Zanima li uopšte nekoga mišljenje tih...korisnika?

Iz mora komentara i pritužbi na ovu temu, jer ovo definitivno nije blog gde ćemo se  radovati tome što jeste postignuto – nego poređati šta nije, a i šta bi smo mi – Korisnici (zamisli bezobrazluka!) voleli ili mislili da treba, izdvojiću samo par...

Građen više kao hrt nego kao mačka, pouzdano je izmeren pri brzini od 105 km/h. Iako u zatočeništvu živi i preko 20 godina, u divljini je to svega deset: uništeni brojnim sprintovima, zglobovi stradaju te životinja umire od gladi jer više ne može da lovi. Govorim, naravno, o gepardu. Poslednji preživeli iz roda koji je, kako fosilni nalazi pokazuju, imao makar pet vrsta, uključujući mačku-sprintera veličine lava koja je stepama jurila pre pola miliona godina, gepard izgleda odavno juri ka konačnom izumiranju. Da li je zaista tako?

Polemika je oštra rasprava, najčešće u okvirima političkih, književnih, naučnih, religijskih ili filozofskih razgovora (dijaloga, diskusija) i retko se upotrebljava za nezvanične ili privatne razgovore, (tipa, da je uobičajeno reći: "imao/la sam polemiku sa...- pa neki član/ica porodice), za takve razgovore se češće koristi "svađa", "rasprava" (da ne spominjem kolokvijalne izraze).

Pa, u čemu je ustvari razlika?

Zašto i kako svi oni iz definicije reči "polemika" - polemišu, a svi mi ostali (a i oni u privatnim ulogama) se - samo svađamo?

Jednu od prvih razlika mislim da je dobro definisao John Stuart Mill:

"The worst offense that can be committed by a polemic is to stigmatize those who hold a contrary opinion as bad and immoral men."

Takav pristup se naziva i  "ad hominem" polemikom - napadaš čoveka, a ne ono što čovek govori.

Nameće se zaključak da se polemici - učimo, da mora da postoje sredstva i tehnike kojima je moguće steći - znanja i veštine za polemiku (mislim da nam treba i učenja, znanja i veština za "obično svađanje", ali to je druga priča).

Evo, upravo sam dobila od moje sestre poruku na FB koja me izveštava o poseti familiji u cilju obeležavanja slave SV. Jovana....moram priznati jedna od mojih omiljenih. Uvek me spopadnu neke melanholične misli kada mislim o ovoj slavi. Ona obeležava kraj sezone slava tako da mi je svake godine ova slava uvek nekako izgledala kao oproštajna slava za tu sezonu pa se iz ovog razloga uvek razlikovala od ostalih. I tako u sred tih melanholičnih evociranja uspomena na temu „al se nekad dobro jelo BAŠ“ sestra me preseče pitanjem „by the way....kakvo je to katastrofalno nevreme bilo tamo?“ i ja počnem da se smejem. Ni sama nema pojma koliko puta sam čula to pitanje u poslednja dva dana.

Svojevremeno je kontraverzni hrvatski "narodnjak" Marko Perkovic Thomson pjevao

"Sveti Ante ako si u stanju

Uzmi Stipu a vrati nam Franju."

Kako se cini  domoljubni  Marko bi mogao uskoro zapjevati:

"Sveti Ante bio sam u krivu

 Vrati Stipu i uzmi Ivu."

Odlazeci i jos uvijek aktuelni hrvatski predsjednik po sistemu "kakvih ima on je super" dugo je vremena slovio za umjerenog, neki su se usudili kazati "liberalnog" balkanskog politicara.  Svojom posjetom spomen podrucju Jasenovac te kritikom Katolicke crkve sto nema snage uciniti

1. O akciji “Hrana za sve” ste već verovatno čuli nešto. Ovde je bio blog na tu temu, ja samo ovde postavljam ponovo sve bitne informacije da se ne zaborave ljudi kojima treba pomoći. Sledi parče teksta sa ovog bloga:

Na Info liniji 011/301-20-60 dostupne su dodatne informacije

365 dana prošlo je od trijumfalnog trenutka kada je predsednik Barak Obama položio zakletvu i sa harizmatičnom prvom damom Mišel prošetao avenijom Pensilvanija, zasut konfetama, dok je čitav grad pulsirao energijom, optimizmom, nadom u novi početak za celu planetu. Današnji dan, godinu dana kasnije, ima ukus antiklimaksa, bar za američke demokrate. Republikanski kandidat Skot Braun odneo je pobedu u državi Masačusets, koja je, kao dom porodice Kenedi protekle četiri decenije sinonim za demokratsko uporište, i u Kongresu će zauzeti mesto preminulog senatora Teda Kenedija. Da ironija

Пред вама је једна трагикомична, наизглед безначајна прича, међутим која осликава још једну од низа подела Срба на Србе.

Причу Вам преноси гост блогер: Либконз

Najdraža knjiga koju sam u knjižari "Beopolis" ikad kupila jeste knjiga "O Prtku" - priča o dečaku koji je mnogo voleo da prdi, a jednom je tako snažno prdnuo da je sam sebe lansirao na Mesec. Nikad neću zaboraviti koliko se moja pokojna baba danima smejala čitajući je, dok je napamet nije naučila... još uvek mi u ušima odzvanja taj njen iskreni, grohotan smeh. Držala je knjigu stalno pored sebe, u krevet je nosila,

  koga interesuje moze svasta procitati u "debati" koja se poprilicno zestko vodi poslednjih dana a na temu "koliko kosta dinar"?

pred novu godinu dinar je malo "proklizao" u odnosu na drugu domacu valutu euro sto je naravno izazvalo nelagodnost kod velikog broja lica (kako pravnih tako i fizickih).

ocekivano, mnogi su se ukljucili u dobacianje i upiranje prstom, tj trazenje krivca.

neocekivano, rasprava je po neki put izlazila iz domena pristojnog (koga jelasicevi komentari za djilasa nisu iznenadili slabo poznaje jelasicev stil komunikacije).

na pocetku da kazem da je moj stav da nema krivca a nema ni nevinih. prica oko kursa podseca na karadjozov komentar oko proklete avlije "cim si ovde kriv si za nesto". s druge strane, krivice toliko svuda ima da je vecina "igraca" jednostavno bila primorana da vuce odredjene poteze. drugim recima, nevini su.

Neverovatno je šta traže sindikati javnih preduzeća, zdravstva, a i svi ostali "socijalno odgovorni". Po receptu onog nesretnog OKU - Opšteg kolektivnog ugovora: 15% topli obrok, 75% regres, 10-20% povećanje plate. Valjda videli od naših alavih bizmismena-privatizatora i političara koji bi u penziju sa 3 mandata staža. Vreme je izgleda da se otme koliko se može. A posle mene potop valjda. Zacrveni li se neko ponekad. One sidikalne vođe koje se pojavljuju na televiziji očigledno ne.

iza mog ogledala
ima jedan wonderland..

Uspeo sam nesto sto mnogi nisu uspeli pre mene.
Znam da zvuci neskromno, ali tastina je sasvim normalna ljudska osobina.
Elem, o cemu se radi.
Dva polariteta srpske politicke idejne scene, Petar Lukovic i Slobodan Antonic su me stavili u svoje tekstove.
Normalno u negativnom kontekstu (da je drugacije moram Vam priznati da bih se zabrinuo)

Primer prvi:

Pišu: e-Novine

Uočili smo jedan temeljni predlog koji će doprineti boljem razumevanju i sagledavanju

Tri hica u glavu iz neposredne blizine dok je spavao u kući u bogatom kraju u Meksiko Sitiju. Sutradan je, na Uskrs 1986., po novinama pisalo da se radilo o imućnom biznismenu. On je bio mnogo toga, ali ne i imućni biznismen. Oni koji su znali ko je u pitanju su, i nehotice, odmah primetili ironiju. Preživeo je sedam godina, tridesetih, kao lični sekretar, prevodilac i telohranitelj Trockog živeći i radeći s njim tokom izgnanstva u Turskoj, Francuskoj, Norveškoj i konačno Meksiku, ali je na kraju pao kao žrtva ljubavi, mada bi se pre moglo reći zavisnosti, svoje četvrte (ili pete, “u zavisnosti kako se broji” govorio je) žene. Ana-Marija Zamora, ćerka imućnog i uticajnog meksičkog advokata, koji je među svojim poznatim klijetnima imao i Trockog i Diega Riveru (a s tim i Fridu Kalo), je odmah po ubisvtu presudila i sebi. Komemoracije povodom smrti su održane na Harvardu, Stanfordu i Institutu Poankare u Parizu. Svaka od ovih institucija ga je smatrala (želela?) dovoljno svojim da bi ga udostojila ovakvim činom, iako je on najduži do svoje akademske karijere proveo na Njujorškom Univerzitetu, gde je svoj odnos sa studentima sumirao rečima “njih nije briga, a i mene nije briga”.