Ne mogu da se otrgnem utisku jednog prizora iz hladne zimske večeri kada sam na ulici ispred kontejnera za smeće, iza Skupštine u Kosovskoj ulici, ugledala mladu ženu romske nacionalnosti kako jednom rukom u naručju drži usnulu bebu, dok drugom pažljivo po njemu pretura. Pored njih je stajala i mala devojčica, lako obučena, ćerka verovatno, koja je drhtavim glasom pevušila neki folk refren. Osetila sam se jako loše gledajući usnulu bebu dok lebdi nad smrdljivom kantom i slušajući pesmu deteta koje cvokoće na hladnoći. Devojčica me je spazila kad sam prolazila pored njih, i ispružila ruku: "Daj neki dinar da jedem teta!" Nisam imala ni cvonjka u džepu, ali ni dan danas sebi ne mogu da oprostim što ih svo troje nisam pozvala kući i pružila im gostoprimstvo bar na jedan dan. Nisam sigurna da bi na to pristali, ali mogla sam bar pokušati.

Beograd je jedna od retkih prestonica u Evropi gde su vrlo vidljivi pojedinci, tandemi, pa čak i cele porodice, kako znalački, studiozno pretražuju ulične kontejnere i iz njih odnose najrazličitije stvari. Siromašnim grupama građana oni zamenjuju šoping centar, pijacu, supermarket; predstavljaju im nezaobilaznu stanicu, pa i glavni izvor snabdevanja. Na rizik od zaraze niko od "potrošača" se ne obazire, na smrad se čovek brzo navikne, a posle dobrih ulova brzo nestaju početnički stid i gađenje.

Gost - autor: Vukica Kotarić

(Vukica nema nalog na B92, i nešto nije sklona da ga otvori... ako bude zanimljivih komentara, to će je možda ponukati da to učini, nadam se...)

Zvala se Hermosa Diego... sa 16 godina, koliko je tada imala, izgledala je kao devojka koja je zašla u ozbiljan svet ženskih tajni, nevinog pogleda i naivnog smeha, ostavljajući bez daha svakog ko je ikad imao priliku da barem pet minuta udje u njen svet. Vitka, kako samo mogu biti devojčice toga doba, lako je koračala

Bilo je to krajem sedamdesetih kada je junak ovog bloga postao svestan potpune prolaznosti mode. Desilo se da je tog septembra dobio najpre nove farmerice koje nisu uske već više onako vrećaste a nisu ni indigo plave već onako više svetle; pa čitav dan nije mogao da se navikne da ih nosi jer mu se činilo da kad ga ništa ne steže u tim delovima onda nije ni obučen, a kada nisu obučeni, tadašnji dvanaestogodišnjaci su se osećali nekako neprijatno a ne kao ovi danas; a potpuni šok ga je tek očekivao sutradan. Tada je stigla - košulja, ali ne bilo kakva, nikako ne bilo kakva ! Gde je tu kragna, hteo je junak prvo da pita, gde su tu šare, hteo je drugo da pita, jer tu su bili neki patrljci onih dotadašnjih kragni, tek možda 5, 6 cm dugački, da li se to i zove košuljom uopšte kad u njoj možeš da potrčiš a ništa ne odskače o tebe i ne hladi ruke tamo bliže ramenima, a kakav je tek to dezen naopako jedva da se i vidi kako je sitan ko još nosi jednobojne košulje...

 

E, baš te jeseni su prvi brkovi nestali sa ulica.

Najvažniji događaji u kulturi u 2009.
Pregled događaja u 2009.

Lista od deset najvažnijih događaja u kulturi u Srbiji u 2009. godini, po raznim izvorima.

1. ZAKON O KULTURI - Skupština Srbije usvojila je poslednjeg dana avgusta Zakon o kulturi, kojim bi, nakon 17 godina, ta oblast trebalo da bude sistemski uređena. Neke od najvažnijih tačaka tog zakona, koji je izazvao brojne oprečne ocene i polemike u kulturnoj javnosti, jesu formiranje Nacionalnog saveta za kulturu, definisanje opšteg nacionalnog interesa u toj oblasti i poboljšanje

 Lepo je igrati se demokratije.

Danas se u Smederevu održava referendum oko izgradnje rafinerije sirove nafte. O tome sam već pisao.

Ovo je prvi put u istoriji da gradska vlast u Smederevu pita svoje građane da li žele ili ne izgradnju fabrike od strateškog značaja za grad i državu. Po ovome danas, ali samo danas Smederevo podseća na Švajcarsku.

Iako