Ni ovo nije blog o platanima. Već o nama. Setite se 1990-ih – tada smo gradonačelnika mi birali. I tada smo odabrali Aragorna, šumara, kojim se svi Ovi kite, a da mu ni do kite nisu. Onda smo zbacili mrski režim i doveli Ove na vlast (da, doveli, nisu oni sami stigli gde jesu, mi smo ih tu postavili). I nakon “demokratskih promena” (s kakvom samo tugom te reči stavljam pod navodnike), građani više ne biraju gradonačelnika, sada nam ga režim nameće.

Ovog

Kako izgleda biti pod ruskom okupacijom, građani zemalja istočne Evrope jako dobro znaju. U stvari, i Rusi znaju kako je to živeti pod ruskom vlašću. Mi Srbi volimo da učimo samo na sopstvenim greškama i smatramo da bi nam dobro došla jedna čvrsta ruka - naravno ruska.

Kad je padao komunizam u Evropi, Srbi su odlučili da budu njegov poslednji bastion. Kad je svet rekao da će nam uvesti sankcije, verovali smo da će Rusi staviti veto, a oni glasali ZA. Kad je NATO pretio da će nas bombardovati, mi smo se uzdali u braću Ruse i njihov S300, koji bi nas kao spasao. Kad smo hteli da prodamo NIS, Rusi rekli - to je naše! Kad smo hteli da sudimo zlikovcima, Rusi rekli - ne damo ih.

Bertran Kanta (Bertrand Cantat) - francuski muzičar i ubica.

U protoku vremena.

1983.

1993.

               Dakle, na posletku, ispostavilo se da je problem mnogo kompleksniji nego što sam očekivala i da, ma sa koje strane pokušala da ga sagledam, nikako nisam dobijala jasnu i preciznu sliku, a umesto odgovora koje sam tražila, javljala su se sve nova i nova pitanja, da ne pominjem i sasvim neumesno pojavljivanje nedoumica i inih raznoraznih začkoljica koje mi, treba li to posebno naglasiti, ni malo nisu pomagale u mom naumu da stvari raščivijam i postavim ih na pravo mesto.

               Mislim, ja jednostavno volim da se igram rečima. Da ih premećem, okrećem, tumbam, da osluškujem kako zvuče, da im nalazim prava mesta u rečenicama, da ih izmišljam, da pronalazim nove, da pamtim stare... Nekako, to mi je jedna od najlepših zanimacija koju umem da smislim.

1. Prezime

1. Sve je relativno

               Dogodilo se to u ona dobra stara vremena kada su slave ponovo postale moderne i okupljale za svečarskom trpezom čak četiri generacije mnogobrojne rodbine tako da domaćini često nisu ni uspevali da se pošteno vide sa gostima koji su stizali u talasima, pa je trebalo, sve po propisima, izneti slatko i 'ladnu vodu, rakiju i kafu, pa predjelo, supu, sarme, pečenje, salate i sijaset sitnih kolača, i pri tome paziti da uvek u čašama bude dovoljno piva, vina, špricera i žutih i crnih sokova...

Ovaj tekst je inspirisan pojedinim komentarima sa gordančevog bloga o Higsovom bozonu, i to onima koji su se onako više pobočno oslanjali na temu.
Samo što ovo nije blog o "božjoj čestici" , ovo je blog o bogu samom.

Ambiciozno, nema šta ;)

 (Malo smo se prepirali oko toga ko vishe zna o Arsenu, pa je moj oponent seo i skocako prichu, te vam, na osobito zadovoljstvo, iako mi je ukrao temu, predstavljam KRALJA MAJMUNA.)

Davnih šezdesetih godina moja starija sestra počela je da mi pominje pevača čiji se neobičan glas čuo sa našeg radio aparata marke KOSMAJ. Arsen Dedić - mladi pevač koji je pevušio ili skoro pričao. Glas koji je moj otac posprdno nazivao „onaj što kobojagi peva". Zavoleo sam taj glas, te note i stihove. U početku samo zbog poverenja u sestrin ukus, a vrlo brzo i zbog sopstvenog uverenja.

Piše: Boban Stojanović  

(Autor teksta je bivši aktivista grupe Queeria, Zvonko Bogdan, koji je iz borda organizacija istupio nakon što je estradni lobby unutar pomenute NVO objavio intervju sa Jelenom Karleušom. Njegovo pismo prenosimo u celosti.)

Stvarno, ovo što se desilo na poslednjem Queeria blogu je nedopustivo.

Nekoliko dana čitam komentare i ne mogu da verujem.

Pa zar je iko mogao da pomisli da se ja, iz Queerie, javljam nekome ko ima samo srednju školu?

Komšijama sa višom školom ponekad, onako kroz zube, procedim: Dobar dan!

JA SAM URBAN.

I nisam seljak.

I da, slušam samo klasiku. Ništa Jeca, ništa Mina, ništa Seka, ništa Sneki...a, jok ja!

Isključivo klasika.

I to Dragana del Monako.

Pa makar padala pijana po sceni „Sava centra“.

Samo nek’je klasika.

- ideja teksta je malo priče o Budžetu za 2009., ali malko i nekako "po ivici" pristupa kako bi o Budžetu trebalo da se govori i piše, te na početku molim znalce i profesionalce da mi ne sude prestrogo zbog "elastične" upotrebe pojmova i definicija fiskalne politike, "kreativnog" tumačenja podataka i svega ostalog što bi uz bilo koji tekst o Budžetu trebalo da "stoji", a u ovom tekstu ne postoji jer je pisan motivom da je istina da je "upravljanje budžetom istovremeno i upravljanje državom" i jer znam da se o svemu tome zna u javnosti dovoljno malo da svaki znalac može manipulisati tuđim neznanjem (ili predrasudama) koliko mu volja, a da od takve manipulacije nikom dobro ne može biti, pa otuda predstavljanje budžeta za 2009. nešto drugačijim jezikom i kroz relativno retko upotrebljavane primere –

Pisala sam o budžetu i prošle godine, a sasvim sigurno da ću pisati i - sledeće, mada i mislim i verujem da ćemo i mi i svet na kraju 2009. izgledati potpuno, nezamislivo drugačije nego danas, decembra 2008. iz mnogo prethodno stvorenih razloga i uzroka, a prevashodno zbog činjenica da se nalazimo u fazi kreiranja potpuno novih ekonomskih i finansijskih okolnosti po kojima ćemo i svet i mi funkcionisati u narednim decenijama. Slično kao što smo svedoci da je sastanak u Bretton Woods 1944 oblikovao ekonomiju (i finansijska tržišta) čiji smo "delimičan deo" bili poslednjih šezdesetak godina, tako smo opet svedoci "ere regulacija" u ekonomijama gde je regulacija bila prilično nepoželjan proces. Mi, s druge strane - regulaciju i sve njene dobre i loše strane poznajemo kao sopstvene (prazne ili polupune) džepove.Javne finansije, dakle fiskalne politike, pa onda i pravila o "konstrukcijama" budžeta biće (manje-više) posledice tog novog dogovora naastupajuće "ere regulacija", kao što su to bili i budžeti prethodnih decenija. 

TV serija OTVORENA VRATA snimana je i emitovana u dve sezone, '94 i '95 godine i predstavljala je svojevrsnu kritiku posrnule srpske kulture i političke scene devedesetih godina, kroz jednu građansku ali sasvim neobičnu porodicu. Uprkos tome, premijerno je emitovana je na Prvom programu RTS, u udarnom terminu. Ovo ističem, jer nema te osobe koja je živela u Srbiji tada a koja se ovoj činjenici nije čudila.

 Povremeno se u novinama, blogovima i drugim medijima mogu naći komentari koji sadrže izraze kao “srpski gen“, ili  “proradio mi gen za inat “, ili, opštije “to nam je u genima“. Da stvar bude još gora, ima onih koji misle da bi eliminacijom ljudi koji poseduju neku nepoželjnu osobinu (‘’takvi su mu geni’’) ovaj svet bio zauvek

"Srbija i Srbi polako postaju narod koji se stidi svoje borbe protiv fašista".
"Postaviću to pitanje svojim koalicionim partnerima sa kojima imamo sporazum da negujemo antifašizam", rekao je Dačić

Zar Rusi moraju da ponovo oslobađaju Beograd i vrate mu 20. oktobar kao dan oslobođenja, zar Rusi moraju da nas vrate na put antifašizma, koji je kod nas potisnut u zaborav?

Na B92 nađoh tekst pod naslovom „Šta se sve proizvodilo u SFRJ?“, što me navede na razmišljanje šta smo sve izgubili a mogli smo imati i to i još više, i ne samo Srbija nego i svi ostali delovi SFRJ. Umesto toga, uništiše zemlju, uništiše firme i uz ogromne žrtve  napraviše od svih država neznačajne državice a od naroda sirotinju.

Većinu pogodi ona kletva imao pa nemao, samo mali broj koji nije imao sada ima, što ne znači ni da će oni stalno imati.