U kući mojih roditelja jelka se pojavila samo par puta.

Iz druge sobe sa televizije čujem: „Slobo, Slobo, Slobo...”. Mislim da je neki dokumentarac na jedanaestogodišnjicu od „Volim i ja vas”. Pogledam, kad ono miting Srpske radikalne stranke - viču: „Tomo, Tomo, Tomo...”. Neverovatno koliko slično zvuči. A ko će ga znati, s’ obzirom da okupljena napaćena raja izgleda isto kao pre 11 godina, verovatno neki slobonostalgičar po default-u urla omiljenu staru mantru.

Stojim ja tako na autobuskoj stanici pre nekih 11 godina i čekam famoznu 26-cu kod Kalenića. Dok čekam, kao i svi ostali, razgledam unaokolo ko će ga znati za čim. Ubijam vreme brojeći kocke na trotoaru od mene do ivičnjaka pri tome pokušavajući da pogodim da li će ih biti paran ili neparan broj. Okrećem se i učinilo mi se da mi je taj lik poznat odnekud... 

Sa druge strane stoji lice koje isto tako gleda u mene. Hmmmm, razmišljamo se obojica, znamo se odnekud. Sigurno. Tri sekunde previše i famozno dizanje obrve. Ni danas se niko ne seća ko je prvi progovorio.

Stravično postupanje prema lutalicama i napuštenim životinjama u Srbiji

Pedja Starcevic poginuo. Ivica Lazovic ostao dozivotni invalid a njegov napadac danas slobodan covek. Povredjeno na desetine ljudi. Smrkovi, Vodeni topovi, suzavac, Riot police. Hladnoca, strah... 

specijalci i opozicija, Terazije

24. decembar 1996. nije bio kao svaki drugi dan. Za mene, sada kada se osvrnem

Blog nije zivot. Zivot je zivot!

Blog je, kao sto vec i vrapci na wireless znaju, web log, iliti oline dnevnik. Autor iznosi svoja razmisljanja u vidu dnevnika. Sadrzaj se pojavljuje obrnutim redosledom od onog kako je objavljivan. Blog pruza istorijsku sansu citaocu da komunicira sa piscem. Nije retkost ni da autor bloga vodi diskusiju sam sa sobom, da olaksa sebi pritisak svakodnevnih stresova. Blog, po nekad, dodje kao sigurosni ventil i ispovedaonica.

Već petnaestak godina, dva puta godišnje, sam sebi zacrtam period čišćenja. Jednom u proleće (nikada precizno odredjeno) i jednom u kasnu jesen (posle kćerkinog rodjendana - od oko 10. novembra pa negde do Nove godine), postavim sebi poseban režim sa namerom da svoje raznim masnoćama i štetnim materijama opterećeno telo vratim u zdraviji status.

Otkud ovo?

Imam prijatelja, bolje reći poznanika (prolazili smo razne faze poznanstva), koga sam sreo 1984. godine. Bili smo prilično slične gradje - visina nešto preko 190cm, težina oko 93 kilograma. Već krajem devedesetih, on je prešišao stotku. Uveliko. Danas, mislim da ima preko 140 kilograma. Deca po busevima zovu ga "dete od kita".

Evo jos jednog self-indulge teksta.

Sezona je kuvanja za sve pare. Svaki kuvar koji drzi do sebe (i svog novcanika) je snimio prigodan Bozicni sou u kom nama, obicnim smrtnicima, daje primere Bozicne trpeze. Omiljena, zemaljska Nigella, Kitchen Godess, healthy size 14, ponosni nosilac brushaltera sa F korpama, nastupa razumno. Sunka u pivu od djumbira sa prilogom od kajsija u tursiji i pecenom bundevom sa gorgonzolom i nekom vrstom oraha (pecan nuts). Moja visestruka malenkost (daleko sam od celebrity, a i od F korpe, Boga mi) je isprobala recept

Ovo je blog za moga tatu i Draga K. 

Kad vec mogu drugi o svom slucaju na blogu svako malo, ajd jednom i moja malenkost. Sta sam do sad imali- Srbija do Tokija, a ja!?  LW do ludnice (VBP and advokatica), Jelena do Isidore Bjelice (BS), Jelena Milic do Maljkovica ( Petar jebote Lukovic), Jelena do Karleuse (DM), Jelena do premijera (Uros u jednoj od faza), Jelena, ko je ta ( Milo,  jos sam sitna riba da bi i u njegov vidokrug upala iako mislim da je on prepereka demokratizaciji CG), Jelena do Tadica ( moja cale letos na Kopu u ocaju kevi na uvce dok

Ne preterujem, bas je tako rekao - kišne gliste - i baš se brisanja poda setio. i ministar njegov Vuk Jeremić se smesio sa odobravanjem, i klimao glavom, isto s odobravanjem.

Odmah

Kod nas u Americi se slavi "onaj" bozic, sto je meni donelo par slobodnih daana i dosta provedenog vremena u sopingu. Ne stizem da dignem glavu od "Blagdanskog raspusta". Stalno me nesto Jovana i klinci organizuju. Premoren sam.

Sumiraju se rezultati minule godine, uporedjuje sa sa postignutim minulih godina pa sam, ne umem da objasnim kako, dosurfovao u arhivu vesti B92 i nadjoh ovo:

nedelja 5. jun 2005.

Prethodno je Vojislav

Ovogodišnja proslava Božića biće posvećena multikulturalnosti. Naše odeljenje je za temu uzelo Srbiju. Molimo da, ukoliko ste u mogućnosti, donesete tradicionalne srpske božićne kolače, tipične dekorativne elemente i narodnu nošnju. Snimaće televizija!!!

Znači: sitno pismo od učitelja veli da je moj sin najegzotičniji u svom prilično šarolikom razredu, pa je nama pripala čast da na godišnjoj školskoj priredbi glumimo tradicionalno-tipične Srbe. Nema nam vrdanja. Ko će ako nećemo mi? U ovoj školi mi smo jedini na visini zadatka. A vidim da je mali čitav slučaj shvatio veoma ozbiljno. Učitelj me ipak, nesiguran da ću pristati na saradnju, vabi mogućnošću da nastupam na TV-u u jeleku, vezenim čarapama i opancima!  

Dragi blogeri i još milije blogerke,

Moram vam se diskretno poveriti i šapatom dušu olakšati - od kada je krenula predizborna kampanja zapao sam u depresiju bez presedana. Muškarci, složićete se, odavno su prevaziđeni u svakom pogledu, dok na izbornim listama predstavljaju pretnju svakom poštenom građaninu - od kada su počeli da dominiraju političkim nebom Srbije nad njim se samo crni oblaci nadvijaju! Ko se još uvek seća onih

lipe, pile, selidbe i voda

varijacija na divlje patke

Naša ulica je mala.

Na Senjaku.

Bilo je deset kuća, kućica.

Bilo je tridesetak lipa.

Par topola.

Sto jorgovana.

Bile su šljivcige.

I ruže puzavice.

Latice,

Радоје Домановић

РАЗМИШЉАЊЕ ЈЕДНОГ ОБИЧНОГ СРПСКОГ ВОЛА

Код нас има људи са врло великим положајима који ништа не мисле, а у накнаду за то, или можда из других разлога, почео је размишљати један обичан сељачки во, који се ништа не разликује од осталих српских волова. Бог ће знати шта је било да се тај генијални брав одважи на тако дрско предузеће - мишљење, јер се досад доказало да се од тог несрећног заната у Србији само могло имати штете:

- Чиме се поноси мој газда и остали његови суграђани, Срби? Зашто толико дижу главе и с надувеном гордошћу и презрењем гледају на мој род?... Поносе се отаџбином, поносе се тиме што им је милостива судбина доделила да се роде овде у Србији. Па и мене је мајка отелила овде у Србији, и не само да је ово отаџбина моја и оца мога, већ су и моји стари као и њихови, сви заједно, прешли у ове крајеве још из старе словенске постојбине. Па нико од нас волова не осећаше понос због тога, већ смо се ми увек поносили тиме који више терета узбрдо може повући, а ниједан во до данас не рече неком швапском волу: „Шта ти хоћеш, ја сам српски во, моја је отаџбина поносна земља Србија, ту су се отелили сви моји стари, ту су, у овој земљи, и гробови предака мојих.“ Боже сачувај, тиме се ми никад нисмо поносили, то нам ни на ум није падало, а ето се они и тиме поносе.