od aktuelnih sistema i aplikacija.

Slavenova porodica samo je jedna   od mnogobrojnih  koji su u Houston dosli iz bivse Jugoslavije. To februarsko predvece neko je kucao na vrata kuce i Slavenov otac, ne  sluteci zlo, uradio je ono sto uvek cini kad neko kuca u devet uvece. Bez mnogo razmisljanja otvorio je vrata.

Medjutim, umesto Slavenovih  prijatelja, na sta je otac prvo pomislio  ugledavsi  trojicu  momaka  ispred ulaznih vrata, docekao ga je uperen pistolj . Tek tada je Slavenov otac video da i drugi provalnik u ruci drzi kratku dvocevku, ali bilo je sad kasno.

Dok su dvojica  naoruzanih provalnika  Slavenovog oca vezivali  za stolicu, treci  je posao za njegovom suprugom, Slavenovom majkom.

Može delovati uvrnuto, čudno, neshvatljivo, nadasve neuobičajeno ali na sahrani moga oca nisam pustio ni suzu. A kada sam se vraćao sa veterinarskog fakulteta gde su uspavali Arku, plakao sam u tramvaju sve do kuće.

Voleo sam svog oca, baš sam ga voleo! Bio mi je najbolji prijatelj kojeg sam u životu imao! Bio je čovek u pravom smislu te reči. Srce i duša. Blag. Pametan, obrazovan, odmeren. Umeo je i znao da sluša druge. Pažljiv prema svima. Nije bilo kraja bivše nam domovine iz kojeg neko nije došao na njegovu sahranu. Od seljaka do Akademika. Satima smo u kapeli primali saučešća. Ja sam bio kamen stanac, nisam siguran da sam bio sasvim svoj.

 

 http://blog.b92.net/text/23039/TESKO-BOLESNA-DECA-UMIRU-POLAKO-I-NIKOGA-NIJE-BRIGA/

(odgovor na novinarsko pitanje)

Vi pitate koliko u Beogradu ima vrabaca i da li su i koliko ugrozeni? Moj uobicajeni odgovor je da to ne znamo, ali hajde da krenem iz pocetka i pokusam da rasclanim kako to da mi to ne znamo?
 

- Ja se slažem sa vama g. Rerden. Ali ja sam izabrao jednu specijalnu misiju.
Ja sam u potrazi za čovjekom, kojeg hoću da uništim. On je istina umro prije mnogo vjekova, ali sve dok u   ljudskom pamćenju ne bude izbrisana posljednja uspomena na njega, ovaj svijet neće postati mjestom dostojnim života.

- A ko je taj čovjek?

- Robin Hud.

(Ayn Rand, Atlas Shrugged)

 

Iskreno sam se obradovao uspehu koji smo postigli na nedavnom dvoranskom prvenstvu Evrope u atletici. Ne samo zbog toga što sam i sam bio atletičar, već i zbog činjenice da, imati atletske šampione znači imati sposobnu, zdravu i jaku populaciju. Nadao sam se da Ivana, Emir, Asmir, Jelača, Mihail... nisu usamljeni i da za njima dolaze nove generacije buducih šampiona. 

Rekoše jednom  prilikom u Simpsonovima: Zbog ovoga će rulja izaći na loš glas.

Novčanik mi je puniji plastike i sličica nego novca. Retko šta i plaćam kešom. Savremeno doba donosi platični novac i manje kontrole trošenja. Da imam za taksi i to neku kraću vožnju, da platim kafu dok nekog čekam i za par kesica sličica. To je sav keš koji mi je potreban. I 50 dinara da me podsete.

Još je bilo kukuruza po ulicama, pečenog i kuvanog. Verovatno negde u sred sezone jer jedan je koštao 100 dinara. Nije to mnogo ako imaš. U prolazu sam zastao da se častim jednim. Nije mnogo jedan ni kad si jeo. Ako si imao da jedeš. Dečkić koji je stajao na par koraka

 

Ovo su tri priče o životu koji neki znaju da cene, dok drugi nikako da shvate o kako tanak konac slučajnosti je okačeno naše postojanje. A naročito postojanje dece koja zavise od nas, odraslih.

Priča prva:

Na slici su šišmiši. Šišmiši koje je država Australija zamotala u ćebencad jer su u toplotnom šoku. Verovatno zbog onih strašnih požara.  Pošto su šišmiši sisari, australijska država je ovim malečkim bolesnicima nabavila i majušne flaše sa cuclama i verovatno šišmišovsko mleko ili bar njemu najbliži surogat. Zato što državi Australiji nije svejedno šta se dešava sa njenom decom, u ovom slučaju – šišmišićima.

 

Najkraće rečeno, Drugostepena komisija RFZO je ponovo odbila da na lečenje u inostranstvo pošalje šestogodišnjeg Aleksandra Jovanovića iz Kragujevca. Njegovoj majci su kratko i jasno rekli, usmenim putem, da mu leka nema. Da se tako nešto majci kaže treba biti junak. Ili bar imati srce manje od zrnca peska. Sećate se tog malog Aleksandra o kom sam blog već pisala? [url] http://blog.b92.net/text/23681/BIROKRATIJA-DECU-UBIJA/[/url] E, za tog Aleksandra sada se javnost ponovo u pomoć zove. Jer očito samo javnost može da mu pomogne da preživi.

Nakon pomenutog bloga, Aleksandar je ponovo pozvan na lekarski konzilijum na Banjici. I doktori, eksperti, sa ozbiljnim činovima u medicinskoj nauci, ovaj put u većem broju no prilikom prvog pregleda, su dali mišljenje da Sašu treba poslati u Švajcarsku na pregled, jer srpski lekari su iscrpli svoja znanja i mogućnosti.

Uprkos tome, Drugostepena komisija RFZO je ponovo odbila da dete pošalje u inostranstvo. Zato što, recimo, RFZO kaže da je glavna bolest koja uzrokuje deformitet Aleksandrove kičme i grudnog koša – nepoznata. Ali u istom dahu RFZO napismeno tvrdi i da je neizlečiva.

     Moj gost autor je bivša članica bibliotekarske sekcije (hihihi), nekad učenica, sada drugarica - pojačivač! Ako i naši najbolji đaci, na najvišim školama, ovako misle o nama, moramo ozbiljno da se zabrinemo. Ne odbijajte im na mladost, neznanje i neiskustvo, shvatite da se loše osećaju pored nas i menjajte se.

Menjajmo se dok još ima vremena. Ne na izborima, već duboko unutar bića.

     Dragi profesore,

    Pišem Vam jer Vam ništa ne mogu reći. Ne mogu Vam reći jer vi niste obično biće. Ne, vi ste nedodirljiva sila koja utiče na tok mog života koji nastojim da učinim što lakšim. Zato Vam se obraćam kao kosmosu, u prazninu, čisto zbog sebe.

 

Kad posmatramo talase na obali mora, misli nam obično odlutaju u pravcu beskrajnog i večnog jer - kaže pisac Mobi Dika - “meditacija i voda su venčani zauvek”.

 

Njutnova teorija univerzalne gravitacije, od svog nastanka pre 330 godina do danas, navodi se kao uzor logičkog i jasnog razmišljanja i zaključivanja. Ona kaže da se dva tela konačne mase uzajamno privlače