Veća slika

Ovo je prva u niza slika koje slede na ovom blogu. Kao što ćete videti, svaka slika je poseban primer izuzetne lepote, svaka pleni bojom, formom, kompozicijom, i svaka je samo detalj sa površine Marsa. Sve te slike snimljene su kamerom visoke rezolucije (HiRISE, High Resolution Imaging Science Experiment)

     У свом есеју о Лази Костићу Милан Кашанин написао је и следећу реченицу: „Кнез Никола је волео људе, али мале.” Ова Кашанинова иронија најбоље разјашњава однос црногорског владара према свом тадашњем намештенику, данас изузетно цењеном српском песнику деветнаестог века. Наиме, творац вероватно најславније песме у нашој књижевности, Santa Maria della Salute, неко се време задржао на „двору” књаза Николе, као уредник службеног црногорског листа. Тај најмање плодни период у животу Лазе Костића протекао је мимо његових очекивања; моравши да се из разноразних разлога скрајне из Србије, овај песник поверовао је да ће ваљано ухлебљење и песнички плодотворну доколицу пронаћи у легендом опточеним црногорским брдима. На жалост, тамо су га дочекале беспрекидне цетињске кише и кнежево мушичаво властољубље. А тај његов судруг по перу, књаз Никола, није био спреман да признајући Лазину књижевну величину унеколико својој и науди.

Stiska se i traži da piški. Grabim je u naručje i kroz posetioce koji se nelinearno kreću hitam ka ćošku s toaletima kad ono - demokratija! Veliki izbor velikog tržnog centra - četvoro žućkastih vrata obeleženih sivim pločicama. Mučki wc, ženski wc, toalet za osobe sa posebnim potrebama i prostorija za majke sa decom. Pa, šta da radi otac sa ćerkom u naručju, struku vam dizajnersku!

Silueta dugokose majke (znači stereotip) kako drži bebu u rukama navede me da prvo tu kvaku zgrabim. Dobro vratima odmah na leđa nisam srušio tapaciranu tetku s ogromnim naočarima belog

Spomenik Kardelju u Ljubljani

Prije trideset godina, 10. februara 1979. u Ljubljani je umro Edvard Kardelj. Mlađim generacijama, to ime možda ne znači puno. No, u posljednje vrijeme, što pod utjecajem novih istraživanja o jugoslavenskoj povijesti (a naročito raspadu Jugoslavije), a što zbog pokušaja da se pronađe neka alternativa

Moja baba, ima to da priznam, pa se sad vi smejte staroj zeni ako vam volja - razumecu vas, ja tako gresan kakav sam, svako malo - je jedan od onih penzosa, zivela mi sto godina, koji se javljaju u emisije lokalnim Djokama Vjesticama, pisu pisma lokalnim rubrikama "Medju nama", pise predsedniku opstine, biskupu, poslovodji u lokalnom makisju, upravnicima PTT i Telekoma, direktorima javnih autotransportnih preduzeca, kablovskoj kompaniji, urednistvima TV stanica - uopste vodi jedan aktivan, tacnije hiper aktivan - gradjanski osveshten zivot. Pisma su izuzetno kratka i slovenski antitezirana,

Otvoreno pismo minuskulnim neprijateljima filozofsko-politickog i pravnog Diskursa nad Diskursima Vuka ibn Mudrost Al Promisao Jeremica, Ministra inostranih poslova, Filozof-naturalis-a, Kozmo-futurologa extraordnaire i Pretece Misli (sui generis).

Na pocetku: 

Tiborov kutak za zen trenutak: Svaki trenutak - dobar ili los - u zivotu zapravo je ucitelj. I to vrlo dobar ucitelj. To jest: sve sto nam se u zivotu desi - necemu nas nauci. Barem za one koji podpadaju pod reci koje nam belezi Sveti Matej Evandjelista:  qui habet aures audiendi audiat!

Ima li ministar Sutanovac pametnija posla nego da poput uspaljene tinejdzerke dopisuje sa ljudima sa americkog TV-a? Da stvar bude ludja od maturske ekskurzije u Prag sa senilnom matematicarkom, on se i ne dopisuje sa Celzi. On se dopisuje sa nama pretvarajuci se da se dopisuje sa Celzi. Jer, da se dopisuje sa Celzi, valjda bi joj, jel, pisao na njenom zidu, poslao joj e-mail, poruku... Poke? Pisao na engleskom?

Ali, ne, Dragan se dopisuje sa nama - vrlo predizborno, tvrdolinijski pritom.  Ima li Gagec pametnija posla? Ima. Recimo da nam saopsti ko je ubio gardiste na Topcideru. To

* UPOZORENJE RODITELJIMA

ovaj video klip moze biti nepodoban za maloletnike.

... kad vas lepo molim!

Svestan sam da su tu deceniju obelezili ratovi, ekonomska kriza i izolacija, ali ja sam najveci deo odrastanja i mladosti "odradio" u toj deceniji. Moje najdraze uspomene, koje cu pamtiti celog zivota, poticu iz te decenije. Mozda je vama bilo lose, zao mi je zbog toga, ali meni je bilo sasvim OK, najverovatnije

ili o propuštenim(?) šansama(?)

Priča iz mog života na koju me je iz nevezanog podsetio vajkajući komentar Vladimira Petrovića o propuštenim šansama: Gde bih ja licno danas bio da sam samo umeo da iskoristim (dobro ne bas mnoge, ali nekoliko) neke sanse koje su mi se ukazivale, he, he, he...

Imena i datumi poznati piscu (meni) i akterima.

Priča mi drugarica kako su njen komšija i njegova supruga usvojili dečaka. Kaže da je čovek presrećan, viđa ga kako se šetaju isped zgrade i kako se ponosi sinom.

Ja gledam zbunjeno i ne mogu da pronađem pitanje koje mi lebdi. Ona, kao da mi čita misli, govori:

- Rekli su im da je iz Vojvodine.

Ja i dalje paralisan, hipnotisan, nemo zamišljam scene...

-Jesam ti pričala priču o Tamari?

-?

-Tata, šta je to Jugoslavija?

Sedam i kusur godina se pripremam kako ću da odgovorim na neka pitanja koja će neminovno da uslede :koliko je to bezbroj,kako sam izašao iz stomaka, zašto Marko kaže da njegov tata ima dve piše...Sve sam mogao da predvidim , ali ovo nisam mogao ni da sanjam.

- Hm, ovaaaj... što ne pitaš mamu , vidiš da perem sudove. Ona ima vremena jer je baš završila zamenu svećica i produvavanje dizne.

- Ma ona