Mrawlja posla

Stojim ja tako na autobuskoj stanici pre nekih 11 godina i čekam famoznu 26-cu kod Kalenića. Dok čekam, kao i svi ostali, razgledam unaokolo ko će ga znati za čim. Ubijam vreme brojeći kocke na trotoaru od mene do ivičnjaka pri tome pokušavajući da pogodim da li će ih biti paran ili neparan broj. Okrećem se i učinilo mi se da mi je taj lik poznat odnekud... 

Sa druge strane stoji lice koje isto tako gleda u mene. Hmmmm, razmišljamo se obojica, znamo se odnekud. Sigurno. Tri sekunde previše i famozno dizanje obrve. Ni danas se niko ne seća ko je prvi progovorio.

“Znamo se sa faksa – jel tako...”

“Jeste, jeste... sa vežbi kod one plave...”
 

Upoznavanje je trajalo oko 15 minuta. Chit-chata. Onako reda radi, počesmo priču o filmovima, umetnosti, glumi… čemu već… i nije nam previše trebalo da shvatimo da radimo na sličnoj talasnoj dužini. Tu smo se upoznali…
 

Ustvari je upoznavanje trajalo malo više od tog trenutka… Nekih šest meseci. Pošto je dogovor na kraju tog prvog susreta bio ovakav. Dolazi autobus, ja idem on ostaje na stanici i bilo je
 

“Ajde dogovor, da ne znamo jedan drugom ime. Makar dok ne odlučimo drugačije – može? Kad se vidimo na faksu, sve ok, kao da se znamo godinama, ali za sad da se ne upoznajemo.”

“Ok, deal!” – odgovori drugi. 

Sledećih 6 meseci smo se regularno sretali i ćaskali na najrazličitije teme. Pri tome nismo znali ko se kako zove. Nije loša igra. Vrlo je zanimljivo znati se sa nekim, a ustvari ne znati kako da ga dozoveš na ulici. To je od obojice tražilo da se nađemo licem u lice kada smo jedan drugom hteli da nešto saopštimo. I gledali smo nekako da nas baš ne presreću poznati. Da vidimo dokle možemo da budemo drugovi koji ne znaju jedan drugom ime. Prijatelji a stranci.

Sve je išlo ok, kako rekoh prvih 6 meseci. Dok me nije upoznao sa tadašnjom devojkom.

“Ovo je moja devojka.” Ona pruža ruku, izgovara ime, i ja stadoh zbunjen… Pa rekoh da prekratimo stvar – “Ćao ja sam Milan.” 

“Douh!” – reče on. “Sorry, ali mislim da je i vreme – Ja sam Mića.”

“Ja sam Milan, drago mi je.”

Devojka je stajala u čudu, gledajući u nas kao u zombije. Nas dvojica se pogledasmo i glasno se nasmejasmo. Objasnili smo joj posle.  

Poslednjih 11 godina Mića i ja se aktivno družimo. Imamo nikad napisanu knjigu: “Kazbulag i kule Slatibastana”. Svako u svojoj branši (ja nekada u glumi danas u edukaciji, on i dalje u vajarstvu i informatici) radi i dalje sve što je u našoj mogućnosti da se dete u nama nikada ne zaboravi. Svako od nas ima svoj posao, ali i dalje kada se sretnemo smo ona dva neznanca koja otkrivaju kako svet radi.

I ako ste čuli vic koji ide:

Šta Džejms Bond kaže kada ga pitaju koliko ima sati?

“5. 15 do 5.” 

Samo da znate – mi smo ga smislili. Vratio mi se nazad posle godinu dana 200 kilometara dalje od mesta kreiranja.

Dragi moji: Moj jako dobar prijatelj Mića Stajčić. Sadašnji i budući vajar iz Beograda. Slobodni umetnički strelac, jedan od najvećih kreativaca i free artista… Radi kao Mraw. Čast mi je što mogu da vam ga predstavim… Nadam se da ćete uživati.