Pre neki dan naletih na jednu svoju staru sliku, koju odavno nisam video. Slika je sa pocetka osamdesetih godina, sa letovanja negde u Dalmaciji. Vetrovit, polusuncan, poluoblacan dan, stojim na rivi malog gradica, preplanuo od sunca, sa svojih dvanaest-trinaest godina, ali vec "izrastao" u visinu, tipican tinejdzerski pogled u svugde i nigde. Obavezan crni sorc, verovatno na nogama "starke" i pramenovi crne kose koji se lelulaju na vetru.

Prilicno sam se bio iznenadio kad sam se ugledao. Nije da nemam dosta slika iz detinjstva, mladosti i uopste, niti da nikad ne gledamo stare albume,

Dva puta do sada sam objavljivao kolumne Orhana Kemala Džengiza. On je predstavnik liberalnog-sekularnog dela turskog novinarstva. Pre više nedelja sam hteo da predstavim jednim tekstom predstavnika konzervativno-religioznog dela. Međutim, iz "tehničkih razloga" nisam bio online nedelju dana, a taj tekst Mustafe Akjola je u međuvremenu izgubio nešto od aktuelnosti [da se ne baci, prevod sam objavio na privatnom blogu]. Dobivši dozvolu da propagiram njegove tekstove, objavljujem jedan dragulj, koji mi je svojevremeno promakao jer sam u vreme njegovog objavljivanja bio u Srbiji.

Zamislite da vam neko traži pare za nešto što nećete, pa vam ih na silu otme.

A onda i od drugih uzmu pare (a ne bi trebalo jer su ih već uzeli od vas) i na kraju ni jednima ni drugima ne daju ono zbog čega su i uzeli pare.

To je nesportski (eufemizam od govnarski).

Verovatno se i vama dogodilo da krenete u svoju omiljenu knjižaru, u kojoj godinama razgledate i kupujete knjige, a kada tamo stignete sa čuđenjem konstatujete da vaše knjižare više nema.  Već desetak godina knjižare po Srbiji nestaju. U centru Beogradu prva je nestala Jugoslovenska knjiga iz Palate Albanija, a zatim su jedna po jedna nestajale Nolitve knjižare, knjižara Kultura, Rad i druge. Na mestima gde su nekada bile knjižare sada su parfimerije i butici modne i sprtske odeće i obuće. U neravnopravnoj borbi sa brendiranim parfemima, trenerkama i patikama knjiga je poražena.

Međutim, ne nestaju samo knjižare, već i velike izdavačke kuće i štamparije ( Prosveta, Nolit, Filip Višnjić, BIGZ ...).

Da li je reč samo o posledicama tranzicije ili su to znaci da je štampana knjiga, kakvu poznajemo više od pet vekova, u ozbiljnoj  krizi, ne samo u Srbiji, već i u svetu?  

Prvi put sam bila u poseti DFID (Odeljenje za međunarodni razvoj) timu i našim partnerima u Beogradu u decembru 2008. godine. Zadržala sam se samo jedan dan, jer sam u to vreme posećivala i Sarajevo i Prištinu. I kao što sam obećala vratila sam se da bih videla i mesta van Beograda, u kojima naši projekti dovode do pozitivnih promena.

90% DFID budžeta se direktno ulaže u siromašne zemlje, koje Svetska banka kategorizuje kao zemlje niskih prihoda. Najveća pomoć je uglavnom potrebna zemljama afričkog i

Generali su ocigledno u modi. 

Prvo se pre koju nedelju, ako li ne vec i mesec, zavrsila bruka sa generalom Vladom Trifunovicem. Tacnije zavrsila se drzavno sponzorisana shikana genrala Trifunovica, dok je bruka ostala. Ostala na drzavi, a bogami i drustvu koje je dozvolilo da mu generala Trifunovica posluze kao izdajnika, a djenerala Mladica kao heroja.

Sto je i najbizarnije u tom celom slucaju - jedan djeneral koji je sejao smrt i jedan general koji je omoguzio zivot, zavrsavaju u konacnici tako sto jedan zivi kao bubreg u loju na lovorikama nation-wide slave, dok drugi zivi

Moja baba Kaja je imala dve reči, kojima je dočaravala da je nešto gadno da gadnije biti ne može. Prva je bila pogan, kratkog, sasečenog glasa o, a druga je bila Turčin. U prvu su spadale sve boleštine, protiv kojih je baba Kaja tukla neumornu bitku bajalicama, melemima i gašenjem ugljevlja, elementarne katastrofe, većina insekata i svi gmizavci. U istom rangu bivala je i druga reč, Turčin, koja je obuhvatala sve Turke i to onako kako ih je baba Kaja zamišljala, kao i sve ono ili one koji su toj njenoj predstavi odgovarali. To što navedena baba  za svog dugog veka nije srela ni jednog Turčina, to nema veze. Baba Kaja je dogmatično radila na očuvanju kolektivnog sećanja, kačeći reč Turčin i tursko, na sve što valjalo nije.

Čudo jedno je ta higijena, a mora čovek ponekad i odeću da pere, a koja to mašina najbolje pere veš? Pa naravno bilo koja, samo da je iz uvoza i to po mogućstvu kada se dotera kući da stoji onako “na oku“ svima u komšiluku. Jedan ćosak mora da viri iz kartona, čisto onako da stvara zazubice (kao Ljubica na Bregoviziji) tom istom

It was Earth Hour (I learned today, a few days ex post facto). During this hour, we were meant to turn off all our electric conveniences including the lights, television, and phone chargers (I am not sure if we could use phones or not... I did not read the rules yet). And somehow someone was supposed to count all the kilowatt hours we saved during this hour.

Postulat koji stoji na početku ovog teksta je da nije moguće ne komunicirati. I stvarno, ljudska bića, ako pogledate malo (pa dobro, ne baš malo, već mnogo) bolje nisu u stanju da ne komuniciraju. Jer, i kada ne dobijete odgovor na pitanje - dobili ste odgovor - ne želim da odgovorim. Razlozi za to što neko ne bi odgovorio na vaše pitanje su, sa jedne strane tako subjektivni, a sa druge strane tako podložni situaciji da u njih nećemo zalaziti.

Iliti,

Udruženje građana "Dokument" i Građanska inicijativa "Majka Hrabrost" ostvarile su zajedničku saradnju, podržanu grantom USAID-a i ISC-a (Institute for Sustainable Communities), kao i doprinosima Agencije "Creative Gemini", Ebarta i kompanije Renault-Nissan, s ciljem proizvodnje 10 televizijskih emisija o problemima u srpskim porodilištima, načinu na koji je "Majka Hrabrost" u javnosti pokrenula debatu o njihovom postojanju i mogućem rešavanju, kao i onome što je do sada učinjeno i onome što tek treba da se učini. Projekat će biti realizovan do februara 2011. godine. Proizvodnja emisija biće propraćena posetama raznim gradovima Srbije u kojima postoje porodilišta, javnim debatama i javnim događanjima.

Od deset predviđenih emisija, jedna će biti uvodna, a devet će biti tematskog karaktera.

Uvodna emisija treba da predstavi suštinu opšteg problema, istorijat nastanka inicijative "Majka Hrabrost" i najavi posete gradovima u Srbiji u kojima će se održati javne debate i javni događaji. Ona će se emitovati na lokalnim televizijama, kao najava tih debata i događaja.

Devet tematskih emisija biće montirane od materijala snimljenih prilikom poseta gradovima Srbije. Gradovi koje ćemo obići su:

Autor: Rodoljub Šabić

Odete na spavanje kao Mađar, a probudite se kao Bunjevac. Ili zaspite kao Hrvat a probudite se kao Nemac. Odete na spavanje kao pripadne jedne nacije, a probudite se kao pripadnih druge. Možete li to da zamislite? Jako teško, zar ne?
Naravno, nije sporno da čovek može promeniti svest o nacionalnoj pripadnosti. Stavovi o tome odavno su evoluirali, od ultra-konzervativnih po kojima je ta svest objektivno determinisana, zadata i nepromenljiva, do savremenih po kojima je ona, pre svega, stvar subjektivnog osećanja. Ali, razume se, svest o pripadnosti nekoj

Primerak najviše kopnene životinje na zemlji stigao je iz grada u kojem je svojevremeno 16.000 policajaca ulicama jurilo Džordža, gde je košarkaš sa brojem 23 na leđima fascinirao ceo svet, ali i gde živi veliki broj pripadnika našeg naroda. Iz dalekog Čikaga, žirafa je završila u gradiću čiji predsednik voli da sluša Mocarta, a dobrodošlicu i doček simpatične životinje organizovao je jedan od aktuelnih srpskih kompozitora, poznat i po tome što zbog njegovog sukoba sa dvoje

Godine 1665., u februaru mesecu, jedan od najvećih fizičara sveta, Kristijan Hajgens (Christian Huygens), ležao je u krevetu zbog neke manje bolesti. U dokolici, posmatrao je dva časovnika s klatnom koji su, jedan pored drugog, bili okačeni na zidu sobe u kojoj je bio. (Hajgens je, inače, izumeo časovnike s klatnom i ovi su bili napravljeni po njegovom nacrtu.) Privuklo mu je pažnju to što su dva nezavisna klatna odvojenih časovnika