"Jedne kišne večeri u Seulu šest vladinih službenika okupilo se u kancelariji radi pripreme za noćnu patrolu. Misija je jednostavna: pronaći decu koja uče posle 22.00 h. I prekinuti ih. U Južnoj Koreji dotle je došlo. Da bi smanjili zavisnost zemlje od popodnevnih i večernjih akademija koje daju privatne časove (a koje se nazivaju hagvoni), zvaničnici su uveli policijski čas - i čak plaćaju građanima ogromne količine novca ukoliko im prijave prekršioce."

Ovako počinje članak Amande Ripli u TIME magazinu o južnokorejskom obrazovnom sistemu. Ostali članci koji se na tu temu mogu naći na internetu prepuni su sličnih horor detalja. Do sad sam, kad mi dete zakuka na školu, kao babaroga-argument navodila činjenicu da sam ja i subotom išla u školu. Od sad ću da ga plašim isključivo južnokorejskim obrazovnim sistemom.

Tridesete Olimpijske igre polako se sele u istoriju. Još danas i sutra imamo priliku da pratimo sportske događaje, a onda će se istoričari sporta potruditi da sve lepo izanaliziraju i smeste u debele (sada već elektronske) fascikle. Bilo je i biće još herojskih, emotivnih pa i tužnjih i ne lako objašnjivih stvari.

Malo sam brljao po prašnjavim arhivama Interneta ne bi li našao zanimljive a ne tako uobičajene podatke i događaje iz istorije Olimpijskih igara. Evo nekih.

Već više od celog veka na Olimpijskim igrama takmičari se oprobaju u gađanju golubova. Danas se radi o "glinenim golubovima" - parčetu prepečene zemlje koji se rasprši u hiljade delića kad ga pogodi sačmara. Medjutim, na Igrama u Parizu 1900. godine mete su bile pravi živi golubovi! Ostalo je zabeleženo da je pobednik takmičenja Belgijanac leon de Lunden zaslužio zlatnu medalju oborivši svih 300 ptica.
(nadam se da Albicila ne čita ovo, slošiće mu se).

Brajan Ino je neobičan čovek. Sve što dotakne

postaje izuzetno, novo, drugačije.

Za sebe govori da je ne muzičar. Ne zbog toga

što ne ume da svira ili komponuje, već zato što muzici

prilazi svaki put kao nečemu što tek treba da otkrije...

Kao i svi dobri rok muzičari završio je slikarsku školu:)

osnovao je Roxy Music, sa Ferryjem i ostalima,

snimili su dve ploče zajedno, Roxy Music i For Your Pleasure.

Trebalo im je godinu dana da koncipiraju prvi album,

ideja je bila da se napravi potpuno novi, artistički pristup,

da se na mešavini poznatih stilova, uz dodatak novih tehnologija,

elektronskih instrumenata i tehničkih eksperimenata, izgradi novi stil.

Dugo su se pripremali ali je zato uspeh bio ogroman, i dogodio se

preko noći. Pesma Virginia Plain je odmah dospela na top liste,

a grupa je neprekidno bila na turnejama, zastali su samo

da bi snimili drugi album....

i ne samo pesnik.


danas sam videla blog o koncertu
lenarda koena u vembli areni pre neki dan.

 

 
amon duul

 

i: bilivjumi, ljudi slušaju muziku.

kao kolega boris drenča,
ali kapiram da treba da se priključim.
dakle, dosta!

Moja prijateljica, Mina Milosavljević (na slici), imala je spontani pobacaj i operisana je pre 22 dana. (Pre toga je povredila nogu, imala gips itd, sto je isto bitno za ovu priču) Nije baš najbollje, imala je posle operacije jaku upalu, koja je sanirana antibioticima. Još je boli stomak, a danas je išla na redovnu kontrolu. Pošto mi se nije javila, a trebala je da dođe kod mene, malkice sam se zabrinula.

U Rovinju je preminuo književnik Mirko Kovač s kojim sam pre dve godine napravila intervju za NIN, koji sada, ovde, prenosim u ime sećanja na pisca. Po završetku intervjua smo se neko vreme dopisivali na razne teme. Na primer, ja sam želela da napravim seosku biblioteku na plaži u istarskom gradiću Premantura, a Mirko me je u tome zdušno podržavao. Moje saučešće porodici i posebno zajedničkoj prijateljici Daši Drndić, koja me spojila sa književnikom i omogućila da nekoliko dana u njegovom domu u Rovinju razgovaramo. Mirko Kovač mi je pričao mnogo stvari koje prevazilaze format i sadržaj intervjua, recimo, da je do skora voleo da vozi bicikl po Rovinju, ali i ono što je ušlo u intervju, poput rečenice da "pisac nema drugog testamenta osim svojih knjiga".

Dragi drugari, decembar je, pada sneg i vreme je za zurke, pa je ovo prvi poziv da dodjete u Mikser Haus, od 9 do 12 decembra, stvarno sam se potrudila, a pomogli mi i prijatelji iz sve snage: od mog druga Duška Kaličanina, TECHNOKRATIA, drugara Markusa  Günthera, do našeg Stjepana Mimice, Nebojše Jehličke, Magde Janjić, Miše Vasića, Bobana Stojanovića, Mine Šneperger, Muzeja nauke i tehnike i tako dalje i bliže, sve piše, malo dole. 

Blogersko druženje (bez muzike, majkemi, specijalno, samo to veče, da ne bude gunđanja ko na Krivom Stojku),  je 11. dec u 20 H (Mikser Haus, Karađorđeva 46) :))) I to samo mi na galeriji:))

Smrt novinara i urednika RTS-a Miće Orlovića ne pobuđuje samo tugu zbog gubitka jedne izuzetne ličnosti, kao i žal za vremenima kada su kultura i kućno vaspitanje bili jača strana naše stvarnosti. Odlazak u večnost još jedne novinarske legende neminovno postavlja i pitanje o izgubljenom gospodstvu Radio Televizije Srbije, o profesionalnom srozavanju javnog medijskog servisa.

Šta je to što povezuje Gebelsa, Ždanova, Makartija, Vučelića, Šešelja, Gorana Matića i Službe za informisanje SNS?

Jezik.

Zastrašujući, nemilosrdni  vokabular kojim se služe kad opisuju svoje političke oponente. Neprijatelje, u stvari, jer oni nemaju protivnike. Sudeći po onome što izgovaraju i pišu. Nema drugačijemislećeg do kriminalca i veleizdajnika, i nema kazne do najteže.

Mesecima u medijima traje igrokaz zvani "Rekonstrukcija". No je muka velika - kako zameniti so stručnih a neporočnih?

 

Kombinacije, permutacije ili - rotacije?