Dan peti, 10. oktobar

*

Za razliku od prethodnih dana kada sam mahom gurala od ujutru do kasnih popodnevnih sati da bih tek predveče naišla na deonice kojima mogu da vozim, današnji dan počeo je skoro pet kilometara dugim spustom. Put je veoma dobar, zemljani, bez kamenja koje izviruje na sve strane, bez džombi i rupa.

Rano je i prohladno. Kada dunem, u vazduhu ostaje beli trag. S moje leve strane, iza prvih planina koje mi se čine nadohvat ruke, izviruju snežni vrhovi Anapurna Himalaja. Najviši pripada Anapurni II, špicast je i po obliku me neodoljivo podseća na Očnjak na Prokletijama, samo što je od njega viši za oko 6.000 metara.

Dan sesti i sedmi, 11/12. oktobar

*

Buđenje s pogledom na Himalaje. Kroz prozor koji gleda na jug vidim masiv Anapurna a kad otvorim vrata na suprotnoj strani sobe, ugledam strme litice Čula Himalaja, visoke oko šest i po hiljada metara. Na toj slici, one su u pozadini, dok se u prvom planu nalazi zid od mrkih cigala obrastao u puzavice sa cvetovima jarkih boja. Uzgaja ih gazdarica hostela u maloj bašti unutrašnjeg dvorišta. Taj kontrast između roze, lila, žutih i crvenih latica duž zida iza kojeg su bleštavo bele planine deluje nestvarno kao u scenografiji za film po nekoj bajci. Juče mi se prvi put javio taj osećaj da sve ovo zapravo nije stvarno i, evo ga, gde me ponovo obuzima kako sam otvorila oči.

Prvo je vetar utihnuo, stišali su se zvuci koje donosi dan, zatim su se senke izdužile, nebo se veoma zacrvenelo, a onda je sve postalo senka. Još ne znam da li sam sve ovo sanjao ili možda još uvek sanjam. Znao bih kada bih umeo da razlučim gde prestaje san, a gde počinje java. Bilo kako bilo, da mi nije snova, možda i ne bih ovo pisao, pa neka bude da sam sve ovo sanjao i da je ovo priča o mom snu.

FUDBAL - uputstvo za upotrebu

Zaista je teško napisati bilo šta o fudbalu, a da ne izazove podozrive komentare. Šta se to desilo pa da jedna, bez svake sumnje veoma lepa igra, postane sinonim za nešto prljavo, nečasno, pokvareno, zlo. Sve negativne društvene pojave, bez mnogo muke, mogu se naći pod svodovima stadiona. Bukvalno sve: narkomanija, prostitucija, kocka, rasizam, nasilje, krađe, ubistva, otmice...

Dobar dan. Imate li malo vremena.

Ne, ne traje dugo. Imate priliku da se okušate u nečem jedinstvenom.

Ne mogu da vam kažem detalje, ali u pitanju je igra.

Ima li povratka? Ne baš. Ovde se deca ne vode u teatar, ne slušaju ništa osim najgore muzike, i ne gledaju ništa osim najgoreg tv treša, dok stariji nalaze zadovoljstvo u sveopštim prepucavanjima, jeftinim turskim serijama, ljudskoj zlobi koja nas je ugušila...

       '' O čemu je razmišljala gospođica Li, mlada kineska državljanka, dok je čekala liniju 16.''

Koliko je današnja Srbija slična Vajmarskoj Nemačkoj, toliko će ovdašnji 'vođa' biti sličan tamošnjem i tadašnjem 'fireru'

.

Bila je to gadna zima.

Trošile su se poslednje zalihe ogreva.  Bilo ga je teško nabaviti, drvara kod Kikevca bi se ispraznila u rano jutro, a retki seljaci koji su, u džakovima, na magarcima donosili sitno cepkana drva i nekakav bledožućkasti ugalj nisu primali Nedićeve dinare;  tako se, za nekoliko metara drva, u neko selo pod Avalom preselio veliki stojeći sat; i tako me je samo nervirao, kad počne sa onom muzikom, ispratila ga je gospodja-Olga, bez mimike koja bi te reči mogla da dovede u sumnju.

Malo po malo, kuća na Neimaru postala je vrlo prometno mesto.

Leto `42. , ma cela `42., bilo je nekako bezlično.  Ni jedan dogadjaj nije ostao u porodičnom sećanju kao ključan.  Svako je imao svoju malu priču, neku podeljenu sa ostalima a neku baš i ne. Ono što je bilo zajedničko svim tim pričama bilo je lagano navikavanje na okupaciju.

Bane je redovno išao na posao a Nedeljom popodne i na Hipodrom ali nije video ni jednu trku; honorarno je radio na kladionici. Mogao je da čuje samo navijanje publike i neverovatno brzo mlevenje spikera; posle završnog kreščenda kojim je izvikivan pobednik začule bi se psovke onih koji su se kladili na pogrešnog konja. Kolko li će tek psovanja da bude posle rata, kad se vidi ko se kladio na pogrešnog konja; najbolje je ne kladiti se uopšte, razmišlao je dok je u džepu stezao nekoliko novčanica dobijenih kao honorar.

Carevine i države su dolazile i odlazile, a on je ostao. Razne vojske su marširale pored njega, dolazili su poraženi pobednici i ispraćani pobeđeni okupatori, a on je stajao. Dinastije se smenjivale, bezbrojne vlade se dizale i padale, razni režimi su uspostavljani i obarani, a on je mirno gledao. Sve je prolazilo – on je opstajao. Zar nije smešno i tužno da se jedan današnji ministar usuđuje da govori šta treba ili ne treba da se radi sa tim i takvim hrastom? Treba prvo da stane pored hrasta i uporedi senke.

Gost-autor Voki Vasić

Почео сам са жељом да разговарам са мртвима.

 Стивен Гринблат

Најновија драма Биљане Србљановић Мали ми је овај гроб својевсрсни је разговор ауторке са мртвима – учесницима Сарајевског атентата 1914. Драма у два дела приказује ликове Гаврила Принципа, Недељка Чабриновића, Данила и Љубице Илић и Драгутина Димитријевића Аписа, који проговарају гласовима наших савременика о најнапетијим историјским тренуцима српке историје с почетка 20. и 21. века.

ili : zašto su metro tipovi protiv muške dlakavosti
(ili : upoznajte ....dragoljuba !)

Probudim se sabajle ranom zorom oko 11, upalim radio istog imena kao ovaj sajt - kad tamo neki tip priča o svom problemu sa dlakama,
čoveku cela zadnjica obrasla dotičnim problemom,
ko će to da šiša brije ili čupa, nezgodno mesto ’oće da se upali,
a leto, znoj i svakakvi problemi, ajd’ rek’o čovek stvarno ima problem.

Ali ne lezi vraže - počeše da se javljaju