Порука личне природе: Ако неко којим случајем ових дана види Ољу Бећковић - нека јој слободно поручи да убудуће стално зове само ову тројицу!

 

Onomad sam iz Elle dobila domaći zadatak-molbu da napišem tekst o novom feminizmu...evo ga: 

http://elle.rs/

Žene Silicijumske doline hodaju putem novog feminizma, na kome će se žene, pored društvenih, izboriti i za svoja prirodna prava...

U studiju jednog od najposlovnijih svetskih televizijskih kanala sedelo je šest-sedam silikonskih žena. Uprkos tom pridevu, sve su bile prirodne onoliko koliko to televizija sebi može da dopusti. Bez veštačkih erotskih izraslina, bez jake šminke, u odeći koje ima dovoljno da svojom deficitarnošću ne izazove bar težu pneumoniju. Silikonske žene iz one prave, poslovne, prekookeanske Silikonske – Silicijumske doline pobednice su u ime ženskog roda. One su šefovi firmi čija i sama imena zvuče kao tektonski potresi poslovnog sveta. Kroz njihove ruke vrte se monetarne cifre koje prosečan gledalac ne bi mogao ni da izgovori, a kamoli pročita. One biraju najbolje kadrove među najboljima i određuju strategije komplikovanije od bilo koje vojne ofanzive. One su dokaz da su žene dobile prvu veliku bitku feminizma i prelaze u novi napad, s ciljem da dobiju i rat.

Srećan vam Dan Žena drage sestre, komšinice, devojke, starice, zaove, majke, supruge (iako je ova reč oduvek zvučala kao da ima više od dve noge), šurnjaje, babe, tetke, sestre po metli, verenice, strine, ujne, ćerke, prijateljice, kume i sve ostale pripadnice ženske veroispovesti. Nema praznika kome se ne prebacuje otrcanost, potrošaštvo (bože, što ova reč čudno zvuči, prava li je?), naizglednost i sve ostalo čemu mašta da dovoljno prostora. Doduše, često i sa punim pravom, jer na ovaj dan cvećari ruke trljaju, a mnoge žene jedino tada dobiju malo reda radi pažnje. I upravo zbog toga što brojne pripadnice našeg roda još uvek žive u minulim vekovima, zato što se tretiraju kao niža bića svedena na upotrebnu vrednost, ovaj praznik još uvek treba obeležavati. A sad, kako će ko da ga slavi, to je već lično pitanje. Tek, još uvek nisu stigla vremena za žene dovoljno dobra da se 8. Mart spakuje u plakar, i prilikom prvog generalnog čišćenja odnese u prašnjavi podrum istorije. I pun krša koji bi neko već jednom mogao da sredi.

Zbog toga, mislim zbog 8. Marta, a ne podruma i spremanja, sam ja spremna da uvek doprinesem, shodno skromnim snagama mojim, proslavi dotičnog dana. U okviru kulturno-umetničke ponude i razonode. Zbog toga ću danas u danas u knjižari Delfi, u SKC-u (kad se samo setim kako sam u tu kulturnu instituciju svojevremeno i kroz prozore ulazila), imati promociju novim pričama dopunjenog reizdanja moje knjige »Od reči do reči« i ili naravno, maštovitom potkumu zahvaljujući, »Kako sam postala gusarska carica, stah i trepet Južnih mora«. Dotični događaj će početi u 13h po srednjeevropskom vremenu, u knjižari Delfi, gde će do tada biti održano nagradododeljenije najmaštovitijim autorima osmomartovskih čestitki do 300 karaktera. Pod uslovom da imaju nesvakidašnji karakter. Verovatno i poveću količinu prideva.

 

Osetim ja jutros da me nešto žiga u krstima, dušek li je, na vreme li je, od mladosti možda...kad ja na vesti, a ono – počelo. Vojvotkinja od Kejmbridža rađa. Konačno se setila da izađe u susret novinarskim hordama koje su, pred bolnicom, već počele da gube strpljenje.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zašto ovu porodicu žele da izbace iz Srbije, odnosno iz Novog Sada u kome živi? Ne insiuniram, pitam, jer mi ovo sve izgleda čudno. Zbog čega bi se neko ostrvio na porodicu sa troje male dece?

 Hello my name is Simon Wilson Philipino/American age 31, I’m a proud member of the Novi Sad community for over 3 years now, a business owner, a volunteer, artist & designer. I’m married to Evdoxia Seitanidou (Greek age 32) now for 8 years & we have 3 children Nathaniel age 6, William age 4 & Juliet age 2.

 

 Bila je to situacija vrlo retka u policijskoj praksi: imali smo pred sobom žrtve, priznanja osumnjičenih, materijalne dokaze i netaknuta mesta zločina, ali motivi se nisu mogli čak ni naslutiti.

   

 

         Stao sam ispred njihovih grobova i pokušao da zamislim tu fatalnu noć 22. juna 1963.godine. Ništa. Pokušao sam ponovo. Opet ništa. Moja imaginacija nije bila dovoljna. Ili sam ja loš pisac ili je ta misterija tolika da je neophodno imati maštu onog nenadmašnog, a ludog Edgara Alana Poa.

 

NIije teško zaključiti da je relativizacija dobra i zla, kao dominantna filozofska misao od antike do Spinoze, sa izuzetkom Kanta, postepeno prerasla u prihvatanje zla kao kosmičke nužnosti i zamajca istorije, pa do otvorenog veličanja zla kod Ničea.... ako je filozofija bistro oko sveta i so ljudske misli, onda i sami vidite u kakvom svetu živimo.          

 

Zašto je zamenik federalnog tužioca angažovao dr Fostera istraživača iz Tehnološkog instituta Masačusets, najvećeg trusta mozgova tehničkih nauka u Americi, pa i svetu? Mogući doprinos psihijatara, psihologa, sociologa, pa i teologa u razrešavanju slučaja Vestroud je bilo realno očekivati. Učešće pukovnika vazduhoplovnih snaga, također, ima smisla. O psihološkom oružju mnogo se govori i piše, a verovatno je bilo razumno otkloniti i sumnje, ma koliko one bile efemerne, u uticaj atmosferskih anomalija, pa i letećih neindentifikovanih objekata, jer ipak je to slučaj nepoznat u pravnoj praksi SAD u kojoj svakojakih zločina nije nikad manjkalo.

Odmah po povratku u Njujork poređao sam sve činjenicie koje sam znao o Fosteru. Nije ih bilo mnogo. Dr Harvi Foster, mladi i perspektivni naučnik, istraživač na Masačusets tehnološkom institutu, iznenada odlaže zajednički odmor sa svojom prelepom devojkom Rut Gerhart i prijateljima radi učešća u radu ekspertskog tima i odlazi u Vašington D.C. Sa Nilom Džonsonom, zamenikom federalnog tužioca, pukovnikom Kuperom, pilotom veteranom korejskog rata,  dr Dejvidom Rosom, psihijatrom i sudskim veštakom, dr Teodorom Litovicom, profesorom teologije i psihologije i Džejmsom Toflerom, šerifom okruga MekHenri, iz Vašingtona odlazi u psihijatrijsku bolnicu St.Paul, a zatim u Vestroud, okrug MekHenri, Severna Dakota. Vraća se u Boston daje otkaz u MIT-u i napušta svoj stan. Neutvrđeno vreme boravi u Beogradu, verovatno zbog istraživanja Tesline naučne zaostavštine, što se može posredno zaključiti iz razglednice upućene Rut. Fosterov nestanak 1963.godine zagonetan je samo za njegove studente, saradnike i prijatelje sa MIT-a i naravno za njegovu devojku Rut Gerhart. Međutim, pet godina kasnije za njim tragaju i agenti FBI. Šta se događalo sa Fosterom u tih pet godina, gde je bio, šta je radio i gde je sada, pitanja su na koje moram naći odgovore. Traganje za uzrocima misterioznog masakra u Vestroudu postepeno se pretvorilo u traganje za Fosterom. Boston, Vašington D.C, Sent Paul, Vestroud, ponovo Boston i Beograd jesu sigurne tačke na putanji kojom se kretala naučnička zvezda dr Harvija Fostera. Prema raspoloživim podacima do Fostera su vodila dva moguća puta. Prvi je vodio preko FBI, jer je očto da su tamo znali gde je Foster bio u periodu od 1963. do 1968.godine. Drugi put je bio pokojni Tesla i njegovo naučno nasleđe. Veća verovatnoća da ću nešto saznati o Fosteru je bio pokojni Tesla, nego vrlo živi FBI. Zato sam se opredelio da idem tim putem.     

Već nakon površnog listanja moju je pažnju privukla jedna kratka informacija. Dana 21. juna 1963. godine federalni zatvor Alkatraz je, nakon dvadeset i devet godina, prestao sa radom. Tog jutra sa stenovitog ostrva u zalivu San Franciska, poslednja grupa od 126 zatvrenika je specijalnim vozom transportovana u zatvor Sing-Sing, okrug Vestčester, država Njujork. U toj grupi su bili zatvorenici osuđeni na doživotnu robiju ili smrtnu kaznu pljačkaši, višestruke i masovne ubice. U jednom od uskih kanjona Kolorada, specijalnoj kompoziciji je tačno u ponoć priređena zaseda tako što su eksplozivom urušene okolne stene. Borba napadača, čiji je cilj bio oslobođenje zločinaca iz voza i policije trajala je dva sata, a završena je dolaskom helikopterske jedinice specijalnih snaga. Može se zamisliti kakva je napetost vladala i koju vrstu misli su imali putnici specijalnog voza dok je borba trajala. Tačka sukoba je tačno u sredini pretpostavljenog lučnog pojasa, a vreme sukoba se poklapa sa vremenom zločina u Vestroudu.

Zamenite tenk Kosovom, dajte imena Corporate coveculjku i... eto!

Partha je moj ortak with a passion for public speaking. Ima 40 godina i vec 4 je Direktor bolnice u Portsmouthu. Izabrali ga ponovo. Kazu da je vizionar. Napravio je jednu od najvecih reformi sluzbe za Dijabetes u UK. 

Kad god se vidimo, razgovor nekako uvek zavrsi na temi Kuda ide ovaj svet. Vec dosta godina, zbog uvecavanja znanja, napredovanja tehnologije etc u medicini (a i sire) trend je bio u specijalizovanju u kom jedan covek poseduje ekspertizu za jedan mikronski deo univerzuma. Medjutim, ispostavlja se da nam ljudi mikelandjelovskog tipa sve vise nedostaju.

Roman bi bio o ljudima koji žive ovde, malo u sajber prostoru, malo na teritoriji koja se nalazi u okviru granica onoga što se zove Srbija.

U kafani, zadimljenoj zbog dekora, svidelo se gazdi, a ne od duvana, održan je sastanak 'lojalne' omladine. Dobro sada, to omladina je 'rastegljiv' pojam. Isto kao i deca. Svi smo mi nečija deca, zar ne? Tom sastanku sam prisustvovao iz nekoliko razloga. Prvi je što sam lojalan. Drugi što sam uvek želeo da budem omladinac, u sedmom razredu me nisu primili u Savez socijalističke omladine (ništa politički imao sam odgovarajuću ocenu iz vladanja). Treći razlog je što sam kao mali želeo biti penzioner koji ide na sastanke, pa k'o velim da ispunim makar ovo za sastanke. Do penzije ima vremena.