Stefano Roberto Belizari nije samo italijanski pop muzičar, osnivač i vođa sastava Elio e le storie tese, već i pisac šaljivih i satiričnih kratkih priča. Iz njegove najuspešnije zbirke, Centimetropolitanske bajke, odabrala sam tri priče, po mom mišljenju, dopadljive.

 Gost autor: st.jepan 

„Ne, Ilija, luda adžamijo, tebe hoće Arap prevariti!“

Mislim da ovaj potresni stih iz "Bolanog Dojčina" sjajno paše uz potresnu priču o Beogradu na vodi. 

Provincija? Ne volim tu reč. Pre svega što se upotrebljava u pogrešnom kontekstu. Neko je podelio Srbiju na Beograd i njegove provincije, odnosno delove Srbije koje pripadaju Beogradu a ne Srbiji. Rim je imao svoje provincije, a Srbija ima prestonicu i unutrašnjost. Balaševiću zbog pesničke slobode mogu da oprostim Provincijalku, jer zamislite kakva bi pesma bila kada bi se zvala “Devojka iz unutrašnjosti“. Ne, ovde nije reč o pesničkim slobodama

Jednoj ženi je potrebna pomoć.

Ja ne znam koliko u Srbiji ima ozbiljno gladnih, nagađam da se radi o stotinama hiljada, ili koliko ima ljudi na ivici gladi, gde me ne bi iznenadilo da ih ima preko milion, ali slučaj ove žena je težak do te mere da poprilično zbunjuje nas sa značajnom empatijom, a sumnjivom kombinacijom neopravdanog, skoro debilitantnog optimizma i manje kvalitetne mašte.

Sledeći članak u novinama je priča o njoj:

Kako Srbija ubija svoje građane <-- LINK

Aleksandra ne želi novčanu pomoć uz reči da se snalazi za sada i da je pristala na članak u novinama da bi podigla svest o problemima i siromaštvu u Srbiji. Ali traži posao, završila je Filozofski fakultet u Beogradu, smer pedagogija i njen CV je priložen uz ovaj blog. Svaka pomoć oko posla joj je od životnog značaja.

(gošća : Alava)

    Kada je Srđan Mitrović objavio tekst „Odgovori dece u beogradskim vrtićima“  tih dana sam se ubila tražeći ovu knjigu. Dobila sam je kao poklon razrednog starešine za odličan uspeh i primerno vladanje u V ili VI razredu. Bila je negde zaturena, a pošto sam se pre tri dana preselila, u selidbi sam je konačno pronašla. I sada je poklanjam vama.

     „Okreni jastuk“ je zbornik rukopisa dece iz Doma za decu i omladinu bez roditeljskog

Babaroga kruži Srbijom. Digla se u raznim oblicima. Ako ne prihvatimo nepristojnu ponudu, sledi nam višegodišnji zastoj na putu ka dobijanju kandidature za članstvo u klubu. A to će onda biti najgore strašno.

 I iako stručna javost smatra da im se ne treba davati na značaju citiraću još jednom pomenutog profesora – “tako doterivati istoriju, mogu samo zanesenjaci i pokvarenjaci. Vreme zanesenjaka bojim se da je prošlo, više je ovih drugih”.

Nije vam bilo dosta Pata Kondela i njegovih ideja? Evo onda još malo.

Ovo je nedelja u kojoj treba da se podsetimo da smo sisari, nedelja u kojoj treba da se podsetimo da se ne stidimo onog što jesmo, ni onoga što je Majka Priroda po našem pitanju smislila. Naravno da svi podržavaju dojenje, naravno da svi misle da je to najbolji način da bebe počnu svoj život, naravno da je to zdravo da zdravije biti ne može, samo...kad mnogi od njih to ne bi morali da vide, to bi bilo još bolje. Njihov problem nije dojenje, dojenje je divno, nego ona reč pred koju mora da se napiše »d'izvinete« - sisa.

"Kada više ne bude ni vas, ni vaše slave, ni vaših privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevača, trgovaca i nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je bilo."

Ovo će biti nabacano, jer sam se iznervirala, a kad sam nervozna možete da me hvatate i na zareze, na rusofilstvo, na antiamerikanstvo, na nepromišljeno, a napisano...baš me briga. Juče je kreten, kao što to obično biva pametan, povučen i u tegobama sam sa sobom, ušao naoružan do zuba u školu američkog gradića za koji jedva da je ko čuo sem onih koji u njemu žive, i pobio 20 dece. Brojkom 20 jer se tako bolje vidi. Dece stare od 5 do 10 godina. Ceo razred dece je pobio. Zamislite 20 dece ispred vas. Pobio je i 7 odraslih, njega ne računam, među njima i učitreljice koje su pokušale svojim telima da zaštite decu. Ubio je i svoju majku, bivšu učiteljicu, koja je i kupila pištolje kojima je pobio jadnu decu.

Taj masakr je samo jedan u nizu. Nema ni pola godine kako je ludak utrčao u bioskop i za sobom ostavio mrtve. I tako svako malo utrči neki neshvaćeni, a naoružan do zuba i pobije šta mu se na nišanu nađe. U trgovačkom centru, na fakultetu, školi, raskrsnicama...Ceo svet se zgrane, vest je par dana prva na listi najvažnijih, saučešća i suze...i opet.

Diplomirao je! Desetkom! Prestolonaslednik, vidi levo, je diplomirani politikolog Bečkog Univerziteta! Javilo mu jutros. Od tada sam u stanju euforične sreće u ime koje je stradala jedna činija, kvaka na balkonskim vratima koju sam snagom oduševljenja iščupala, nek je šrafi ko ume, briga me i za balkon...Srećna sam tako da mi nikako ne uspeva da zaustavim saseckani film koji mi se vrti po mozgu...Patetično? Možda. Možda čak i sigurno. Ali, to je jedino o čemu sad mislim. Uspeli smo jednog da izguramo, jeste da su ostala još dva komada, ali sad smo i mi iskusniji.

I bez obzira što mi basira u slušalicu i ima dva metra, i akademski je građanin sveta i svemira, ja još uvek ne mogu da zaustavim traku sećanja po kojoj on mili na sve četiri, tražeći zgodnu priliku da pojede ostatak pomade za ruke i slične ekstremitetne delove tela.

Evaluirate li ačivment participatora? Šerujete li mesidže sa lajne?

Pogledajte šta sam o tome govorio na TEDx-u u Novom Sadu.