Na trideset osmom nivou srednjeg dela Inter Megagalaktičkog Integralnog Raketoplana, Asa je netremice posmatrala Erda. Pitala se je li to moralo da se dogodi baš za vreme njihovog zajedničkog dežurstva. Ironija sudbine htela je da njen najomiljeniji pripadnik naroda Džil bude u ovom trenutku njen smrtni neprijatelj. Asa je zavolela Erda, a kako i ne bi, kada je poslednje četiri godine u svemu bila upućena samo na njega. Bez obzira na fizičke razlike, jedan muškarac i jedna žena za vreme dugih samovanja morali su se približiti. Sve te uspomene i naklonost bile su zbrisane jednim običnim signalom u komandnoj prostoriji. Nov, nenastanjen svet bio je otkriven. Oko sedam hiljada Evelonaca i Džilova spavalo je u svojim kapsulama za hibernaciju. Zajednički sistem za održavanje života i odmrzavanje isključivao je mogućnost sabotaže i genocida jedne rase nad drugom. Međutim, svako je mogao da pobije uspavane suparnike pucajući u jednu po jednu kapsulu. Zato su uvek postojala po dva stražara. Parovi različitih polova birani su radi bolje podnošljivosti. Ipak, taj zajednički projekt bio je u stalnoj opasnosti zbog poznate naravi Džilova. Njihovo izdajstvo bilo je očekivano. Imperativ širenja sopstvene rase, spojen sa krajnjom bezobzirnošću i sistematičnošću, oduvek su bile glavne karakteristike tog ratobornog naroda.

Imao sam pitomu lisicu, ali ju je pijani komšija prosto ubio

komšija, od preko puta, govorio je svojoj majci da će je otpratiti na Orlovaču

a onda je njegova vilica prva osvanula na banderi

pisalo je, između ostalog, ožalošćena majka Ružica

 Bio je mlađi od mene, gotovo dečak. Mršav, iscrpljen i uplašen isto koliko i ja. Gledali smo se samo nekoliko trenutaka. U njegovoj ruci je sevnuo nož. Bilo je: ja ili on. Bio sam brži. Zabio sam svoj nož u njegove grudi i osetio kako mu kosti krckaju i kako zatim oštrica lako prodire u meku unutrašnjost njegovih grudi. Krv je šiknula po mom licu, a njegove oči, do tada uprte u moje, izgubile su sjaj. Prvo sam pomislio: «Uspeo si, živ si!», a onda sam počeo povraćati, prvo ostatke hrane iz želudca, a zatim zelenu sluz žuči. Remarkov junak iz «Na zapadu ništa novo» u istoj situaciji je francuskom vojniku, nakon što ga je proburazio svojim bajonetom, i dok je ovaj još uvek živ gledao u njega razrogačenih očiju, rekao: «Ti si za mene bio samo ideja, apstrakcija koja je živela u mom umu... Ubio sam tu apstrakciju». I ja sam, kao i vojnik iz Remarkovog dela, shvatio da onaj nesrećni mladić nije nikakva apstrakcija već čovek, a ja njegov ubica.

 

Naravno da znam da nije pristojno prisluškivati tuđe razgovore. Ali, priznaću vam da danas nisam odoleo. Prisluškivao sam ih, i to ne jednom.

Ocekivano - sledi dvoboj...

Pozdrav svima i od mene i od Autora, 

 

Čovek u pozlaćenom panciru, htede da ustane, ali ga sveštenik zaustavi pokretom svoje mršave ruke. On uzdahnu i reče:
- Naš je zadatak da zabludele ovčice vratimo na pravi put, a ne da ih kažnjavamo; mada bi to, u ovom slučaju, bilo pravedno. To može da učini samo Bog! - brzo se snašao sveštenik.
- Zato sve zabludele ovčice šaljete pravo kod Boga, da im odmah sudi, kao da ne verujete da će ih ista sudbina snači i posle prirodne smrti. Verovatno je vrlo zaboravan, taj vaš Bog, kada morate toliko da mu pomažete - odjednom se oglasi Un.

Nastavljamo gde smo stali:

 

Osten koji je posle onog napada na Erika, počeo od ljudi da bude nazivan „Osten Budalasti" nađe utočište kod Ejolfa Žderača Bakalara, potajnog Hrišćanina, inače vrlo lošeg čoveka. On je bio jedan iz vojske kralja Osfifa, koga, ne tako davno, poraziše i pogubiše vilenjaci. Kao zakleti Hrišćanin do bezumlja je mrzeo Ullbjorna i njegovog sina, vilin-prijatelja. Međutim, protiv njih nije smeo ništa preduzeti, jer je u njemu još bio i suviše jak strah od vilenjačkih strela. On primi Ostena sa srdačnošću i produhovljenim milosrđem, koje su pripadnici te beskompromisne religije uvek pokazivale prema ubicama pagana. 

 gost autor: drzurin otac

 

 E.Munk - Melanholija

 

 ... F. Naliću, u znak zahvalnosti što                                                                                                    

mi je poslao notes za pisanje!

 

Kažu, vrijeme liječi sve rane. Nije istina!  Još to boli i još traje i mislim da nikada neće prestati boljeti ....

Kopala je baštu i pjevala: „Djevojka je sokolu zulum učinila, zulum učinila, goru zapalila....   i gorjela je gora i dva i tri dana, dok je dogorjela sokolu ...!“

Čovek je razumno biće. On ustaje ujutru da krene na posao. Kupa se vodom koju zagreva struja, iako već deceniju i duže ne moramo da trošimo struju u ove svrhe. Tu je i sapun sa reklame, koji bi bio duplo kvalitetniji i zdraviji da je novac kompanije utrošen na marketing iskorišćen za unapređenje tehnologije kojom se proizvodi. Zatim čovek odlazi na posao automobilom koji već 20 godina ne

Андрејевиће сам упознао на промоцији Исидорине књиге. Сећам се да је место у трећем или четвртом реду, одмах до њих, било једино слободно, па сам се ту и сместио, двадесетак минута пре почетка књижевне вечери.