8-10. novembar

 LINK ZA CROWDFUNDING KAMPANJU

Za nekoliko dana kećem u svoju možda najveću avanturu: voziću Pamirskim platoom u Tadžikistanu. Pamir hajvej je drugi najviši autoput na svetu, s tim što tu reč treba shvatiti uslovno, budući da većom dužinom ne postoji asfalt i da i put i predeli kroz koje prolazi više liče na Mesečevu

*
Nista od ovaca, idem kolima. Vozac mi se predstavlja kao Alij i odmah naglasava da nije Kirgiz, vec Dungan - pripadnik najvece ovdasnje etnicke manjine, poreklom iz Kine, ali islamske veroispovesti. Raduje se sto govorim ruski, jer cemo moci da pricamo.

Put je u pocetku odlican. Alij kaze da su ga pravili Kinezi, povezujuci Kinu sa Kirgizijom. Prisecam se da je jedan od mojih planova bio da predjem preko prevoja Kašgar, koji je i granicni prelaz izmedju ove dve zemlje. Ali nakon pedeset kilometara, odvajamo se na makadamski truckavi drum koji vodi na jezero Son-Kul. Veoma je

Foto reportaža

1. U prethodnih šest godina, više od hiljadu noći provela sam pod otvorenim nebom, kampujući. Ali mislim da mi nikada neće dosaditi buđenje u prirodi. I nikad neću prestati da se radujem sunčanim, toplim i suvim jutrima.

2. Baskijci

Gost autor: Zastupnik

Kraljevo – Vrnjačka banja – Trstenik - Kruševac

Probudio sam se sa prvim suncem, provirio iz šatora da utvrdim da li još sanjam ili je nestvarni šum vode koji je dopirao spolja - Ibar voda? Buđenje kao iz bajke – avgustovsko jutro a ja tamonegdeunekomgradu pored bistre reke.  Odmah sam počeo sa jutarnjom toaletom što je podrazumevalo i jutarnje kupanje u Ibru. Kad sam sve obavio i počeo sklapanje šatora i pakovanje, iz obližnjeg kafića me pozvao neki čovek na kafu. Rado

Dugo nisam putovala biciklom – dugo, za moje pojmove. Od februara 2017, kada sam završila pedalanje po Japanu i došla u Kinu da predajem engleski, napravila sam svega nekoliko vikend-tura. Bila sam planirala da za vreme letnjeg raspusta vozim na 'krovu sveta' – Pamiru. Ali na dan polaska, povredila sam kičmu, te sam umesto dvomesečnog bicikliranja, celo leto provela u oporavljanju, sposobna jedino za lakše hajkinge. Prošla su puna četiri meseca pre nego što sam uopšte mogla da ponovo sednem na bicikl. Zatim još mesec dana dok nisam ispedalala prvih pedeset kilometara. I sada, sedam

1.
Čim sam prvi put pomenula da ću na Tajvan, javio mi se Fejsbuk prijatelj Vlada Kolaj, koji tamo ima prijatelja. Predstavio mi ga je kao prebogatog šezdesetogodišnjaka, sa dva braka iza sebe i četvoro dece, te ocem od skoro sto godina, o kome se brine, a saznala sam i da je vlasnik dva sprata u zgradi u centru Taojina, u koji dolecem.

Ime mu je Dzordz Jang, a u prepisci koju smo zapoceli, pokazao se kao vrlo sazet i praktican sagovornik. Pitao me je sta mi treba, rekao da će me docekati na aerodromu, ponudio mi smestaj, pozvao me da sa njegovom porodicom docekam Kinesku

1.
Hostel u Kaošangu prevazilazi sva moja očekivanja. Za dvanaest americkih dolara, koliko sam platila jednokrevetnu sobu sa upotrebom zajednickog kupatila, u Tajvanu se tesko moze naci i dormitory. A ovo ovde je toliko dobro - pocevsi od ogromnog hola koji je uredjen sa mnogo stila, preko zanimljivih putokaza koji gosta vode do jedanaestog sprata, potom murala koji odvajaju ulaze za muskarce i zene, do kupaonica i toaleta, vesernica, zajednickog boravka, a naposletku i same sobe - da i Dzordz ostaje u neverici. Uzima vizitkarticu hostela, posto planira da jednom, kada se njegov otac

5. dan
Juce je Pacifik divljao, pa je toliko duvalo sa severoistoka, ceono, da su mi ostala samo dva izbora: ili da odustanem od voznje, ili da se sklonim dalje od obale. Izabrala sam drugo, lokalni put broj 197. O njemu mi je i Tajson govorio, preporucujuci ga kao alternativnu rutu ukoliko mi dojadi saobracaj na obali.

I zaista, ovim je bilo neuporedivo manje vozila, ponekad i po petnaestak minuta

11

Biciklisticki punkt u gradiću kome ne znam ime prilično je veliko zdanje sa pripadajucim parkingom, toaletima i, verovatno, servisom. Ali zbog praznika, sve je zatvoreno.

Prolazim iza zgrade, ne znajuci ni sama sta zapravo trazim. Jos uvek nisam odlučila da prekinem sa današnjom voznjom, mada bi uskoro trebalo da počnem da trazim mesto za kamp. A onda iza zgrade otkrijem

Od 22. do 29. maja bicikliraću kroz DNR Koreju, jednu od najzatvorenijih i najegzotičnijih zemalja na svetu. Putovanje tamo moguće je samo preko agencije, u organizovanom turističkom aranžmanu, pri čemu je i samo kretanje ograničeno, a podrazumeva i obaveznu pratnju vodiča.

Za putnika, to je mnogo ograničenja. Ipak, verujem da će mi iskustvo šestogodišnjeg kotrljanja oko sveta pomoći da i pored tih zabrana vidim dovoljno toga, da čujem, osetim i naslutim šta je prava istina o Koreji.

Nameravam da fotografišem sve što bude dopušteno, dok ću samu turu snimati

24. jul 2018.

Dan je bio paklen -- 37C, bez daska vetra, tako da je krenulo celicenje od prvog okreta pedala. Dahtanje i borba za vazduh, dok se malo nisam privikla. Pomogli su delovi puta koji vode kilometrima