Glava kao bubanj, češljaš se kao da kosiš livadu. Unutra zuji, škripi, kuva, pišti. Oči čkilje, svako jače svetlo ih zatvara. Usta suva, ispucala. U njima ukus kao da si jeo pokvarena govna. Stomak krklja, klokoće, pušta gasove na obe strane. Mišići obamrli, pokreti usporeni. Soba đuska tvist, krevet glumi šajku na otvorenom moru. Ukućani izlaze i pre nego što uđu, što zbog otužnog vazduh, što od vašeg izgleda. 

Dijagnoza: mamurluk. Koji lek uzeti?

Barselonu u reklamama često nazivaju gradom Gaudija. I zaista, među najprepoznatljivijim obeležjima grada, onima koje su obavezni deo svake turističke ponude, ističu se građevine koje je Gaudi sagradio, a ponajviše ona koju nije stigao da završi - crkva Sagrada Familia.

Gaudi - Božiji arhitekta 

Hoćete da vam kažem gde sam našao svoj model? U drvetu, koje širi svoje grane, koje se nastavljaju u sve tanje i tanje grančice, na čijim krajevima je lišće. I svaki pojedinačni deo raste u skladno, veličanstveno, još od trenutka kada ga je Bog stvorio svojom umetnošču

Ovo nije fudbalski blog, ali je blog o fudbalu

Večeras i sinoć imali smo prilike da pratimo dva različita televizijska priloga o fudbalu. Najpre smo se suočili sa tamnim licem našeg fudbala (ovde treba da ide link na Insajder), sa kriminalom koji je već odavno, preko 20 godina, sastavni deo naše nogometne svakodnevnice. Nameštaljke i gledanja kroz prste razmaženim zvezdama, omiljenim kod političara koji su ih kljukali novcima samoupravnog socijalističkog plebsa, nasledile su organizovane horde "ljubitelja voljenog kluba", kasnije "boraca za dostojanstvo svog naroda", sve do organizovanih iznudjivača i dilera droge. Tužna i tragična priča kojoj nejaki naslednici nekadašnjih političkih veličina i nekadašnje fudbalske veličine sa dva razreda večernje škole nisu mogli da se odupru svojim šićardžijskim mentalitetom. Sve garnirano neveselom budućnošću jednog sistema koji ni danas ne može da u tri godine izrekne ni jednu pravosudnu kaznu majmunima koji uništavaju ono što mnogi volimo.

Za dobar broj nas pivopija, odgovor na pitanje "koje je pivo najbolje na svetu?" glasi: hladno! Medju onima koji se trude da tu ocenu donesu sa malo više parametara, lome se koplja o tome da li su bolja ona belgijska ili češka. Belgijanci se oslanjaju na svoja jaka piva i sa ponosom ističu da imaju zvanično najbolje pivo na svetu - Trappist Westvleteren, dok Česi mirno i bez uzbudjenja uživaju u svojim tradicionalno kvalitetnim svetlim napicima. Ipak, ako bi me neko pitao koje pivo zaslužuje moju posebnu ocenu i naklonost, odgovor bi zasigurno bio Gines.

Prilikom prethodnog boravka u Keniji, nakon nekoliko dana na lokalnoj hrani uglavnom zasnovanoj na pirinču, povrću i neuhranjenoj piletini, odlazak u Kornivore bio je pravo osveženje za moj stomak. Iznenadjujuće, najviše su mi prijale govedina i svinjetina, onako reš pečene. Okreni - obrni, nema lepše ptice od prasice. A meso je bilo ispečeno po mom ukusu: dovoljno meko, dovoljno hrskavo, dovoljno pečeno, a i bilo ga je više nego dovoljno. Sve u svemu, slasan kraj jedne naporne nedelje!

(turski: nevolja, briga; tuga, žalost; bol, bolest; dertli - pridev: brižan; tužan, žalostan)

Sada već davne 2005. godine, na poziv nedeljnika NIN, napisao sam kraći tekst koji je trebalo da, suprotno uvreženom mišljenju, pokaže da za Gej Prajd nije rano, nego da on, naprotiv, kasni, kao i da ponudi neke argumente zbog kojih je postavljanje prioriteta što se tiče ostavrivanja određenih prava pogrešno (važnije je ovo, prvo da ostvarimo ono, itd) i predstavlja formu nasilja. Moje mišljenje se od tada dosta promenilo, ali o tome u nekom drugom blogu. U ovom, zarad aktuelnosti nekih tezi, donosim u integralnoj verziji tekst star četiri godine, ali i dalje potreban, budući da se slične reakcije javljaju svake godine kada se pominje održavanje ulične parade ponosa.

ČEMU JOŠ GEJ PARADA?

Druga „parada ponosa" gej i lezbejske zajednice u Srbiji, zakazana za 17. jul tekuće godine, odložena je na neodređeno vreme. (Još nije umrla, a kad će - ne znamo!) Udruženje „BG PRIDE", formirano sa ciljem da organizuje manifestaciju, obrazložilo je, u saopštenju upućenom javnosti, da „nakon ponovnog divljanja desničarskih ekstremista na ulicama Beograda i paljenja džamija, postalo je očigledno da Srbijom ne samo da i dalje dominiraju ekstremne nacionalističke i konzervativne političke snage, koje ne prihvataju različitost po bilo kom osnovu, već i da vladajuća struktura nema nameru da zaustavi nasilje i gradi demokratsko društvo u kome ima mesta za različitosti". Dalje se navodi da je izostala podrška političkih stranaka, kao i nevladinog sektora, ali ključni razlog i dalje ostaje radikalno diskriminativna situacija (koja često eskalira do fizičkog nasilja) prema svim „manjinskim grupama". Vlast je, s druge strane ekstremističkih grupa i dominantne patrijarhalne ideologije, pokazivala (in)direktnu naklonost homofobiji, od blage nezainteresovanosti („Pa zar oni uopšte postoje?"), preko stalnog odlaganja odgovora na zahteve istopolno orijentisane populacije („Srbija ima pametnija/važnija posla!") pa sve do otvorenog satanizovanja („Srbija još uvek nije zrela za izražavanje takvih perverzija!"). 

Ko će s mojim stihovima
šetati sutra kroz predvečerja?
Po liku moje nade ko svoj će da iskleše lik?

Svejedno, svejedno.
Sad ležimo u ovoj dolini
opasani ćutanjem i borovima.

I važno je samo to da si kraj mene ti i da to dolazi kiša.
Kiša!
Ne tenkovi! (1956)

Ja.

Čuje se kiša kao Art Blakey solo...

Gledam razlivene boje.Pastelni pejzaž.

Rano jutro.

Tek sviće, a neobično svetlo.

Ustanem, pogledam kroz prozor,

kad ono: zabelelo.

Svake godine kad vidim prvi sneg

pomislim na divnog, usamljenog čoveka,

na sjajnog pesnika Vita Nikolića.

ПРВИ СНИЈЕГ

Соња, изиђи да скитамо,
имам луду жељу вечерас

Kada je napunio četrnaest godina

Mark Feld je izbačen iz škole.

Nije se mnogo uzbudio, i nije imao nameru

da se upisuje ponovo...

Ionako ga tamo nisi učili onome

što je njega zanimalo.

Njegovi roditelji nisu bili naročito

zabrinuti, majka je rekla da ionako

nije mnogo vremena provodio tamo.

Još od kada su mu u devetoj godini

kupili prvu gitaru na kredit, dečak ih je

ubedio da će postati najveća zvezda

u istoriji britanske popularne muzike...

Tako su kasnije govorili.

Kada je, bar za izvesno vreme,

san klinca iz istočnog Londona postao stvarnost.

Dragi moji,

secate se one akcije pokrenute na ZS blogu, pre par meseci?

Imam zadovoljstvo da vas obavestim da smo, svi zajedno

uspeli u onome sto smo naumili.

Nije mnogo, ali ruka je pruzena i prihvacena.

Ljudi sa foruma Tuzlarije su pomogli mnogo, mnogo...

Pogledajte. Ovaj tekst je pisala malena:

E, ja sada, namerno, neću da kačim slike.

Zamišljajte:

Htela sam o tome kako svi mi kad nam

se sloši iz bilo kog razloga...kad smo "pod stresom",

umorni, zlovoljni...bolesni: potražimo utehu u hrani.

Svi. Bar ponekad.