...- Milslim da sam ipak mrtva - rekla je Žilijet Froasi toliko glasno da joj se u trenutku učinilo da je to neki tudji glas i osvrnula se da se uveri da je zaista sama. I bila je sama. Stajala je, činilo joj se, čitavu večnost u nekom prilično sivom hodniku o kome u stvari ništa ne bi moglo da se kaže....

Odmah da vas upozorim, ovo je užasno dugačka priča, ne radi se ama baš ni o čemu aktelnom i u njoj nema ničega što bi moglo da zaintrigira prosečnog čitaoca (medju kakve spadam i ja) net sranica koji samo preleti preko tekstova ako nisu

 to je bilo možda neke devedesete, ili devedes' prve, kad sam pripomognuta od strane lica  koje je napravilo pesme koje sad puštam, otkrila waitsa i meredith monk, baška evropski film i onog prokletog fazbindera s njim... ne kažem, ima tu i dobrih stvari, čak bih mogla da potpišem da su dobre gotove sve. pazolini je hteo da mi skače po nervirima, mada opet kažem -  dobro je to. 

otkrila sam (isto tada) i praha - grad straha, i amsterdam odakle sam se vratila deblja nego što se prosečan jedvapunoletnik vraća s tog mesta, da duvam me mrzelo (kašljem, spava mi se i budem

 25. i 26. decembar

- Ovih dana koristim akumulator. Mnogo sviram, a i glasniji sam, pa bi se one male baterije brzo potrošile. Glasniji sam zato što sviram na trgu i nikome ne smetam, a veće su gužva i buka, pa i moram. Ovaj akumulator mi u kombiju služi i za punjenje baterija na telefonu i tabletu, a na njega prikačim i led lampu. A kada vozim, dopunjujem ga (sproveo sam jedan kabl iz mašine).

Nedavno sam vozio svoj prvi brevet (biciklistički maraton) i bilo je to stvarno nezaboravno iskustvo. Svašta se izdešavalo. Bilo je jakog vetra, kiše, umora, snalaženja u "prirodi", pa i malo suza na kraju (nešto u vezi s mojom decom i ovom medaljom sa slike). Ali idemo redom...

Jasikovac, mesto na Velebitu, iznad Gospića, sredina osamdesetih godina prošlog veka, objekat JNA. Rano proleće. Ja na grudobranu Republike, zato se tih dana i noći od Vardara pa do Triglava mirno spavalo. Dok se ne snađoh da radim u kantini, imao sam čast da objekat, je li, lično čuvam.

To se mesto od strateški vitalnog značaja (ne bi inače mene baš tamo poslali) nije čuvalo klasičnim stražarenjem već patroliranjem. Patrole su činile dva vojnika i pas. Ja sam se rotirao sa još dvojicom saboraca koji su dužili (uh taj izraz) pse. Ponekad bih bio sa jednim od narečenih, a kadgod bi njih dvojica (sa jednim psom) čuvali miran san nas ostalih. Da l' je tu bio još neko, ne sećam se baš, biće da jeste. No, ova dvojica su važna za priču.

U sredu će žrebom biti određene grupe Evropskog prvenstva za rukometaše, koje će se od 15. do 29. januara 2012. godine održati u Srbiji. I pristrasno, iz ugla novinara koji godinama prati i živi samo rukomet, i nepristrasno, iz ugla ljubitelja sporta, mogu da tvrdim da će to biti jedan od najboljih sportskih „iventova“ , koje je Srbija organizovala, a po broju stranih navijača, verovatno i najposećeniji od svih takmičenja u timskim sportovima unazad decenijama

Milan Nikolić

 

Najslađe je pisanje tekstova odmah po povratku iz pozorišta. Večeras je u Beogradskom dramskom premijerno prikazana predstava "Kelerabe su zdrave" u režiji Milice Kralj koja je ovu dramu i napisala. Reč je o njenom prvom komadu, kome se ni sama nije nadala, desilo se, spontano, u traganju za nečim što bi mogla da režira a da pritom uloge poveri upravo ovim glumcima.

Poslednji roman Igora Marojevića, Majčina ruka, čitaoca vraća pitanjima koja ne zastarevaju. Možda je ispravnije reći – „upućuje“ budući da  porodična istorija, kao blagodet ili kao balast, neizostavno postaje deo svake nove životne priče koja nastaje iz njenog okrilja. Ona može da odredi ili da proguta, da skrene ili sasvim uputi u jednom pravcu doživljaja sveta, ali uvek je tu. Interpretirana, naslikana rečima drugih, umekšana ili ocrnjena – u svakom slučaju na taj način prihvaćena – lako može da odvede u zabludu. Individualni zaron, a Marojević je oduvek za takve likove zainteresovan, riskantan je i angažuje celu ličnost. Pa ipak, „probijanje ljuske“ i postajanje čovekom među ljudima prvi je uslov istinskog prisustva u životu. Pomilovan ili stegnut majčinom rukom,  što otvara još jedan domen arhetipskih odnosa, junak pred čitaocima raste do sopstvene slike drugih i svog mesta među njima.

Milan Nikolić

Kad Marko Karadžić raspoluti kokos na Kostariki i napoji pregladnele starlete, srce prosečnog građanina Srbije je puno. Umotan u ambasador ćebe ispred tv ekrana u sobi koja će se zagrejati tek posle ponoći, on oseća da mu se vraća ono najvrednije. Ponovo se nada, ponovo, više konfuzno i stidljivo nego samouvereno i odlučno, razmišlja o sopstvenim sposobnostima, o onome što može da uradi sam bez obzira na okolnosti. Istina, lekovitije, nego kada Boris prisloni tri prsta na znak ganc novog Fiata. Jer, to je tek mogućnost i može, kao mnoge do sada, biti prokockana ili ostvarena na sreću i dobit odabranih. Ovaj prizor iz divljine koja paradoksalno nudi više šansi nego savremena Srbija poseduje taj neki robinzonski, stvaralački impuls stvarajući gotovo idealnu sliku slobodnog čoveka koji može sve, baš sve da počne iz početka.

 srcu Anadolije

Dom(aćini) u Kajseriju

 1-3. april

Istuširala sam se, spremila klopu i udobno se zavalila u fotelju ispred prozora četvoro-sobnog stana u centru Kajserija, s kojeg se pruža panoramski pogled na ceo grad i u pozadini planinu Ercijan koja se visoko izdiže iza poslednjih krovova. Na stočiću ispred mene pun tanjir makarona, do njega Efes od pola litre, a kroz sobu se lomi glas Ele Ficdžerald sa ce-de plejera.

Kopnena Odiseja

15. maj

Nakon dvadeset dva kilometra neprekidnog niza kuća sa obe strane puta koji vodi od Senakija do mesta Khoni, u ravničarskom pojasu Gruzije, izgleda da se naselje napokon proređuje. Ispred mene most, a s druge strane (opet) kuće i zidine zamka Nokalakevi. Ali zato se desno, pre mosta, odvaja makadamski put koji prati reku. Krenem njime. Trebalo bi da na obali mogu da nađem neko zgodno mesto za kamp. Zamak ću posetiti sutra jer već je kasno a i videla sam pred ulazom dvadesetak turista pa ne bih da se guram sa njima. Pogrešna procena, jer put naglo skreće posle nepunih pola kilometra i završava se pred kapijom jedne kuće. Bah, ajd nazad, pa u ponovno traženje.