... I'll meet you 'round the bend my friend, where hearts can heal and souls can mend...

Baghdad Burning – Girl Blog from Iraq... let's talk war, politics and occupation, blogerke sa nikom Riverbend je za Fu i mene, u periodu 2003. – 2007, bio mnogo mnogo više od alternativnog izvora informacija o dešavanjima u susedstvu nam. Taj blog je bio ona lična priča koja, da tako kažem, apstraktnu empatiju prema sudbini miliona učini konkretnom i napravi čvrstu sponu sa drugim ljudskim bićem.

Ne znam skoro nikog ko ne voli naučno-popularne TV programe o prirodi, naročito o životinjama. Svašta se u njima dalo videti, od raznoraznih oplođavanja, rađanja i stasanja životinja, pa do takođe raznoraznih smrti u raljama, kandžama i sličnim alatima predatora. U ovom drugom neki uživaju do mere da se dobar posao pravi snimcima predatora kako ubijaju svoj ručak. Nisam od tih.

Moram da objavim "disklejmer": post sadrži fotografije ručka crne guje, ko ne vole bolje da ne otvara.

Šta sve mogu da uradim sa ovih osam stotina evra koji su mi danas pali sa neba, razmišljao je zgranuto građanin S kada je izbrojao pare.Za najnužnije potrebe njegove male i tek formirane porodice je trebalo znatno više.Treba da kupim harmoniku sinu koji pokazuje  izuzetan talenat . Drugom detetu je potrebna zimska garderoba, a o sebi i supruzi  i da ne mislim. Računi Mogao bih i da otplatim kredit koji sam juče podigao , gle čuda baš u toj vrednosti.To mora da je neki znak.

Premišljao se jedan trenutak. Ipak, to mu je delovalo kao večnost.

Polude naša politička elita sa tim odlivanjem mozgova. Kao da smo aždaje pa svaka glava ima po jedan mozak. Opet mi je pao neki tekst gde predsednik Privredne komore Srbije Miloš Bugarin izjvaljuje ono što je pre neki dan izjavljivao dragi nam ministar za nauku i tehnologiju ili tehnološki razvoj, mada ne znam šta mi to razvijamo

 (Ignoratio elenchi, ad hominem, reductio ad Hitlerum, non sequitur, etc.) 

O debatovanju, fer i dobrom vođenju debate, na blogu je već bilo reči. Uzgred, na blogu  imam i nekolicinu omiljenih učesnika u debatama, posebno onih koji u njima nisu smrtno ozbiljni, te sve uvek začine i dozom humora, koja čitavu stvar učini pitkijom i zanimljivijom.

Svi moji prijatelji u stvarnom životu, koji me dobro poznaju, znaju me kao nekog ko rado diskutuje o svemu, ima čvrste stavove, i brani ih. Za sve ove godine, nadiskutovala sam se o svemu i svačemu, i s prijateljima i onima koji to nisu, i većinom su to bile civilizovane rasprave.

Ujutru sam otišao kod jednog profesora da se dogovorim o sadržini kursa koji sam želeo da uzmem kod njega. Predložio mi je da čitam jedan rad od oko sto pedeset strana i da mu svake nedelje iznosim detalje iz delova koje sam prešao. Rad je bio gusto napisan pregled cele jedne oblasti i svakako se nije moglo napredovati brže od oko deset strana nedeljno, zato što je često trebalo pogledati i udubiti se u primarne izvore da bi se dobila potpunija slika i smisao mnogih delova koji su u pregledu bili samo dotaknuti. Rad je zauzimao ceo broj jednog časopisa, a studenti nisu mogli da iznose stručne časopise iz biblioteke na duže od četiri sata, pa mi je bilo neophodno da iskopiram ceo rad da bih mogao da čitam na miru, onda kad imam vremena i koncentracije. Uostalom, čak i da se časopis mogao iznositi na duže, kopija bi mi ipak bila korisnija, jer mogu da popravljam štamparske greške i da slobodno stavljam beleške po margini. 

Stižem na aerodrom sat vremena pre leta. Trebalo bi da je dovoljno. Aerodrom je mali i nema mnogo letova. 

Po ulasku u zgradu shvatam da radi samo jedan šalter za čekiranje oko koga je neopisiv nered i gužva. Ne postoji mesto gde mogu da stanem u red, odnosno red je u svim pravcima ka šalteru. Stajem slučajno bilo gde. Red, onakav kakav je, ide neopisivo sporo. Veliki broj putnika se dugo i srčano ubeđuje sa službenikom, koji nimalo ne žuri i vaspitava putnike nekim svojim lekcijama o pravilnom radu i još pravilnijem pristupu. 

- Ne nemam previše prtljaga,

E da, takav mi je dan...

Drugs are our friends...

Ima dana kad mi iskreno nedostaju.

  Moja komunkacija sa Vesnom Dozet bila je relativno skromna i u neku ruku smatram da je malo glupo sto se osecam samoprozvanim da bilo sta napisem na ovu temu. Moglo bi se reci da je potreba vise licna jer je cak i ta kratka komunikacija odmah pokazala da je Vesna izuzetno inteligentna i divna osoba i njeno staranje i trud koji je ulozila u odrzavanje ovog bloga to najbolje govori.

   Svakom ko je ovde zalutao odmah je jasno koliko je to tezak i naporan posao. Tesko da bi bilo ko mogao da razume koliko je tacno posla i truda potrebno da bi ovo ovde funkcionisalo, osim Vesne,

Budimir Ničić, dopisnik Glasa Amerike sa Kosova, nakon incidenta sa Bernarom Kušnerom u Gračanici. 02.03.2010. godine:

Lud li sam?
Šta se desilo videli ste. No comment, ali imam pitanja koja postavljam samom sebi.
Lud li sam?
Što sam iskoristio jedinu moguću priliku da tokom posete Kosovu, bivšeg šefa UNMIK-a Bernara Kušnera pitam o njegovoj eventualnoj umešanosti u trgovinu ljudskim organima, za šta ga optužuju mnoge porodice kidnapovanih Srba.
Lud li sam?
Što i sada ne razumem dilemu Kušnerove koleginice sa njegove desne strane, koja

*veliki gest - spektakularan čin, napravljen u cilju dokaza ljubavi i vraćanja iste

   Dolazi obično sama. Ponešto i van nje utiče na njeno pojavljivanje. Zna da uzdrma, razveseli, dovede do suza, preokrene se u svoju suprotnost, da u svim pojavnim oblicima uznese do nebesa, da zadrži blesav osmejak.... Uglavnom je nismo svesni, jer da jesmo gde bi završili. Tinja čitavim bićem od malog nožnog prsta kroz krvotok, do ušiju i najisturenijeg čuperka na glavi i obrnuto. I nije samo svojstvena čovekolikom biću.

Dobrodošli na prvi blog Britanske ambasade na blogu B92! Već oko godinu dana ja imam svoj blog na platformi Forin ofisa. Međutim, već neko vreme mislimo da bi bilo dobro da se obratimo široj publici, da pokažemo čime se jedna moderna evropska ambasada u Srbiji bavi, ali i da razgovaramo o svim onim temama koje interesuju posetioce ovog bloga. Samim tim nećete čitati samo moje postove, već će pisati različiti ljudi iz ambasade, uključujući i naše lokalce (bez kojih ne bismo mogli da radimo ovde). Na našem blogu su i srpski i engleski ravnopravni, da bismo olakšali svim učesnicima da izraze svoje mišljenje. Ovaj format nam i omogućava da budemo opušteniji nego, recimo tokom intervjua, a daje i čitaocima šansu da nam se odmah obrate pitanjima i komentarima. Nadam se da ćemo biti u mogućnosti da razgovaramo o velikom broju tema, a da se ne fokusiramo samo na najteža politička pitanja u vezi kojih se možda ne slažemo. Naravno, ne postoji tema koja je „zabranjena".