Trave nikad dosta! (- da parafraziram Deku Praseta i još poneke)
Trava spada u monokotiledone biljke, ovu grupu skrivenosemanica mogli bismo pomalo laički nazvati i najsavršenijim biljkama, a svakako su najrasprostranjenije. Trava prekriva veliki deo naše planete, na njoj su najveće skupine najvećih kopnenih životinja. Što se tenisa tiče sezona trave je kratka, sam kraj proleća, početak leta i ćao, pa da ne dangubimo mnogo...

Svaki početak ima svoj svršetak i svaki svršetak je novi početak itakoto.

Mi smo ovde gde smo i hteli da budemo i zbog čega smo i došli bez obzira na sve okolnosti - borba za košarkašku medalju

U petak u 20:30 Srbija igra protiv Rusije za finale EP

Прва прича у књизи је последња прича пре бановања које је трајало дуго.Стицајем околности за ту причу  сам  искључио коментаре па бих волео да овог пута видим шта мислите о овом тексту.

Последња шанса

Zlo fašizma pobeđeno je u jednom času i taj čas zaista treba slaviti, obeležavati. 

Ali u Srbiji baš i nema mesta potpunom slavlju, jer tog časa nastaje nova nesreća, koja se samo krije iza one prethodne nesreće. Komunisti nisu bili antifašisti, već samo komunisti, kojima je demagogija o antifašizmu bila dobrodošla da učvrste svoju poziciju u javnosti, odnosno da izvedu društveni prevrat, što im je bio jedini cilj, u ratu i nakon njega. Za taj cilj su komunisti bili spremni na sve, u šta su pored ostalog uključeni saradnja sa fašistima, prizivanje i radosno dočekivanje rata u kome strada preko milion i po žrtava samo dve decenije nakon biloškog sakaćenja srpske nacije u Prvom ratu, zatim desetine hiljada pobijenih građana po okončanju samog rata ... 

Taman je naš perfektni pravosudni sistem nakon prikupljanja novih dokaza bio zakazao završno suđenje i konačno razotkrivanje političke pozadine streljanja premijera Srbije koje se desilo 12. marta 2012. - kad se pojavila niotkudašnja objektivna okolnost – sva suđenja su odložena do daljnjeg zbog epidemije gripa sa laboratorijskom oznakom xxx-19. Eto, neće pa neće.

Otprilike da ne prođe ni desetak dana a da ne ne pojavi neki tekst o IT-ju. Otprilike isto kao i vesti o nalazištima zlata, budućim rudnicima, milijardama ulaganja, zlatnim žilama na kojima draga nam otadžbina leži pred izbore bilo koje sorte.

Obično takve tekstove ignorišem, ali ovaj

- Мама, ја више нећу да будем Председник кад порастем.

- Не? Ох, сунце моје, а шта би да будеш онда?

- Председников брат!

,

Lauren Bacall,
Leonard Bernstein,
Judy Garland,
Rudolf Nureyev,
Gilda Radner,
...

Dragan Bujoševic je jedini direktor RTS a koji je posetio Nišvil. Došao je na koncert Josh Stone u društvu Jelene Milić, Vladimira Vuletića i Nebojše Krstića . Narednih godina Nišvil je bio prisutan na programima RTS-a. Pročitao sam mnogo tekstova iz zlatnog novinarskog doba Bujoševića . On je pročitao samo jedan moj tekst objavljen na sajtu “novinarionline” prošle godine.

Kako je reagovao saznaćete nakon istog teksta:

……………………………………………………………………………..

Narandžasto sunce njiše se na nebu kao odsečena glava, nežna svetlost rasplamsava se u klisurama oblaka, zastave sumraka lepršaju iznad naših glava.

Vlada mukla tišina i samo mesec, obuhvativši modrim rukama svoju okruglu, bezbrižnu glavu, luta pod prozorom.  

Plavičasti putevi proticali su pored mene kao mlazevi mleka koje je šiknulo iz mnogih dojki.

Zemlja je bila mokra od aprilske vlage. U crnim jamama blistali su smaragdi. Zeleni izdanci prošivali su zemlju sitnim bodom. I zemlja je odisala kiselinom kao vojnikova žena

Ko se seti, seti a ko ne, davno sam ovde objavio tekst u kojem sam napisao da bi u Ustav, u deo o ljudskim pravima, morao da uđe i zakon o pravu na OSAMU!

OSAMA i SAMOĆA su dve dijametralno oprečne kategorije!

Osama je nešto što je neophodno svakom čoveku, ženi i muškarcu. Posebno kada uzmemo u obzir galimatijas u kojem živimo i sveopću negativnu kakofoniju od koje ti se čini da će ti uši otpasti kao dudinke, da će ti mozak eksplodirati, da ćeš se raspasti na najsitnije deliće. Osama je način da budemo sami sa sobom, da uronimo u sebe odbacivši i za trenutak

je jedna od najgorih stvari/situacija u životu! Čekanjem čovek obesmišljava svoje postojanje, Beket je to maestralno prikazao u Čekajući Godoa. Istina je da smo bili primoravani na čekanje, onih devedesetih godina, ne ponovile se a evo ponovo se javljaju, ulaze na vrlo velika vrata, dakle, devedesetih godina kada smo ustajali u cik zore i čekali u već formiranom redu za litar mleka i kilo hleba! Bivalo je tada još mnogo kojekakvih čekanja od kojih mi se smučio život pa danas kada vidim više od tri osobe pred kasom u samousluzi, odustajem i odlazim u drugu, treću... No

od kakofonije se ne more pobjeć!

Evo npr juče, odlučim da napravim popriličnu turu, krenem kroz Blok, uspnem se uz nasip, siđem na kej i pravac toplana. Brat bratu nekoliko kilometara. E da, svratio sam do bankomata da podignem uvećanu penziju, ispred pošte se otegla redurina, unutra jedni drugima na glavama. Ispred bankomata pet penzinera, tačnije dva, računajući mene i tri penzionerke. Nisam nikada bio sklon prisluškivanju, uglavnom se isključim i nirvanišem ali juče nešto nisam baš bio svoj, te do ušiju mojih dopreše odlomci ili čak cele rečenice: Svaka