... spremna za trčanje" ... je kako je nekad davno bihejvioralni (Sprski?!) psiholog John Broadus Watson dotakao "bitnike" u nama, koji se, u stvari, kao ovce saterane u tor sabiju oko zajedničke teme, tačnije odvajaju od pregrejanog bitničkog da bi se još više pregrejali oko sabijenog objektivnog.

Od "verne reakcije na lekiće izabrane od strane drugih", kao jednog terminala fenomena objektivizacije, do drugog, gde se u blogovima o politici, političarima, četnicima, ustašama i sličnom ne zna ni ko pije ni ko plaća, čuči ostatak boljke zvane „indukovana svest o ‘značaju' objektivnih istina u našim životima".

Dobro, boljka se ne zove tako, ovo sam izmislio, iako ko zna da li sam i otkud maznuo poneki fragment pa ugradio u rečenicu, blog, ... - deo definicije amatera je, između ostalog, i pozajmljivanje tuđeg, često bez svesti o tome, uz ograničeno razumevanje, pa onda strasna odbrana nove, subjektivne konstrukcije povrh pozajmljenog, često strasnija nego što su je autentični autori branili u svom polu-subjektivnom svetu.

...  plutokratije zapadnog sveta.

Mnogi možda nisu ni čuli za događaje vezane za povod ovog bloga: u Americi je ponovo uhapšen Jeffrey Epstein, posle dal sad više od 15 godina od prvog hapšenja i simboličnog „zatvora" u koji je uglavnom samo dolazio da prespava, pedofil, multi-milijarder, super-pajtos Bila Klintona, vlasnik privatnog aviona od „milošte" nazvanog Lolita Ekspres, koji je razvozio „klijentelu" po luksuznim lokacijama gde su skupljane maloletne devojčice kojima je bilo teško da shvate šta se dešava i teško da pruže otpor - tako su i birane.

Polako se kristalizuje misao da sadašnji skandal vezan za Epseina može da postane najveći skandal zapadnog sveta ikad.

Полиморфизам "дан мрмота" алегорије је посластица, мисаона, инстинктивна и егзистенцијална.

Добро, сваки полиморфизам је помало и по својој природи self-referential,  пошто ми у другима и другоме, па себи, тражимо инспирацију, простор за позајмљивање и крађу, поклањање и поклоне.

Иако мени механика алегорије највероватније не иде много даље од филма "Groundhog Day", тј не сећам се, претпостављам да сви алегорију, тј "алегорију", осетимо по први пут као обавезно одело убрзо после рођења, и за живота нас она ретко напушта. Тачније, пре би се рекло да нам се она полако увлачи у кости и постаје део костура.

Да је свет праведнији било би интересантно посматрати како се алегорисјки шум помера у једну или другу страну, обојен на један или други начин, од културе до културе и од времена до времена.

Nedavno mi je skrenuta pažnja na ovaj tekst, sa sajta puls.rs, i ja ga, po savetu pametnijih i upućenijih od mene, postavljam na uvid blogozajednici.

Знате, ја не подносим Шекспирове комаде, међутим ваши су још гори!

Л. Н. Толстој, у разговору са Чеховим

Лав

Nešto što strašno podseća na život (Kratka istorija letenja u Subotici), Akademska knjiga, Novi Sad, 2019.

Preuzimajući identitet svog glavnog junaka - subotičkog pesnika, bibliotekara i konceptualnog umetnika Slavka Matkovića, osnivača slavne (neo)avangardne grupe Bosch+Bosch - istoričar umetnosti Nebojša Milenković napisao je, pre svega, roman o idealima. "Nešto što strašno podseća na život (Kratka istorija letenja u Subotici)" priča je o moći i nemoći umetnosti, o gradu (Subotici) i njegovoj najslavnijoj građevini, jednoj zemlji (Jugoslaviji) i njenoj umetničkoj sceni, o strastima, čežnjama i erosu kao telesnom ali i mentalnom iskustvu. Istovremeno to je i priča o subotičkim gradograditeljima ali i njenim samoubicama - kao "zaštitnim znakovima" ovog lepog grada. O pseudo-istorijama i fantastičnim povestima za koje u zvaničnim istorijama nije bilo mesta, a koje leže duboko upisane u kolektivne memorije stanovnika grada.

Glavni protagonista, Slavko Matković, protitip je antijunaka: idealista, nesnađen, dosledan, radikalan, svoj. Milenkovićev roman je i knjiga o pisanju i čitanju. Umnožavanjem identiteta, junaci iz knjiga koje čita nastanjuju svakodnevicu Milenkovićevog glavnog junaka koji upravo kroz igre zamena identiteta traži izlaz iz sve teskobnije svakodnevice jugoslovenskih građanskih ratova devedesetih. Iz drugog plana, sve vreme trajanja priče - nazire se Grad, zajedno sa svojom najlepšom građevinom. Neke nedorečene ljubavi i jednako misteriozne smrti...

Sećam se kao da je juče bilo. Šumadija. Vreo letnji dan. Vene kamilica uz seoski drum i titra jara. Na tarabu se nalakćuje baba Kaja i decibelima na kojima bi joj zavidelo seosko crkveno zvono, viče: „Od ovam! Od ovam!“ Mi prozvani, raspušteni i na čuvanje ostavljeni, izmiljavamo i čekamo nastavak. Baba popravlja pera na marami i krikom koji mrtve diže, pita: „Kuj će kuglov?“ A, kuglof joj je bio mrtva usta da ga jedu, recept je u miraz donela iz svojih rodnih Komarica. Mek ko srce devojačko.

„Volim te ćopavu“, rekao mi je Žmu i pogledao me s visine samilosno. Ovo „s visine“ nije bilo teško izvesti, jer od subote jedna od moje dve noge i ja ležimo poduprte jastucima. Toliko se vuče to ležanje i mirovanje na kauču da sam sasvim sigurna da će pilići uskoro da se izlegnu. Što se tiče prideva „ćopava“, tu se ljubav podrazumeva, jer je pomenuti odavno potpisao da će me voleti i u dobru i u ćopavosti. „Samilosno“ se manje odnosilo na moju fazu pundravaca u frasu od mirovanja, a mahom na činjenicu da mi je danas promocija knjige „Zovem se Mama 2“ koju sam jedva čekala i po prvi put je dočekala – ćopava.

Srećna, a možda baš i ne, Nova 1972. godina me je našla u dečijoj bolnici i uručila mi otužni bolnički paketić – u celofan spakovano sivo kamionče, kome je odmah otpao točak, knjigu bez reči, sa najružnijim crtežima ikada nacrtanim, i čokoladu sumnjive starosti, koju su mi odmah oduzeli. Verovatno zbog pomenute arhivske vrednosti,

Odma da se razumemo, hoću orden. Ne mora ništa sa merlinmornovskim najboljim prijateljima svake devojke, em sam devojkom bila u drugoj polovini prošlog veka, em nisam alava. Može skromnije, al da se sija i obavezno da ima nešto ukršteno. Naravno, da ima i vizantijski bordo pliš-jastuče, jer posle mogu da ga koristim za

Moj deda Jova je imao dva rodjena brata, Milana i Mihajla. Obojica su, posle puštanja iz nemačkog zarobljeništva, hteli da odu u Ameriku. Na njihovu žalost, ta brodska tura je bila jako popularna, tako da su karte bile rasprodate. Dede

Oni svojom interpretacijom pišu novu Bibliju, tačnije Knjigu postanja. Samo što u njihovoj Bibliji na početku nije više reč, već pogled. Po njima, ovaj naš, a i svaki dugi univerzum ili ne postoji ili egzistira samo kao mogućnost. Svaka čestica, a od njih je sačinjen čitav univerzum, može postati  stvarna tek ako i kada oni na nju usmere svoj svevišnji  pogled. 

Hiljade i hiljade kilometara prešli su  razgovarajući i šetajući po Dugoj liniji između Male sirene i svetionika koji obeležava mesto za ulaz brodova u lučki bazen. Najčešće u vreme belih noći kad sumrak traje gotovo do ponoći, a sunce, ispod samog horizonta, preplavljuje grad prigušenom plavkastom svetlošću, U tim razgovorima rodile su se mnoge ideje koje će u potpunosti izmeniti dotadašnje poimanje sveta i materije.  U istoriji nauke verovatno nije bilo tako bliske saradnje kao što je njihova, a svakako nije bilo plodonosnije.  Ipak, jedan njihov razgovor u septembru 1941. je naglo prekinut.  Naneta je strašna uvreda i to se više nije moglo ispraviti. Upravo taj nedovršeni razgovor imao je značajne implikacije u daljim globalnim zbivanjima.