RIP

Riders on the storm
Riders on the storm
Into this house we're born
Into this world we're thrown
Like a dog without a bone
An actor out alone
Riders on the storm

There's a killer on the road
His brain is squirmin' like a toad
Take a long holiday
Let your children play
If ya give this man a ride
Sweet memory will die
Killer on the road, yeah

Girl ya gotta love your man
Girl ya gotta love your man
Take him by the hand

               Na žalost, lepih vesti nema. Izgleda da je ponovo došlo vreme za dizanje galame.

               Prepuštam reč Maloj Mami:

Bio jednom jedan čovek koji možda uopšte nije postojao. Pitanje njegovog postojanja je opravdano jer taj čovek, o kome je ovde reč, nikada ništa nije preduzimao. Eto, jednom su ga čak zatekli kako sedi na klupi držeći hleb u ruci, misleći se da li da nahrani golubove koji su nervozno šetali tik uz njegove noge. Video je on, u svojoj mašti, kako desnom rukom drobi sredinu iz kriške hleba i kako baca te mrvice golubovima. I video je onog goluba sa dve štrafte na krilima, kako prvi stiže baš tamo gde je najviše mrvica palo. Video je i sebe, zapažajući kako pokreti bacanja mrvica i nisu baš nešto graciozni. I korigovao ih je. „Pa lepše je ovako“, mislio je. Ali nije to uradio.

Predlažem da ukoliko idete u neki park sa sobom povedete suprugu, ćerku, komšinicu, koleginicu, bilo koje žensko stvorenje, da vas ne bi saletela ekipica sa povicima: "Ti si peder! Ti si peder!"

Ako se pak sami zadesite na klupi u parku i priđe vam grupa mladića sa pitanjem da li znate nekog pedera, odgovorite odlučno: "Da znam, evo sad jedan ode tamo levo, mamu mu nenormalnu."

U protivnom, nosite zdravstvenu knjižicu u džepu i što manje materijalnih vrednosti.

*Ti

Sažeta, edukativna, efektna, TED predavanja su među ovdašnjim blogerima uvijek uživala visoko uvažavanje. S druge strane  banovanje je jedna od omraženijih blog-kategorija, naročito međ' onim banovanim;)

A, evo i jednog priloga koji objedinjuje obje te "krajnosti" - banovani TED talk:

.  Dve stranice, jedna pesma i par priča kao i  opis o čemu se ovde uopšte radi kog đavola

I, da, knjiga može da se poruči na sajtu  Balkanmagazin.net ka kojem vas vodi upravo ovaj link. Od danas, dakle u prodaji .

Zora je. Tmurno nebo nad vukojebinom. Kroz parče prozorskog okna, koje nije pokriveno nečim što liči na zavesu, prosula se tmina budjenja Badnjeg dana. Nikada za Badnji dan nije bilo ovako. Ili je bio sneg ili je bilo sunce. Oči se navikavaju na polu tminu koja miriše na tišinu. Pokreti su lagani, kao da se plašim da ne probudim nekoga. Znao sam da je samoća uvek teška, ali da je teret, nisam verovao.

19-22. avgust

*

Očekujući istu srdačnost na koju sam naišla na severozapadu zemlje, po izlasku iz voza uputih se pravo kod prodavačice SIM kartica. Hitno mi je trebao kazahstanski broj da bih poslala poruku Emilu, mom poznaniku i domaćinu preko Serbian travelers foruma, koji se ponudio da me ugosti u Alma Ati.
No devojka za pultom delovala je kao da joj je svega preko glave. Ne stigoh ni da izgovorim pitanje do kraja, a ona me prekide s obrazloženjem da me ne razume. I okrenu glavu na drugu stranu jasno mi stavljajući do znanja da joj ne pada na pamet da uloži i najmanji napor zbog mene.
-- Hej! Devojko! Ja hoću kupiti kazahstan numera! -- pobunih se na lošem ruskom.

Baljšoje jezero
22. avgust

Okolina Alma Ate pruža skoro neograničene mogućnosti za sve vrste aktivnosti na otvorenom: biciklizam, planinarenje, hajking, kanjoning, rafting... I što je najbolje, avantura počinje već na petnaest kilometara od grada, od Baljšojeg jezera.
Put do njega vodi pored Nazarbajevog parka, ogromnog kompleksa na vrhu brda iznad novog dela grada.

24. oktobar - 5. novembar

Uspešno sam prvi put produžila kinesku vizu. Sve je išlo prilično glatko, iako su informacije na forumima poput Thorn three na Lonely Planety obećavale veliki stres i dugo čekanje. Sada sam mirna narednih 26 dana - četiri su mi ukrali, računajući da nova viza počinje od datuma kada sam aplicirala. Nastojim da se ne nerviram zbog kineskih viznih pravila. I cena - jer na sto trideset evra za dobijanje vize, svaki produžetak košta(će) me još po dvadeset.

Jedva sam dočekala da napustim Đinguan. Poslednje dve noći temperatura je toliko opala da sam se pred zoru budila cvokoćući od hladnoće i navlačila još odeće kako bih se malo ugrejala.

Mnogi čitaoci mog bloga pitaju me kako da krenu na kraći ili duži put biciklom i predlažu mi da napišem nešto o tehničkim detaljima u vezi sa takvim načinom putovanja. Radi njih i svih onih koji bi da se upuste u avanturu na dva točka, pokušaću da sažmem svoje skoro dvogodišnje iskustvo na drumu u kratak i lako razumljiv vodič, u kome će najviše mesta biti posvećeno specifičnostima cikloturinga. Teme koje su zajedničke mnogim outdoor aktivnostima – poput izbora kamperske opreme i njenog korišćenja – biće obrađene sasvim kratko; opširniji saveti i uputstva o tome mogu se naći u Kamperskom vodiču, koji se u nastavcima objavljuje na portalu Q-Sphere.

21-26. juli 2013.

Koliko mi nedostaju brda vidim tek kad skrenem na regionalni put za planinu Kao Jai. Puna četiri meseca gledala sam oko sebe ravničarske i mahom ogoljene pejzaže Kambodže, a ona retka brda, pa još obrasla džunglom koju nisu posekli ili spalili, ostala su mi nedostižna zbog straha od neeksplodiranih mina. Otuda je moja balkanska, brđanska duša toliko ushićena kao da krećem u kakvu ekspediciju na Himalajima.

Dan jedanaesti, 16. oktobar

*

Sa poslednjeg konaka na Anapurna kružnoj ruti svi kreću veoma rano, već oko četiri ujutru. Do prevoja Thorung La ima oko pet sati pešačenja i onda slede tri sata spusta do prvog sela na suprotnoj strani planine.

Trpezarija gostionice u Thorung Pediju, gde sam odsela, puni se planinarima koji su spremni da krenu samo dok doručkuju. Ja sam sve to već obavila u mojoj sobi samo čekam na mog nosača Kimala da mi da znak pa da pođemo. Ali vreme prolazi, planinari odlaze, a mi čekamo na Kimalove prve klijente. Ispostavlja se da je se sa njima dogovorio za sat i po kasnije.

Žao mi je derbija. Iskreno mi je žao.
Kao dečak išao sam na utakmice redovno: na Marakanu sa tatom, zvezdašem, na JNA sa dedom, partizanovcem. Deda, bivši oficir i ratnik, bio je brži i ubedljiviji, pa sam prvo zavoleo Partizan. Od njega sam dobio crno-beli šal koji sam stalno nosio, bilo da sam išao na "sever" sa tatom da gledam Pižona, Duleta Savića, Šestića...ili na "jug sa dedom" da gledam Mocu, Zavišića, Trifunovića...