oni su pravi pride and joy

vidite

silvi gilem je poslednja prava zvezda svetskog baleta.
glamurozna, svojeglava, očaravajuća,
tajanstvena, šik.

Ne kažem, naravno, da to klanje i dranje dame u bundi lično

Nasilnički čin u sred Beograda zahteva najoštriju diplomatsku rekciju

Goran(che) Nikolić

NIKAD NAM NIJE BILO BOLJE! 

Odgovorno tvrdim da u apsolutnom smislu Srbima, odnosno građanima ove zemlje nikada nije bilo bolje. Za čoveka je najvažnija stvar u životu ostvarenje sreće, ali pošto je to teško merljivo onda moramo naći neke druge kriterijume da sumarno ocenimo stanje u komeo se nalazi srpsko društvo. Da bi simplifikovao analizu poći od premise da su dve najbitnije stvari građanske (i ostale, kao npr. umetničke) slobode i ekonomsko blagostanje (ponderi pola–pola).   

Ja sam ekonomista, ne sociolog, ali mislim da ne bi trebalo da ima spora da srpsko društvo nikada nije bilo slobodno kao posle 5. oktobra 2000. g. Podsećam da Srbija do 2000. g. praktično nije imala demokratski sistem vlasti, možda izuzimajući tzv. zlatno doba srpske demokratije (1903-14.), čiji je demokratski domet upitan.

Danas niko nije ’’okovan’’ zato što iznosi svoje mišljenje, koje je disonantno ili suprotno većini i (mnogobrojni) mediji nikada nisu bili slobodniji. Prema recentnoj (11. jul 2007) studiji Svetske banke naša zemlja je među najbolje kotiranim državama po zabeleženom ‘’značajnom’’ napretku u poboljšanju građanskih sloboda’’ kao i u kontroli korupcije, tokom protekle decenije. Prema izveštaju Freedom Haus 2006 Srbija spada u društva sa ’’zapaženim demokratskim dostignućima’’. U izveštaju se pokazuje da je Srbija od 2000 značajno popravila zbirni pokazatelj demokratizacije, zbirni pokazatelj zakonske regulative kao i zbirni pokazatelj ekonomske liberalizacije. Ipak, istina je da u poređenju sa većinom evropskih tranzicionih zemalja Srbija još uvek još uvek znatno zaostaje po vrednosti ovih indikatora.

 15-18 jul!

Slike sa Letenke (ranije godine)

Većina ljudi i ne zna da voli nauku. Oni kažu: „nije to za mene". Neki samokritičniji opet govore: „nisam ja za to". Svi oni greše, samo to ne znaju. Nisu dovoljo razmislili jer svako ljudsko biće voli nauku. Samo neki to ne znaju.

Jutro u kampu.

Praznični televizijski program je uveliko počeo.

Gomila patetičnih filmova je tu da vas dodatno raznježi i natjera da pustite pokoju suzu.

Sinoc sam tako pogledao Nothing Hill po ko zna koji put, u najavi su vidim Love Actually, About a Boy, High Fidelity i sl, većinom naslovi sa Hugh Grantom.

Da su blizu praznici podsjeća i inbox sa gomilom poruka o ljubavi, prijateljstvu, životu poslatih cirkularno. Naravno, neke se ponavljaju u beskraj.

Jednu porukum jedno pismo te vrste ipak volim da pročitam, da pošaljem i da mi ga pošalju. Radi se o eseju Paradoks

Sa svakog putovanja potrudim se vratiti sa mrvicom sačuvanog sjećanja za jedan mali putopis. Zabilježim detalje ugrubo prvih dana po povratku sa puta, a kada nađem vremena uobličim ih u štivo za svoju dušu. Da se ne zaboravi.

Tako je trebalo biti i ovaj put nakon Indonezije, mog prvog susreta sa Azijom, koji je nespretno započeo dijarejom.
Ali nije.
Probudio sam se u trenutku kada su nakon 13 sati leta iz Jakarte točkovi Boinga, koji je pamtio i bolje dane, dodirnuli pistu aerodroma u Frankfurtu.
Tada još nisam znao da se nešto ranije probudio i Eyjafjallajoekull,

Da li zaista postoje dve Srbije na jednom mestu?

U ponedeljak uveče je u svojoj 100-oj godini preminula Mip Gi (Miep Gies), poslednja preživela među zaštitnicima Ane Frank (Anne Frank) i žena koja je sačuvala njen dnevnik, živi spomenik stradalima tokom Holokausta i strahota Drugog svetskog rata.

Gospođa Gi nije tražila priznanja za to što je, zajedno sa svojim suprugom i troje drugih, skrivala Anu Frank, njenog oca, majku, stariju sestru i četiri druga holandska Jevreja tokom 25 meseci nacističke okupacije Amsterdama. Ali njen plemeniti čin je postao poznat u javnosti tek nakon objavljivanja njenih memoara.

Kada je Gestapo otkrio skrovište u kancelariji Otoa Franka, 4. avgusta 1944. i uhapsila osmoro stanara koji su se tamo skrivali, iza njih je ostao samo Anin dnevnik. Rukopis pripoveda o životu u toj prostoriji iza pokretne police za knjige i o intimnim mislima i nadama mlade devojke. Gospođa Gi je spise skupila i sakrila ih, nepročitane, nadajući se da će se jednog dana Ana vratiti i tražiti ih natrag.