У годинама када је моја сексуалност почињала да цвета, моје постојање је престало да буде илегално. Последице претходног закона су се осећале свуда. У свакодневном говору, у анегдотама, у изостанку и јавних и приватних разговора на ту тему, у изостанку друштвених модела за обликовање сопствене сексуалности. У друштву где важи, закон може да роди мржњу, да је подстиче и подгрева, али је немоћан да је заустави.

Преко четири деценија мог живота, протекло је у ратном стању. У врло посебном ратном стању. У рату који се дешава на целој планети, који се дешава свакодневно. У рату који осцилира од успутних подбадања, преко озбиљних претњи и напада, па све до убистава. И назад. И тако у круг. Изнова и изнова.

Ovo što ću vam sada reći mogu samo prijateljima, porodici i vama ovde da kažem, da pokušam da olakšam sebi muku, i ne postoji mislim ništa drugo što bih mogla da uradim.

Kao što svi dobro znamo, računi se moraju plaćati do 10, 15, 20. u mesecu, kako koji. Od svih računa koje pošteno i na vreme plaćam, uključujući i TV pretplatu (dobro, hajde, znam da sam magarac), dva mi stigne pre 20. u mesecu. Komunalije sam dobila pre dva dana. Račun za struju za januar uopšte još uvek nisam dobila.

Ko zakasni plaća naravno kamatu. Recimo 20 dinara, ili tako nešto... To je stvarno smešno - 20 pišljivih dinara. Pa 20 dinara zato što nisam na vreme platila gas, jer mi nije stigao račun pre 15. februara, pa 20 dinara za telefon jer mi je račun stigao 18. februara... Pa nije ni to strašno, jel? Šta je 60 dinara? Pa tako svakog meseca... Ali hajde, nije ni to tako strašno? Pa tako cela moja zgrada... Nije i dalje strašno?

Sport prepun svakog  ..izma, ali je malo profesionalizma, malo viteštva, zdravog sportskog duha, jer se sve pretvorilo u bezobzirni način dolaska do novca.

Primitivizam, tradicionalizam, klerikalizam, nacionalizam, šovinizam, jeftini patriotizam, huliganstvo, a onda kriminal , korupcija, smeštanje, nameštanje, obračunavanja, razračunavanja, upucavanja, otmice, likvidacije, afere, umešanost političara i kontraverznih biznismena, povezanost međunarodne sportske mafije, dilovanje,dopingovanje, švercovanje........ samo su neke od svima vidljivih pojava u onome što se zove profesionalni sport u savremenom svetu i kod nas.

„Lumpenproletarizacija mladih ljudi najjasnije se ogledava u kafanskom i folklornom nacionalizmu, koji se onda ispoljava na sportskim priredbama i kolektivnim manifestacijama tog tipa. Stadioni i arene tako postaju mesta gde se akumulira nezadovoljstvo prekarizovane mladosti, koja je zajedno sa svojim roditeljima najveći “gubitnik tranzicije”.“ Treba razumeti da se sportisti, naročito fudbaleri, nalaze u jednom svetu u kojem dominiraju kriminalci i lihvari iz menadžerskih struktura, korumpirani kravataši sportskih organizacija i političari raznih profila, koji svi zajedno eksploatišu njihovu popularnost, računajući pre svega na njihovu nezrelost.“

Prolog:

Vozio sam se sa jednom starijom gospođom prema Novom Sadu pre nekoliko dana. U jednom od onih toplotnih talasa koji su trajali dva-tri dana. I baš konstatujemo koliko je zima trajala. I kako evo samo što nije proleće. I onda, negde iznutra, javi mi se preko poznat miris. Onaj koji mi svaku ćeliju prošara kada ga osetim u rano proleće. Onaj koji probudi drijade i nimfe iz zimskog sna. Prizove Sunce.

- Nije još uvek stiglo. Proleće, mislim. Znate, ima onog specifičnog mirisa u vazduhu kada osetite da je došlo. Možda je otoplilo, ali još uvek nije stiglo pravo

Ako osnovne jedinice našeg komuniciranja - rečenice jelte - čine iskre naše duše, onda mantra čini plamen. Odakle iskre lete.

Svaka rečenica teži da bude mantra.

Jer dok se iskre, minijaturne zvezde padalice, gase onoliko brzo koliko jarko svetle - plamen se oseća stalno.

I ako bismo mogli da otkinemo deo naše duše, verovatno bi voleli da mu nešto ovako kažemo... ili da on nama kaže...

  ... something ...

Ovog vikenda sam imao nešto više slobodnog vremena, pa sam skockao još jednu malecku aplikaciju za podršku narodnim inicijativama i peticijama. Ovaj put se radi o podršci za klasični proces - prikupljanje potpisa građana na javnim mestima.

Ideja iza aplikacije je da se, čak i u slučajevima kada se radi ručno potpisivanje, iskoristi činjenica da veliki broj građana sada imaju lične karte sa čipom (a imaće ih sve više), što može da em ubrza proces potpisivanja, em da ubrza proces provere u MUP, em da pojeftini celu stvar i za organizatore i za MUP i time utoliko racionalizuje i pojeftini državnu upravu.

Ovo je takođe i moj prilog (biće još :-) ) - viđenje kako bi trebalo urediti ovu vrstu narodnih inicijativa (tj. one koje nisu elektronske) novim Zakonom o referendumu i narodnoj inicijativi - u smislu liste ličnih podataka koje treba obuhvatiti, načina dostave potpisa i ličnih podataka (lični podaci u mašinski čitljivoj formi). Mislim da je u današnjem vremenu potpuno skandalozno dozvoliti da se lični podaci predaju u rukopisu i tako dramatično poskupljuje provera u MUP. Podatke prikupljene na način prikazan u ovom dokumentu je verovatno moguće proveriti u roku od sat vremena, jednom kada se podzakonskim aktom definiše jedinstveni format prihvata.

Горан Караџић - Kуки 

Као прводобитник Небојшине наградне игре, о чему друго има смисла писати него о наставку анализе Џибера нашег српског. Има их под овом капом небеском свуда и ни једна држава ни култура није их имуна (redneck, bogan, caipira, naco) али не знам ни једну у којој су тако доминантни као код нас. Због чега?
Усуђујем се рећи због морала или тачније због тоталне ерозије моралних и етичких норми:

- Пре свега не постоје никакве консеквенце за непримерно понашање. Штавише, задњих 20-так година клањали смо се "контраверзним бизмисменима" са кајлама и дугом деветком за пазухом а наравно и спонзорушама које иду уз њих. Бирали их у парламент, продавали им (поклањали) све што је имало било какву вредност. У потпуности је изостала јавна осуда, презир, непристајање...

 Intervju za emisiju „Opušteno“, TV Subotica, 23.jul 2016.

Razgovarali: Mile Tasić i Novi Nebojša Milenković

O izložbi „Mala čitanka vojvođanskog konceptualizma“, konceptualnoj umetnosti 1970-ih, vremenu i kulturi u kojoj su iza ideja stajali ideali, Slavku Matkoviću i umetnosti kojoj se posvećuje čitav život, Balintu Sombatiju, grupi Bosch+Bosch, novosadskoj Tribini mladih, tome zašto svaka generacija (umetnika) ima obavezu da se izbori za pravo na vlastiti bunt,

Najiskrenije rečeno, sinoć su mi ulepšali dan, retroaktivno. I današnji, gratis. Ekipa "Ringišpila" je skupila više novca no što su očekivali, ali još uvek može da im se pomogne da skupe još, ne bi li animirani, crtani film koji prave o Nikoli Tesli i o snu koji je osvetlio svet, bio što bolji i lepši.

Iz onoga što sam videla, verujem da zaslužuju da im se pomogne, jer i njihov san i san Nikole Tesle su svake, makar i najmanje, simbolične, pomoći vredni.

Negde krajem prošlog veka, intenzivno sam živela u Ljubljani. U rasejanju. Ono je uticalo na moju emotivnu stabilnost, na neobjašnjive sklonosti prema svemu što bi moglo da podseća na maticu, iako se tada u istoj nije dešavalo ništa što čovek ne bi trebalo da bez žaljenja propusti. Ono malo kao i ja rasejanih, sa kojima sam se družila, patilo je od iste boljke. Zbog toga smo delili zalogaje prošvercovanog ajvara kao prosforu, pravili večere od svega što je »od kuće« uspelo da prodje pored fitopatoloških, graničnih radnika, prenosili jedni drugima pakete, pozdrave, poslednje aktuelne porodične vesti, i naravno jedva čekali da se iz domovine pojavi neko koga bi mogli da ugostimo, da mu pomognemo i posle sat vremena druženja utvrdimo da smo rod rodjeni.

Umesto da, kao i svake godine u letnjem periodu, politički analitičari, kolumnisti, uvodničari, komentatori, glavni urednici i svi poslenici pisane reči, koji iole drže do sebe, odu na zasluženi godišnji odmor, a da Javni servis evropske Srbije, kao i svi TV kanali sa nacionalnim frekvencijama, repriziraju reprize, te da pomoćnici zamenika glavnih urednika i ono malo dežurnih novinara, čekajući da se pojavi Nesi, prekopavaju Srbiju tražeći zlatne poluge Kraljevine Jugoslavije i grob đenerala Draže, leto Gospodnje 2014.  nama, njihovim vernim gledaocima i čitaocima, nudi jednu novu strast i neponovljivo zadovoljstvo: Lov na stranačke doktore nauka. Ovih dana doktori nauka su sa naslovnih strana potisnuli gologuze starlete, svetsko prvenstvo u fudbalu i svadbu Novaka Đokovića, a doktorske disertacije su trenutno čitanija lektira od žitija turbofolk zvezda i najpopularnijih TV voditeljki, dok  dela klasika srpske književnosti nije vredno ni pominjati.

"Žestoke borbe danas samo bi ojačale vlast i mislim da to razume i (lider SNS) Tomislav Nikolić. Ako imate miran miting, održite govor i raziđete se, to može da ima efekat ukoliko imate program."

Dragoljub Mićunović 09.03.2011.

Ili prilog za mitomansku knjigu ' 5. oktobar u srpskoj književnosti ‘

Ljudi su trčali unezvereno po gradu. Nešto se čudno događalo. Na sve strane kola, ljudi, zastave, vatromet. Ne razuzdano, već nekako stegnuto slavlje.

Dakle, obavestila su nas prekjuče sredstva nam informisanja da će NIS uplatiti sledećeg dana dividende, što je za male akcionare (vlasnike pet akcija NIS-a) iznos od oko 322 dinara. (Bilo još manje ‒ oko 10 dinara ‒  za jednu akciju Aerodroma "Nikola Tesla" pre nekog vremena.) Da li zbog relativno malog iznosa, ili zbog nečeg drugog, moj slučajni raznorodni uzorak građana nije pokazao značajnu motivaciju, a ni informisanost. Ako ste od tih, slobodno čitajte dalje. :)