Srk …

Listam novine, srkućem kaficu, pa tako saznajem sledeće vesti …

Srk …

Bugarski premijer je predložio našem predsedniku da i Srbija učestvuje u gradnji nuklearke Belane …To po meni znači samo jedno…da je u prethodnom periodu predsednik radio-aktivno za dobrobit gradjana obe zemlje …

Dok srčem prvu jutarnju kafu …

Srk …

Listam novine, srkućem kaficu, pa tako saznajem sledeće vesti …

Srk …

Vladajuća koalicija tvrdi da će izdržati ceo mandat …o narodu se za sada nisu izjašnjavali …

Srk …

Srbija bi u septembru mogla da dobije status kandidata za ulazak u EU … a ko će

- Svaka čast, imaš moju podršku. Ja sam i inače

Ah, svi ti pijani i drogirani muzičari. Taj večiti čopor devojčica oko njih uvek spreman da ih raskomada. Sve te njihove prelepe i uobražene žene-trofeji. Sve te pompezne i nadasve glasne pesme sa dubokim ali i dobro skrivenim političkim porukama. Sav taj pravednički bes neshvaćenih heroja. Sav taj nemoral po hotelskim sobama, sav taj haos po bekstejdževima. Sva ta droga i sav taj seks...

... sve je to samo dobra komedija.

Hroničan umor me je celo leto držao podalje od knjiga koje su mi na spisku za čitanje. Prošle nedelje sam se osetio dovoljno odmornim da nastavim (zapravo ponovo počnem) da čitam trilogiju Čalmersa Džonsona, koju sam počeo negde juna i to "naopačke" odnosno od druge knjige zato što Amazon ima čudnu politiku pakovanja i slanja knjiga. Elem, trilogija – Blowback, The Cost and Consequnces of American Empire, Sorrows of Empire, Militarism, Secrecy and the End of the Republic i Nemesis, The Last Days of the American Republic – je, pretpostavljam, ono po čemu je prof. Čalmers Džonson poznat široj publici. No, o tom potom. Juče uveče, neposredno pre nego što ću leći u krevet da čitam Blowback, onlajnirah se na kratko i na Tviteru videh tvit Democracy Now! "RIP Chalmers Johnson." A ko je Čalmers Džonson?

U moru tekstova tipa "ko (nam) je kriv?" i sličnim (pesimističnim) naklapanjima o 5. oktobru, evo

Samoca. Moje verni pratilac na svim putovanjima. Kada god pomislim da sam je se otarasio uvek zakuca na vrata. Uglavnom nocu, dok se u snovima setam po omiljenom Belom Gradu ona zakuca necujno i usunja se na prazno mesto pored mene u krevetu i udje u snove. Odjednom je Beli Grad prazan, moj korak je usamljen a ruka iz dlana je isparila. Biti sam, fizicki i psihicki je meni najveca kazna za sve lose sto sam ikada uradio. Od karme se ipak ne moze pobeci.

Mrak. Ni bele noci Sibira ne osvetljavaju mracne dane provedene u Gradu duhova. Okruzen svojom senkom koja me prati uvek, imam osecaj da me sunce zaobilazi. Moje lepo sunce koje mi se uvuklo pod kozu jos u Dalmaciji, i nastavilo da me prati sve do tropskih krajeva Jugoistocne Azije, sada me ne greje.

Igrom nenamernog slučaja sam namerno došao u posed ovog kompleta knjiga. U pitanju je rečnik svih znanih (i neznanih) umetnika sa celokupnim svojim repertoarom. Pored toga što sadrže biografiju umetnika, tu su i galerije gde se nalaze izložena dela umetnika kao i aukcije i cene za koliko su pojedina dela prodata. Jednom rečju sve što je vezano za umetnika. Jezik je engleski. S obzirom da sam pročitao šta me je interesovalo od ovih 20608 strana. Rešio sam da doniram ovaj komplet nekome ko će više i pametnije da ga koristi od moje malenkosti a ja da oslobodim metar prostora u ormaru za nove stanovnike.

U Houstonu,na radost malisana,te zalost  vozaca, je 4 decembra pao snjeg.  Leprsave Pahulje su  prava rijetkost u gradu cija se klima naziva sutropskom. U zadnjih pet godina snjeg je posjetio ovaj grad tri puta. Prije toga nije ga bilo   decenijama . Protivnici  teorije  globalnog zagrijivanja bi  ovu  neobicno  cestu pojavu snjeznih pahulja nad palmama meksickog zaliva sveli pod  efekat globalnog zahladjivanja.

Pahulje I palme nisu najveci contrast najveceg grada najvece savezne americke drzave Texas (ako ne racunamo Aljasku). 

Ako je New York prva asocijacija

Bilo je proljece devedeset pete. Ne pamtim tacan datum. Samo znam da je bio maj. Ostalo mi je jos koji mjesec do mog 19. rodjendana. Kad sam se probudio iz dvonedeljnog sna, ili ti kome, nisam mogao da govorim, nisam nista video i nisam osjecao svoje tijelo. Jedino sto sam tad imao bile su misli.  Bio sam siguran u dve stvari; da sam ranjen tog prvog maja I da sam mrtav.

Vidis, govorio sam sebi i u sebi,  nije tacno da kad ljudi umru ostane samo dusa. Ostane, bar za neko vreme i misao. Prokletstvo ili ne, misao je jedino sto  ostaje covjeku u predvorju smrti.

Zadnje slike mog zivota iz tog prvomajskog jutra bile su slike krvi i uzasa. Vrisak  majke cija je petogodisnja cerka docekala smrt u  njenom  narucju. Vrelina vlastite krvi  pomjesana sa strahom od smrti ciji sam hladan zadah osjecao na licu.

Krenula sam mojim starim Renoom4 od kuće. Nisam prošla ni par desetina metara, kad sam naišla na kraj kolone vozila, i skontala da je veoma dugačka , čim sam već nakon par desetina metara od kuće, došla na sam njen kraj. Opet rampa!

Ispred mene… automobila i raznih... do zaprežnih vozila …u tri reda! Kolona od skoro par stotina metara. Gužva. K’o da idemo u Evropu ili na more , a ne u centar Novog Sada! Svi stoje, nervozni k’o zapeta puška i čekaju start kao na trkama. Škrgućem zubima od besa. Čuje se neki neodređen pisak i … evo nadolazećeg uzroka