Juče je RTS objavila kratku priču o baka Smiljki Bajčetić sa Kosova.

Priča je disonantna u odnosu na patriotsku mustru naših medija kada je Kosovu u pitanju ali , bogami , i optužujuća za one koji su se „ubijali od vođenja brige o Srbima na Kosovu“ i naročito o novcu koji im je namenjen.  Nepatriotska i tendenciozna je  priča RTS-a jer rečju i slikom govori da na Kosovu ima onih koji od države Srbije ništa ne dobijaju, pa još kako dobija neku crkavicu od šiptarskih vlasti, i, što je još nepatriotskije, da joj pomaže komšija Šiptar. Bože, pa valjda je trebalo da bude priča o baki koju pomaže država Srbija i razne dobrotvorne organizacije i udruge, pa SPC, te kako je komšija Šiptar maltretira, ili kako je eto i ta baka jedna od onih Tačijevih Srba.

Za razliku od RTS, „Novosti“ su se potrudile da priča dobije patriotsku konotaciju tako što je izostavljeno ono što je nepodobno a naglašeno ono što će „jačati naš patriotizam“.

Dakle, evo šta je rekla baka Smiljka a RTS prikazala:

„U Plešini kod Uroševca Smiljka Bajčetić 20 godina živi sama, a poslednjih 13 u albanskom okruženju, bez ijednog sunarodnika u selu. Mesečno prima svega 45 evra. Pomaže joj samo komšija Avdija Mustafa.

Smiljka Bajčetić je među malobrojnim srpskim žiteljima Uroševca. Po okončanju rata pre 13 godina ostala je u selu Plešini zato što joj komšije Srbi nisu javili da odlaze, a sama se nije usudila, jer ne zna kako bi se snašla na drugom mestu.Smiljka već dvadeset godina živi sama, a poslednjih 13 u albanskom okruženju, bez ijednog sunarodnika u selu. Priča kako joj je veoma teško, pošto nema penziju, već samo primanja od svega 45 evra mesečno.Tih 45 evra je penzija koju joj daje kosovska vlada. Od vlasti u Srbiji ne dobija ni socijalnu pomoć.

Neki dan viđena je na RTS1 emisija „OKO“ i tamo se pričalo o Generalštabu i sudbini te urušene zgrade na raskrsnici Miloša Velikog i Nemanjine. U uvodu razgovora voditeljka je izgovorenim tekstom ličila na navijačicu kluba rušitelja jer je nastupila sa stereotipnim frazama oko toga da je zgrada inspirisana kanjonom Sutjeske i onoj bitci koja se tamo desila a dodade još da je zgrada posvećena Bratstvu i Jedinstvu što beše onomad. Zaista bezobrazno netačno, Arhitekta Nikola Dobrović tako što nije izjavio niti napisao o motivima nastajanja svoje zgrade. Tek mnogo godina posle izgradnje neko je usput izgovorio tu glupost, možda neki general mučen nostalgijom ali verovatnije neki od nadobudnih praveći politički poen u borbi za ili protiv komunizma što godinama beše u modi, pa i arhitektura nije bila mimoiđena. Uostalom, svako ima pravo da bubne glupost ali ipak na nacionalnoj TV, politički neutralnoj (sic!) postoji obaveza da se uvaže činjenice.

Stari režimi su mrtvi, ali na žalost, nisu pokopani, pa se Srbijom širi neizdrživi smrad.

On se naročito pojačava kada se upali televizor ili otvore stranice tabloidne štampe. Na sve strane razbacani ostaci prethodnih režima, koske koje sada služe za glockanje, odnosno za skretanje pažnje javnosti sa glavnih problema Srbije na sporedne.

Ogromna većina građana Srbije sa veliki nestrpljenjem čeka da učestvuje u kvizu »Želite li da postanete zaposlen?«. Umesto toga, i aktuelni režim nudi jevtinu TV zabavu, bajate kvizove i glupirity šou programe sa nacionalnom frekvencijom. Prema procenama stručnjaka, skoro milion stanovnika Srbije je nezaposleno, dok 300 hiljada njih životari u siromaštvu. Kako je krenulo, uskoro će u Srbiji postojati samo dve klase: ona koja se hrani u skupštinskom restoranu i ona koja se prehranjuje u narodnoj kuhinji!

Blog Vesne Pesic i Pismo Igballe Rogova

Teksas kao naš argument

Često čujemo argumente u odbranu Kosova koji nisu validni. Slušala sam radikale kako koriste pitanje „kako bi SAD reagovale ako bi Latinoamerikanci tražili da otcepe Teksas ili Kalifornija“, da bi nam predočili kako Amerika nikada ne bi pustula da joj „ode Kosovo“, a eto, Srbiji predlažu baš takvo rešenje. Podrazumeva se da SAD ne bi štedele silu da sačuvaju svoju teritoriju. Uzgred budi rečeno, nije loše znati da su Teksas, Novi Meksiko i Kalifornija pripadali Meksiku sve do sredine 19.

 

....biće optimalniji od prethodnog optimalnog....do mene nije došla nikakva informacija....ne želim da otkrivam ime, samo sam skrenula pažnju na problem....to se mora rešiti u vladi na stranačkom nivou....nije na policiji da to rešava....Srbi sa severa Kosova moraju....imam poverenje u naše sudstvo....Rusi su naša braća, Putin mi je obećao....ne

Za početak, želite li dečaka ili devojčicu?

Dr. Jeffrey Steinberg, doktor iz Kalifornije već nekoliko godina nudi mogućnost roditeljima da odaberu pol svoje bebe, putem tehnike koja se zove PGD -genetska dijagnoza pre implantacije.  Biznis cveta.  Roditelji mu dolaze iz najudaljenijih delova zemljine kugle (u većini zemalja ova procedura je zabranjena).  Izumitelj ove tehnike, Dr. Mark Hughes, takodje iz SAD, navodi da je njegova motivacija bila

Ana, junakinja ove priče, je uvek žurila.

Robert Smit, pevač grupe Cure, poklonio je

Dejvidu Bouviju fosiliziranog kameleona za

pedeseti rođendan.

Znate zašto.

Promene, mnogostruke, manje ili

više uspešne, obeležile su njegov život, i

naročito njegovu karijeru.

Videla sam negde podatak da je treći po

zastupljenosti na internetu od svih umetnika,

pa neću da vas smaram fazama kroz koje je

prolazio i likovima u koje je sa lakoćom ulazio.

O nečem specifičnom ću.

I kako da ja, usebiiznutra građanin ekvatorijalnožarkovrelog pojasa izdržim i preživim ovo što se dešava u Beogradu, zemlji Srbiji i šire???? Izgledam, k'o mongolska mlada, pardon mongolski mladoženja, što bi rekao Jelicin Žmu. Ponatrp'o sam na sopstveno mi zmijsko tijelo u sobi sedećeg, počev od dvoje vunenih čarapa tipa Sirogojno, potkošulju, crni statičnoelektričnopucketavi džemper, košulju od samta, što bi rekla da je živa tetka Mira iz Bosanske Krajine i povrh toga, ručno pleteni od strane ribareve žene sa otoka Malte a kupila ga i donela mi na dar moja draga tašta, ogroman vuneni džemper. I šta biva, šta se dešava?

Ili "Kad mi dođemo na vlast, mi neće' da palimo - mi će' da ubijamo bre i da isterujemo!"

Ovo iz naslova i ono iz podnaslova rečenice su iz  jedne "smešne" emisije. Rečenice smešno zvuče, ali oni ih rekoše - i bi tako (ali neću ovde nabrajati slučajeve gde se obistinilo ono iz podnaslova, dug je spisak a priča bi onda bila neka druga priča, samo politička, a gost pokušava da ne priča o politici koliko god to smešno i nemoguće bilo) Gost smešne emisije je izvesni Pota (Ljubiša Račićević) na Kosovu poznat slavom lokalnog ludaka (a ja mislim, nije

Iz dvorske kuhinje se još uvek čuo zveket tanjira, nakon nedeljne gozbe, kada je u dvorište stambenog zamka isteturao mladi vitez Jonas. Na glavi je imao teget cediljku, u jednoj ruci poklopac od supenog lonca, koji mu je ometao saradnju sa gravitacijom, a u drugoj konopčić. Drugim krajem pomenutog je bio privezan konj. Rasni, crven na žute štrafte. Jonas je prišao ogradi dvorca, pustio konja da pase naglavačke i, posle kraće borbe, uspeo da iz saksije kraljice majke iščupa pritku za cveće. Ostavši bez podrške, procvetala biljka se u trenu pijano nagla, i onda sobom prekrila vitezovog jahaćeg objekta. Jonas je motkom popravio cediljku na glavi, sasvim slučajno sačuvavši oči u paru, potom štit-poklopcem počešao nos i ponosno se upro o pritku unapređenu u koplje.

 

U senci „velikih", „epohalnih" vesti, koje svakodnevno liferuju tabloidni i pinkoidni mediji u Srbiji, odvija se puzajući, neobjavljeni rat stanovništvu.

Red. Vladavina prava. Zakon. Pravda. Institucije.

Društvo. Uzajmno uvažavanje. Etika. Moral.

Ljudskost. Skromnost. Saosećanje. Pravoslavlje. Vaspitanje.

 

 

Kad malo bolje razmislite, malo je poslova na koje čovek može da bude ponosan kao što je taj da bude "državni službenik". Na žalost, mnoge birokrate se ne ponašaju kao da su svesni da su oni tu da služe građanima, koji - izgleda da birokrate to često zaboravljaju - izdvajaju pare za njihove plate.

Nedavno sam se vratio sa putovanja po Srbiji prilično depresivan. Video sam ljude na terenu koji se veoma trude da donacija Svetske banke za razvoj jednog veoma siromašnog kraja da najbolje rezultate. Između njih i nekih ljudi koji sebe nazivaju "državnim službenicima" u Beogradu kao da ne postoji nikakva veza. Ovi drugi kao da misle da je njihova dužnost da zagorčaju život ovim prvim koliko god to mogu tako što pred njih postavljaju razne neopravdane i, ako mogu da primetim, glupe birokratske barijere.