Ministru unutrašnjih dela, gospodinu Dr Nebojši Stefanoviću:

Gospodine ministre (poštovani i uvaženi sam do prijema odgovora ili adekvatne reakcije, iz razumljivih razloga, u nemogunosti da dodam); na sajtu "Peščanika" i društvenim mrežama u Srbiji pojavila se, verujem, gadna I opaka  laž i pokušaj  opasne ujdurme kojoj je cilj Vaša stigmatizacija i poniženje. Opet, razumem da bi čovek poput Vas, naviknut na slične atake i stalnu difamaciju - dostojanstveno prešao protiv takvih napada svestan sopstvene nevinosti i bivanja iznad svih niskih pobuda koje stoje iza bezočnog komplota.

No, gospodine ministre: problem je što ovo niti je prvi put da se tako nešto dešava, niti ste samo Vi cilj i žrtva napada. Naime, slične su se spletke I intrigue plele I oko samog Predsednika Nikolića, pa I oko guvernerke Tabaković. Ali, napadajući Vas na ovaj način neprijatelj targetira čitavu Vladu, državu Srbiju pa i samog gospodina Aleksandra Vučića!

Zato, gospodine ministre, od Vas očekujem da u najkraćem roku na adekvatan način reagujete i brzom akcijom sperete ljagu sa građanina Stefanovića, Vlade čiji ste ministar, Republike Srbije a time i sa samog Aleksandra Vučića.

A da bi se sve neverne Tome uverile dokle su neprijatelji spremni da idu, a ne da bih na bilo koji način širio ili propagirao takve nečasne rabote  - evo kompletnog teksta sa sajta "Peščanika" u kome se izdajnici I neprijatelji nisu stideli da se potpišu punim imenom I prezimenom pa čak I akademskim zvanjima (sigurans sam – lažnim!):

Poštovani gospodine Vučiću,
Mi ovde potpisani* građani, bez obzira na razlike koje medju nama postoje, jednoglasni smo u osudi ne toliko onoga što se desilo na stadionu Partizana koliko onoga sto je izostalo posle ovog incidenta, a to je nedvosmislena i jasna reakcija vlasti i njenih institucija.

Ne mogu, ama baš nikako ne mogu da razumem osobe zvane persone, potpisane imenom i prezimenom ili osobe s nadimkom, odnosno ne mogu da razumem njihovu potrebu za gadostima i više nego očigledno veselje i radost u pljuvačini i nipodaštavanju blogera ili komentatora.

Nemam ništa protiv da autor teksta objavljenog na blogu, oštro odgovori komentatoru s čijim se mišljenjem ne slaže, pogotovo ako isti troluje temu ili provocira. I da vređanjem odgovori na vređanje. Ali vrlo međutim, vređanje ima svoje granice preko kojih niko ne bi trebalo

Diana Budisavljević

JEDNA SUDBINA NA BALKANU 2.0

Diana Budisavljević je u potpunosti zaboravljena. Zaboravljena je bila od strane Jugoslavije, zaboravljena je od strane Hrvatske, Srbije, Austrije, zaboravili su je Hrvati, Srbi, njeno ime ne stoji ni u jednom udžbeniku istorije, nijedna ulica ne nosi njeno ime, nikada nije dobila nikakvo

U poslednjem broju nedeljnika Vreme, medju pismima citalaca, Nebojsa Krstic iz kabineta predsednika Srbije, objavio jedno interesantno iako lapidarno razmisljanje. "Tekst Teofila Pančića na vrlo precizan način dijagnostifikuje jednu od bolesti koje nam je donela digitalna revolucija." pise Nebojsa.  "Blogovština, veb-komentari, forumi, cyber pisma čitalaca i ostale novotarije jesu deo dnevne ponude koja postaje zabava mnogih koji žele da se i njihov glas čuje. Međutim, potreba anonimnog pojedinca da "objasni svoje viđenje sveta & vremena" možda jeste zarazno oboljenje ali svakako nije najteži simptom ove boljke. (Na koncu, ako mogućnost postoji, svako ima pravo da je koristi, zar ne?) Čak ni skrivanje iza pseudonima nije najgora stvar. Ono što je tu zaista zastrašujuće jeste pojava (naročito izražena na najizvikanijim veb-adresama) organizovane harange na neistomišljenike. Tu se mogu sresti desetine zabrađenih autora koji, po dogovoru, sistematski obrađuju pojedinca služeci se najružnijim izmišljotinama, poluistinama i falsifikatima. Džaba vam je da se branite, objašnjavate i ispravljate, maskirani gang će vas šutirati i gaziti u mračnom tunelu bloga, sve vrišteći i kezeći se. Ne veruje ko nije osetio na svojoj koži. » zavrsava svoj kratak i jezgrovit nastup savetnik za medije predsednika Tadica.Jednu svetski izuzetno rasprostranjenu medijsku pojavu, kojom ozbiljno interesuje stotine miliona ljudi sirom planete, ukljucujuci i filozofe, umetnike, ekonomiste i ozbiljne predsednike ozbiljnih drzava, Nebojsa jednostavno diskvalifikuje kao « bolest ». Ovo je svakako neobican pristup temi, posebno kada dolazi od strane drzavnog funkcionera placenog da se strucno bavi medijima i reklo bi se jedna dosta pausalna i zbunjuuca procena, koja kao da ne govori previse o problemu samom, koliko o ozbiljnosti pristupa samog autora. Ali, i to je legitimno. Niko, pa ni drzavni sluzbenik, nije zakonom obavezan da impresionira inteligencijom, kada odluci da se oglasi u javnosti.

"Mirjana Karanovic, prvakinja Jugoslovenskog Dramskog Pozorista, jedna od nasih najvecih glumica, dobitnica znacajnih domacih i medjunarodnih priznanja za svoj izuzetan doprinos pozoristu

Iscrpljujući incident je završen, baner i direktni link emisije Peščanik, vraćeni su tamo gde im je oduvek bilo mesto. U to sam, nekako, od početka verovala i dalje uporno insistiram da Peščanik i B92 prirodno pripadaju zajedno.

Rekla bih ovde nešto o polemici koja se već mesecima vodi u medijima.

Srpskom medijskom scenom, vladaju

Red je da im neko kaže HVALA. Red je da pomenemo ljude koji su brzo, smireno i profesionalno evakuisali 280 pacijenata KBC "Dragiša Mišović"

Знам, то им је дужност: да воде рачуна о суграђанима; здравствено особље о здрављу, полиција, жандармерија и ватрогасци о безбедности...Међутим, осећам потребу да свима њима захвалим на професионализму који су демонстрирали у ноћи

Država Nauru je najmanja ostrvska zemlja na svetu (oko 12.500 stanovnika živi na  ukupnoj površini od oko 25 kvadratnih kilometara), ima jedan aerodrom (pri dnu slike), i jedan rudnik fosfata (u centru slike). Ostrvo se nalazi na Pacifiku, južno od Maršalskih ostrva, u Mikroneziji. Fosfat potiče od naslaga ptičijeg izmeta koji se tu taložio vekovima, ali su rezerve, usled povećane eksploatacije (Engleska, Australija i Novi Zeland su imale koncesije na ekploataciju poslednjih 80 godina),  počele ubrzano da se smanjuju. Oko 90% rezervi fosfata je potrošeno u ovom periodu. Najviša kota na ostrvu je 61m i smanjuje se jer su tu naslage fosfata najveće. Ukupno asfaltiranih puteva ima oko 24km (videti sliku), dužina obale je oko 30km. Obradive zemlje nema. Pored eksploatacije fosfata, stanovništvo se uglavnom bavi ribolovom. Stanovništvo sačinjavaju Nauruanci, govore nauruanskim jezikom (ovaj jezik se razlikuje od svih ostalih ostrvskih jezika).

Prust kaže da naše svakodnevno iskustvo, gde sve iščezava u prošlost i nikad ne znamo šta će se sledeće dogoditi, ne može da nam pruži osećanje realnosti, a ipak mi to iskustvo zovemo realni život. U svakodnevnom iskustvu, svi smo mi u položaju psa u biblioteci, okruženi jasno vidljivim svetom punim značenja za koji ni ne znamo da postoji. (N. Frye)

Za površnog

Gore, uzbrdo po bulevaru, podosta iznad Đerma ima pekarica. S desne strane. Jedna jedina. Bez konkurencije podivljalih modernističkih pekara.

Pravcata tesna pekara sa uzalud svaki dan ribanim pločicama, koje su bile i ostaće otužno bežaste. U njoj se iza jedine tezge guraju bar tri prodavačice koje komšijaju svakog kupca uz prateći srdačan osmeh.

Iz te pekarice se letos vio jutarnji red. I ja u njemu. Jer iako ta uzbrdačka pekara nema hleba, ima takve kifle posute suncokretovim semenkama, zbog kojih Žmuu nikada nije teško da me u nju pošalje. Pomenute kifle nemaju veze sa izvornim, austrobugarskim shvatanjem dotičnog hlebnog rođaka, jer su na ivici kolača svojim slatkasto-mlečnim ukusom. Kifle po definiciji bulevarske pekarice su samo malečki hlebovi. Hlebni prsti. A kako je trend zdrave hrane dopro i skoro na vrh bulevara, to se u njenoj kratkoj, zastakljenoj polici, šepuri nekoliko vrsta tamnoputih kifli, posutih raznim sortama semenja.

(*copyright Vladimir Petrović)

Jao, što sam beeesnaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

Sve se pušim!

***

David Kecman (na blogu s nama kao: Apach92), ujak preminule šesnaestomesečne devojčice N.T., poslao je Lekarskoj komori Srbije emailom prijavu protiv lekarki iz DZ "Novi Beograd" u bloku 44.

Odgovor nikad nije dobio.

Bar ne emailom.

Rekao bi neko: pa dobro, možda

Danas je osvanuo drugi sunčani dan posle nekoliko dana slinavih kiša (ne onih lepih i uzbudljivih nego dosadnih sipkanja), pa sam umesto uobičajene rutine – priključenja na sokoćelo – odlučio da nastavim košenje trave započeto pre nedelju dana. Zahvaljujući obilnim kišama ove godine trava je mestimično dostigla visinu do struka i polako počela da preti da će nas progutati.

Pre svega bih zeleo da se zahvalim svima koji me prate i citaju moje dogodovstine odavde, komentarisu i pomazu mi da se snadjem u meni nepoznatom svetu!

mala kineskinja

Sticajem veoma cudnih okolnosti, u moja prva tri dana ovde, u Penangu, isao sam na tri svadbe! Svadba kao svadba, skoro pa je ista kao i kod nas, osim nekih sitnica, ali